 |
| izvor: booking.com |
Probudio sam se iznenada. Bio sam
veoma umoran. Kao da sam sebe posmatrao izdaleka. U sobi u kojoj sam spavao
bilo je polumračno. Pun mesec zašao je iza susedove kuće. Oslonio sam se desnom
rukom o visok jastuk i levom uključio malo svetlo iznad uzglavlja, koje sam
nedavno promenio i sa kojim nisam bio zadovoljan. To noćno svetlo bilo je
jednake veličine kao i prethodno, ali je, verovatno zbog oblika zaštitne kapice
oko sijalice, nezgodno bacalo senku na zidni sat. To je podrazumevalo prilično
naprezanja, pa čak i neprijatnog izlaženja iz toplog kreveta, pri čemu sam,
onako bunovan, morao da pazim da mi se noga ne omakne te udarim glavom o oštru
ivicu komode.
U ovom slučaju, uspeo sam da vidim da je
tek prošlo četiri sata. Bilo je prerano da ustanem, jer nisam želeo da
uznemirim suprugu koja spava u drugoj, svojoj sobi, odvojenoj od moje i mene,
ali kroz koju moram da prođem da bih došao do trpezarije.
Razlog moje nesanice sam mogao da
petpostavim. Pun mesec u ovo zimsko doba, preterana hrana i alkohol u slavljveničkim
danima ili...uvek to ili na kraju biva presudno...ili sam osetio u snu, jasnije
nego na javi, taj nezaustavljivi osećaj odlaska. Kao da vučem potez kredom po
beskrajnom, belom zidu. Ništa ne ostaje.
Odlazimo jedni od drugih, a
naročito od pređašnjeg svog sveta, sveta u koji smo verovali i polagali
kakve-takve nade, odlazimo zbunjeni, nehoteći, ograničeni malim gestovima,
sitnim slabostima, uvećanim strahovima, pravim ili lažnim simptomima bolesti
koje nagoveštavaju šta bi moglo da nam se desi u budućnosti.
Uspeo sam, ipak, da se, ne paleći
svetlo, noseći naočare za čitanje u desnom džepu kućnog ogrtača a svešćicu i
hromiranu posudu sa vodom u levoj ruci,spustim niz šest ili sedam basamaka
parketiranih i još dobro uvezanih lepkom tako da nisu cvrčali. Pritom sam se desnom
rukom držao za uski gelender od lažne zlatne presvlake. Sećam se da smo ga,
supruga i ja kupili za vreme nekog bezazlenog puta u Budimpeštu, dok smo bili
mladi i nismo uopšte razmišljali da bi nam taj rukohvat zbilja mogao zatrebati.
Žao nam je bilo što smo prethodne noći mnogo novca spiskali na skupu i dobru
večeru u jednom polupraznom restoranu (behu to mršave mađarske, socijalističke
godine) i za ozbiljniji rukhvat nije nam ostalo dovoljno novca.
Po povratku u hotel, izašli smo sa čašama malo
prehladnog konjaka, pozajmljenog iz hotelskog frižidera, na terasu i posmatrali
žmirkastu panoramu grada na dve obale, sve više se približavajući jedno drugom.
Međutim, sad smo se, kao što rekoh,
neshvatljivo udaljavali jedno od drugog. Čudo je kako to uvek počinje u snu,
ali ima sva obeležja istinskog fizičkog pokreta koji podrazumeva odlazak. Sanjao
sam, naime, da smo u nekoj azijskoj ili afričkoj zemlji zaposednutoj
nerazumljivim ali surovim ratnim sukobima. Ja sam tamo boravio kao vladin
službenik, a moja mlada supruga je bila novinar početnik i poveo sam je sa
sobom svestan rizika u koji se upuštamo, ali ipak sa nadom da ćemo se sretno
vratiti još čvršće ukalupljeni u zajednička osećanja, stisnuti nesrećom koju
tamo budemo upoznali.
