...Nikola se sada svega toga setio kad mu je Mandrapa
jednom, dobro raspoložen, pokazao „svoju devojku od gume“. U stvari, nije to
bila cela devojka nego samo njena, makazama oblikovana, vulva. Tvrdio je da je
gumenu lutku za seks našao pored jednog kontejnera na parkiralištu auto puta
Beograd – Zagreb.
„Bila je
lepa plavuša, ali kad sam je našao već je bila sva isečena. Što se kaže, vreme
je učinilo svoje. Grudi, butine, noge, trbuh, leđa i, naročito glava, bili su
unakaženi pikavcima, izbodeni nožem, probušeni nekim oštrim predmetom poput
sekire ili velikog pajsera.“
Mandara je
pretpostavljao da je plavušu izbacio neki šofer međunarodne špedicije kad mu je
dosadila. Na unutrašnjem delu vulve nalazio se mali, jedva vidljiv natpis,
utisnut u gumu: Made in Italy. Pupa d’amore. Altezza 160 cm. Silicone 50 %.
Gomma 50 %. Nome... Deo gume na kome je bilo ime sad je nedostajao i nije se
moglo utvrditi kako se zvala vlasnica raskošne vulve, tako da je ona, na neki
način, postala opšta vulva, vrata kroz koja je izašao ceo svet.
„Pupa
d’amore“, reče Mandrapa kao da prati njegove misli, zatim dodade kao da se
pravda: „Besmislica“
„Besmislica“, složi se Nikola, ali pomisli kako u te tri italijanske
reči postoji nešto što izaziva zebnju i strast, strah od sramote i slast
požude, nešto što čoveka i inače stalno razdire a sa čime je prinuđen da živi
kao sa hroničnom bolešću.
„Ne znam
zašto, zastao sam, sagnuo se i pokupio je u veliku plastičnu kesu. Kao mrtvaca
sa druma. Tek kad sam stigao u agenciju video sam da je potpuno uništena.
Očuvana je ostala jedino njena veličanstvena vulva.“
Nikola se
nije smejao. Samo ga je pažljivo slušao.
Mandrapa je
izvadio „pederušu“ i pokazao mu je. Bila je vrlo uverljiva. Pažljivo isečena u
romboidni polukrug. Vulva ljubavne lutke.
„Od tada je
nosim svuda sa sobom. Kao kreten. Kažu da muškarcu donosi sreću.“
Prilazeći agenciji izdaleka je spazio Mandrapin automobil. Stajao je kao
velika bela ajkula; ne uzduž između obeleženih parkirališih crta, nego popreko,
tako da je zauzimao dva parkirališna mesta. Prolazeći, pogledao je u njegovu
unutrašnjost. Danas za volan nisu bile vezane policijske lisice ili ih jednostavno
u žurbi nije primetio.
Mandrapa
ga je klimanjem velikom glavom pozdravio dok
je, muževno raskrečenih nogu, stajao pored prozora i diktirao neki tekst
sekretarici Nini. Nikad nije sam pisao. Još manje potpisivao akte. Njegove
naredbe, zadaci i planovi saopštavani su zaposlenima uglavnom u usmenoj formi i
ostajali samo u nepouzdanom sećanju aktera. Nikola je stajao kraj vrata
očekujući da ovaj završi diktat i da ga, kao što je običavao, povede u svoju
kancelariju gde bi mu, iza debelo tapaciranih vrata, uvek u pola glasa, gotovo
šapatom predočavao svoje planove i izdavao zadatke u vezi s njima.
Dok je
čekao pogledavao je u pravcu Nine. Bila je to okretna, ali arogantna brineta
neodređenih godina. Naravno, nabusita je bila samo prema saradnicima ali ne i
prema šefu Mandrapi. Posedovala je fizičku, reklo bi se kanonsku lepotu, ali je
ona zbog svoje skoro savršene proporcione zastupljenosti na njenom telu, ako bi
je čovek pažljivo i dugo odmeravao oslobađala slatkog nagađanja. Sve je bilo tu,
skladno, kao izvajano, mirisno, belo, gipko, ali se čovek nije mogao oteti
utisku stalne, tajne kontrole; kao da je svaka njena oblina imala jasan zadatak
i bila strogo programirana u njegovom izvršavanju. Ništa tu nije prepušteno
nepromišljenosti koja često prati jake strasti. Pedanterija skrojena u
kozmetičkom salonu za konfekcijsku upotrebu. Bila je broj na listi trenutnih
tipova lepotica. Malo prezrela, ali našminkana perfektno. Zategnuta u kalupu
negovane kože. Sutra bi, pomisli Nikola, ta energična krupna sekretarica sa
dugom ravnom kosom i na silu uzdignutom kruškasto zaobljenom zadnjicom u tren
oka mogla da se pretvori u umiljatu, nežnu plavušu srnećih očiju. Uvek bi bio
preneražen kada bi kod žene otkrio mogućnost gotovo munjevitog filmskog preobražaja.
Zbog toga nije voleo kad ona posreduje između njega i Mandrape. Više je voleo
da ga Mandrapa izgrdi, pa i da mu uruči otkaz ako je potrebno, nego da ga
njegova Kuguarka, kako su je zvali svi lokalni menadžeri, sa fasadom
ljubaznosti mrvi svojim štiklama. I čemu uopšte služe te visoke potpetice?
Možda šalju muškarcima telesnu poruku: Put do vrha slasti je duži nego što
misliš. Budi spreman da zbog njega i
vrat polomiš!
