NIKOLA PETAKOVIĆ: PORTRETI U SNU

  (Milan Todorov: „Redosled jednostavnih stvari“, Čarobna knjiga, Beograd, 2017.)

           Milan Todorov je poznat kao satiričar. Aforizmima i kratkim pričama zaslužio je visoko mesto u srpskoj satiričnoj književnosti i svetskim antologijama.

           Kakvog značaja ima,dakle, kad neko u predvorju pozne sezone, posle šezdesete počne redom, iz godine u godinu da piše klasične pripovetke i romane?

          Engleska pesnkinja Džori Gejem ima prilično dobar odgovor na ovo pitanje: osoba koja to čini zna bolje šta je važno da zabeleži pre nego što ona i to važno zauvek nestanu.

          I najnoviji roman Milana Todorova „Redosled jednostavnih stvari“ strukturom podseća na krhotine šoljice za čaj, nekada brižljivo čuvane u porodičnom ormaru vrednih stvari, koju je sad potrebno sklopiti da biste ostali otvoreni u životu. Otvoreni za svetlo dana i tamu koja nije od dana ništa udaljenija granica naše nemoći, pa i smrtnosti.

         Todorovljev roman je senzualan i erotičan pokušaj da blokira rasap jedne tradicionalne novosadske porodice predodređene da bude srećna i ni po čemu izdvojena.

           Takav pokušaj je, razume se, ako ne sasvim neuspešan, a ono obeležavajuće bolan i glavni junak, donžuanski lebdeći oko žena i njihove isijavajuće a najčešće samozaljubljive i kratkoveke žudnje kao bunovni noćni leptir,  otresa prah sa krila gradeći nehotice od sopstvenog života pepelište. Upavo onakvo kakvo su to tvorili i njegovi roditelji, popločavajući najboljim namerama put do tihog, prećutkivanog emocionalnog pakla.

          Život glavnog junaka Nikole Šimuna liči na dečju svesku na kockice. Potrebno je da u svaki kadratić unese deo sebe, malo parče autobiografije bez oprosta ili naknadnog retuširanja. Zadatak prilično dramatičan, ako ne i iluzoran. Međutim, on od njega ne odustaje, razumevajući da je samo tako moguće sopstveni život učiniti otpornim na pasivno prepuštanje toku stvari.

        Ukršten u više smerova ovaj „porodični roman“ je roman verovanja u nemoguće. Njegov akter se sve vreme čvrsto drži oslonjen nogama o vazduh. Ali, uprkos svemu to je zreo, kako bi Georgi Gospodinov sažeto rekao „prirodan roman“, topao, čitljiv i vrlo senzualan. Dok ga čitate imate osećaj da proveravate svoju sposobnost da spoznate, rastumačite i najzad sredite, makar delimično, red stvari u, iluziji i oproštaju sklonom, nizu portreta u sopstvenom snu.