Sve vreme boravka u toj nepoznatoj
zemlji sa nama je bio i visoki, tamnoputi pratilac koji se, izgleda, zanimao za
moju lepuškastu ženu. Pošto između nas nije bilo skrivenih tajni, pitao sam je
da li je i ona to primetila. Nasmejala se. Rekla je da to žene uvek primete pre
muškarca, ali da ne brinem. On nju ne zanima. To je samo slučajni saputnik na
našem putu, koji, istina, sebi ipak pridaje malo više značaja, ali sasvim bez
osnova.
Desilo se, međutim, da je njen
mobilni telefon sve češće otkazivao poslušnost. te smo jedno jutro zamenili
uređaje, jer je ona sa pratiocem, morala u ne preterano udaljenu seosku bolnicu
da napravi reportažu o ranjenoj deci u nedavnom samoubilačkom napadu nekih
pobunjeničkih frakcija. Ja sam ostao u hotelu i čekajući da mi se javi da su
bezbedno stigli, preturao po njenom, zaista izraubovanom telefonu. Premda sam se
svojski trudio da shvatim komande, došao sam do zaključka da mu zaista nema
leka i ostavio ga u fioici nadajući se da će se, nekim čudom, oglasiti do
večeri.
Međutim, to se nije dogodilo i ja sam
počeo da brinem. Vesti na radiju nisam razumeo. Vesti na engleskom nisu govorile
ništa o selu i dečjoj bolnici.
Sedeo sam u prašnjavom holu hotela u
koji su svaki čas, vukući nekog za noge ili ruke, upadale pobunjeničke bande. Popio
sam nekoliko Martini konjaka, odvukao se u sobu dosta pripit i probudio se opet
rano.Međutim, moje žene i njenog saputnika nije bio. Otvorio sam ladicu i gle
čuda telefon je sad žmirkao, ali na njegovom ekranu nije bilo zabeležaka o bilo
kakvom propuštenom pozivu ili poruka.
Sišao sam do recepcije. Portir je bio
miran i dremljiv. Predložio sam mu da zajedno popijemo espreso s mlekom, o mom
trošku, što je on rado prihvatio.
Sporazumevali smo se na lošem engleskom.
Uglavnom, shvatio sam da se tokom noći ništa novo nije dogodilo. Sukobi nisu
prestajali. Bilo je sve više mrtvih i ranjenih.
- Najbolje za vas je da se pokupite
i što pre odete odavde.
Nisam mogao ništa da ga pitam za ženu i
pratioca, njegovog sunarodnika, jer sam pretpostavljao da bi mi rekao da se sa
njima nešto dogodilo. Oni uvek tako odgovaraju.
Ravnodušno. Da li se pretvaraju? Ili zavaravaju sopstveni strah. U
građanskim ratovima najčešće se ne zna s koje strane dolazi strah i ljudi zato
ćute ili lažu.
- Možete da odete samo do granice i tamo
sačekate suprugu. Tako rade svi ambasadori.
Znao je da nisam ambasador, ali njemu su
svi stranci, očigledno, bili ambasadori.
Čekao
sam do podneva a onda se popodnevnim rasklimatanim autobusom nekako prebacio do
granice i odseo u zapuštenom motelu, svaki čas pogledavajući u telefon koji mi
je žena ostavila. I dalje nije bilo poruke od nje.
Raspitivao sam se unaokolo, ali niko
nije znao ništa o selu u kome se nalazila dečja bolnica.Po običaju, sedeo sam
za šankom i pio Remi Martin.
Kasno, uveliko posle ponoći, otišao
sam u svoj iznajmljeni sobičak na spavanje. Sanjao sam svog oca. Zvao se
neobično: Ćira. I Ćira je bio zabrinut, ali je
sve, na svoj dobroćudni način, objašnjavao velikim nesporazumima koji se
u sve većem broju, na žalost, kotrljaju svetom kao u kakvoj beskrajno zamršenoj
petlji. U jednom trenutku, rekao mi je da mora da ide, jer se, pošto je odavno
umro, predugo zadržao u razgovoru sa mnom. Ustao je sa ivice kreveta, pri čemu
su mu noge šljapnule kao pas kad padne u vodu. Zatim je nestao a iza njega je
ostala skoro opipljiva tišina.
Moja žene se nije pojavila u motelu. Da
li je živa? Kažu da svakoj smrti prethodi neka vrsta odlaska, još nejasnog i
često mehaničkog.