Ipak, u
jednom trenutku osetio je potrebu da je dodirne. Šta ako je i ona jedna od
Mandrapinih ljubavnih silikonskih lutaka na naduvavanje?
Prišao je
njenom stolu, nagnuo se da se upiše u listu dolazaka - pri čemu je osetio njen
parfem koji je bio pretežak za jedan običan ponedeljak – zatim je levu ruku
tobože slučajno spustio na njenu butinu. Pod prstima je osetio hladnu, šuškavu
likru tanke čarape iznad kolena. Začudo, nije reagovala. Nije ni trepnula. Nije
ga prekorila, ni pogledom ni rečju. Štaviše, izgledalo je kao da se spoljašnja
strana njene butine blago, neznatno, ugiba i podastire njegovom dlanu dajući mu
jedva uhvatljivu naznaku pristanka. Nije to trajalo dugo. Svega nekoliko
sekundi. Ali dovoljno dugo da on shvati da i ona u tome sad učestvuje, da za
ostale neprimetno, a njemu jasno stavlja do znanja spremnost da prihvati
njegovo nenadano udvaranje. On ne samo da to nije očekivao, jer se na tu, i za
njega sad već neobjašnjivu drskost, naterao pre svega zbog namere da proveri
snagu njene oholosti i samodovoljnosti. Sad kad je tako brzo i neočekivano lako
postigao cilj, nije znao kako da se iz te nove situacije bezbedno izvuče.
Usplahirio se. Trenutak u kome mu je ona, umesto jasnog odvajanja, ćutke čvršće
prislonila butinu na dlan stavio je njegovu nameru na probu. Tim iznenadnim ali
jasnim govorom tela, postao je njen zarobljenik. Sad više nije mogao prosto da
se odmakne. Bilo bi to isuviše bedno. On je nju provocirao iz dosade, iz obesti
i šale radi, pa nije očekivao da bi ona to mogla da prihati tako hitro,
grozničavo i gotovo pohlepno. Bilo mu je žao što će morati da je povredi. Nije
mu to bila namera. Ali nije mogao ni da pretpostavi da je hladna i stroga
Mandrapina sekretarica samo nesrećna četrdesetogodišnjakinja koja se nije nikad
udavala. Nije mu bilo jasno zašto je spustio ruku na njenu nogu. Da li je tada
počelo njegovo prepuštanje golim strastima ili još u Kremenščuku kada je u
garni hotelu Premium prvi put spavao sa udatom, dakle tuđom ženom? U svakom
slučaju, klizio je niz onu kosu oštru šinu vremena o kojoj je nekad mislio kao
o nečemu što se njemu ne može dogoditi. E pa sad je počelo da se događa i on je
toga postajao svestan. Ne sasvim, još je bio sklon da sebi brzo oprosti svaki
prestup, ali klizanje, tačnije stropoštavanje
je počelo, nije bilo zaustavljeno kad je trebalo. Sve je on to
naslućivao i zbog toga bio razdražljiv. Ali, zalud. Rečica njegovog života
nosila ga je u nove virove.
U
sledećem trenutku već, pokušavao je da odgonetne kako se Mandrapa, taj bivši
policajac održava na površini. Kako pluta po njoj? Da li je njegova stroga fizionomija,
ta ćelava oštra figura zašiljene lobanje, kratki i odsečni pokreti maljavim
debelim prstima i, najzad, te rashodovane policijske lisice koje je viđao u
njegovim kolima... da li je sve to zajedno samo maska kojom je pokušavao da se
sakrije od nečega što se već dogodilo i prema tome predstavlja uzaludno
nepriznavanje gubitka. Mandrapa se u ovom, loše pozicioniranom i ne mnogo
persepektvnom poslu, sigurno sve više oseća kao riba na suvom. Pupa d’amore je
izgleda slabo pomagala. Život mu je nekad nešto obećao a onda ga postepeno sve
više uveravao da nikakvog dobitka nema, da je sve što je radio, a činio je to
gotovo uvek kao represiju prema drugima, samo oštetilo ljušturu njegovog
nadanja, da bi ga ostavio u ovom plastičnom, iznajmljenom prostoru u centru starog grada; prostoru
skučenom, memljivom i tuđem.
Nina je
najzad podigla glavu sa tastature novog
laptopa koji je sve vreme držala u krilu, nezdravo grejući, kako je odmah
pomislio Nikola, svoje nikad upotrebljene reproduktvne organe, malo se izvila
da bi relaksirala pognutu kičmu i umornim osmehom pokazala da je danas i za nju
loš dan.
Mandrapa
se počešao iza uha kao da ne može da se seti zašto je pozvao Nikolu tog
ponedeljka. Šta je to trebalo važno da mu kaže čime bi ponovo istakao svoju
nepokolebljivu lidersku viziju u sušnim danima sa lošom prodajom, traljavim
izdavanjem stanova u opustelom gradu
preko leta i slabo isplativim kompenzacijama.
Onda se
iznenada, u dovratku, na ulazu u svoju zamračenu, pretoplu kancelariju, setio
nečega.
„Kako
majka, Nikola?“
Mandrapa je
vešto balansirao između otvorene, čak sapatničke zainteresovanosti za intimne
probleme svojih saradnika i potrebe da istakne svoju poziciju višeg ranga. Ne
nedodirljivu nadmoć, što bi značilo obično licemerstvo. I, pomisli, da je to
možda jedina karika koja njega, Nikolu, vezuje za taj, sve mrskiji mu posao.
(odlomak iz romana „Redosled jednostavnih stvari“,
Čarobna knjiga, Beograd, 2017.)
Нема коментара:
Постави коментар