Dugo je ležao na plućnom. Njegovo
zdravstveno stanje se nije moglo opisati nikako drugačije nego kao odlaganje.
Najzad su imali dijagnozu i
saopštili mu, bez okolišenja, da ga ne mogu izlečiti, odnosno, za sada ne mogu,
jer nauka još ne zna pravi uzrok te bolesti i nema pravog leka za nju.
Međutim, mogu ga zalečiti. Baš su tako rekli.
Zalečiti.
I to je nešto, pomislio je i kao
davljenik za slamku počeo da se hvata za to nešto.
-Koliko bi to moglo da traje?
Nije hteo da kaže: Koliko
ću još živeti?
Međutim, lekar je vrlo dobro znao na
šta misli i, ne gledajući ga u oči, odgovorio da ne zna , ali da u međuvremenu,
može da bude pronađen lek i za tu, rekao je gadnu boljku ili bar način da
postane hronična, maltene bezopasna.
Vratio se u sobu, ležao i zurio u
tavanicu. Zatim je, iza ručka, besciljno šetao hodnicima, te izašao u bolnički
park koga su krasila lepo obrubljena stabla starih lešnika.
Bila je sredina leta i ispod
paperjasto zelenih listića nazirali su se nabubreli plodovi leske spremni da
prsnu i raspu se po šljunkovitoj stazi koja je vodila između njih ka izlazu.
U krevetu je pokušavao da čita neke
šarene magazine posvećene putovanjima, ali nije uspevao da se koncentriše i
zaboravio bi rečenicu koju je malopre pročitao čim bi prešao na sledeću.
Oko podneva zazvonio mu je mobilni na stočiću pored boce lekovite
vode i svežeg sezonskog voća, netaknutog.
Pogledao je u ekran: supruga. Pustio je
da telefon zvoni dok se nije uključio automatski odgovor snimljen ko zna čijim
glasom: „Na sastanku sam. Javiću vam se kasnije.“
Razmišljao je o prvoj rečenici. Na
kakvom sastanku? S kime? Šta je to
toliko važno da ne sme da se ometa? Na koliko sastanaka je bio i žučno
raspravljao sa kolegama o nečemu kao da je to nešto pitanje života ili smrti.
A, nije bilo.
Čovek se tim lažnim, izmišljenim
izgovorima i tobožnjim važnostima
kojekakvih sitnica i banalnosti, sad već zaboravljenih, rasutih trenutaka,
pomisli, detinjasto brani od neminovnosti.
Onda je video vevericu. Skupljala je
rano otpale lešnike. Nije ih bilo mnogo, ali je ona pedantno, koristeći rep kao
padobran, padala niz drvo za kotrljajućim komadićima hrane i hitro se verući uz
deblo nestajala u visini zelene krošnje.
Sedeo je na klupi i posmatrao kako
veverica revnosno skuplja lešnike sa staze ili iz trave. Kraj klupe su
prolazili pacijenti, bolničko osoblje, čistačice sa korpama punim zaprljanog
veša, prodavac đinđuva sa dečjim kolicima, ali veverica se nije obazirala na
njih.
U pravilnim ritmovima, verovatno
kako je laki vetar njihao grane, sa obližnjeg drveta padao bi lešnik. Veverica
bi se, kao po komandi, sa raširenom lepezom repa stropoštavala za njim. Mora da
ima već punu rupu u drvetu. Ličilo mu je to na insert iz crtanog filma, koji je
gledao još kao dete.
Setio se Volta Diznija, koji je, neizlečivo
bolestan, tobože tražio da ga zamrznu u dubokom ledu dok nauka ne pronađe lek
za rak. Nikad nije saznao da li je to istina ili samo idilična legenda. I
nikad, pomisli, neću saznati. I, možda, niko, celo čovečanstvo, neće to znati.
Izgubili smo sposobnost da podelimo
svoje važne trenutke sa drugima. To je istovremeno uzrok i posledica
svih naših patnji.
***
Uvek bi je štipnio za guzicu kad
bi osećao da pripadaju jedno drugom. Ili ona njega.
-Štipni me za guzicu, rekao joj je.
–Sledeće put kad dođeš nakupiću bar kilogram lešnika, pa ćemo imati za veliku
novogodišnju tortu.
Ona ga je, smejući se, štipnula za ,
stražnjicu.
***
Ali, to nije bila istina. Nije ga
posetila, pošto joj je zabranio da dolazi u posete. Bolnice loše utiču na
zdrave, rekao joj je. Umesto posete, uporno mu je slala poruke sa znakom
pitanja.
Posle sedmog, uzeo je telefon u
ruke, pažljivo ukucao broj njenog mobilnog i, malo se predomišljajući, napisao:
Ništa novo.
Нема коментара:
Постави коментар