Setio sam se i odlaska svog, nedavno
u snu ukazanog, oca. Pre nego što je umro, šetao je svako popodne, bar sat
vremena, Molinarijevim parkom udaljenim koju stotinu metara od porodične kuće.
Bili smo veoma bliski. Nismo morali da govorimo a znali smo sve što se jednom i
drugom dešava. Bolelo me je to. Svakako da je bolelo i njega, ali nijednom mi
nije pokazao da se sprema da ode zauvek, uprkos priznanju da se oseća veoma,
veoma rđavo.
Jednog popodneva žurio sam na
autobus koji je imao stajalište na obodu parka. Žurio sam na posao, rani,
pripravnički u gradskoj administraciji. Tu se radilo i pre i posle podne.
Uglavnom, ništa važno, ali protokolarno pojavljivanje u raznim satima dana, smatralo
se preporučenom vrlinom, tačnije dobrim pozicioniranjem za ambicioznog početnka
kakav sam bio. U daljini, opazio sam i figuru oca u šetnji. Već sam rekao, mrzeo
sam te njegove usamljeničke šetnje. To je značilo da je ozbijno bolestan. Hteo
sam da ga viknem po imenu, ali sam odustao zbog buke približavajućeg drndavog
autobusa. Osećao sam da i on mene gleda, mada je okrenut leđima. Vidi me, ali
ne želi da me ometa. Prepušten poslednjoj svojoj samoći. Vezan za nju kao
isluženi, kućni pas.
Vrlo brzo, samo nekoliko nedelja posle
toga, zaista je zauvek otišao. Najpe u bolnicu a onda...
*****
Trećeg dana moja žena se pojavila.
Ponašala se kao da se ništa nije
dogodio. Na moje začuđeno pitanje rekla je da je napravila dirljivo surovu reportažu,
da me je čak zvala više puta telefonom, ali da se ja nisam javljao i da je od recepcionara
saznala da je čekam u ovom motelu.
Više nikad nismo o tome pričali. A i
kako bismo kad je to bio samo san koji me je jutros prerano probudio?!
*****
*****
Sada smo oboje u zrelim srednjim
godinama. Šalili smo se kad smo otkrili taj eufemistički termin. I dalje smo
zajedno i volimo se na način kako to biva među onima koji se dobro poznaju i
najčešće pokazuju brigu kao ljubav prema drugome.
Pošto previše sedim za ekranom
kompjutera ili vozim aotomobil, počeo sam da osećam bolove u kolenima i
karlici.
- Trebalo bi više da šetamo, predložio
sam ženi.
Međutm, ona nikada nije
volela šetnje.
-Bolje je da kupimo trenažni bicikl.
Pričao si mi da si, kao dečak, najviše voleo duge vožnje biciklom.
To je bilo tačno.
Potražio sam trenažni bicikl u oglasima.
Izvesni crno-beli Kettler profi mi se izetno dopao, ali mi je izmakao na prvoj
aukciji na Limundu. Kupio sam ga iz drugog pokušaja. Bio je polovan, ali sjajno
očuvan. Jedino mu je povremeno otkazivao kompjuterizovani sistem kojm ste mogli
da pratite pređenu dužinu zamišljene staze, odnosno kilometražu, strminu
izmišljenog uspona i opterećenje koje se merilo povećanjem pulsa.
Svejedno, vozili smo ga povremeno, ali
svakodnevno, kad kome dođe volja. Škripuckao je, ali svakim danom posle treninga činilo
mi se da sasvim dobro uspostavljam pređašnju utegnutost mišića. Ne istovetnu, naravno.
U ovim godinama, to je nemoguće, uprkos
svim predostrožnosima vreme teče, ali trenažer je svakako stvar koju ljudima u
nekim godinama vredi preporučiti.
******
Popio sam svoj uobičajeni jutarni napitak.
Isceđen sok od limuna i supenu kašiku maslinovog ulja sa Iberije.
Žena se tuširala u kupatilu. Čule su se
kapljice pljuska iz tuša kako udaraju po kamenim pločicama ili blažim zvučnim
naletima kljuckaju njeno, stidno mi i skoro već strano, telo.
Seo sam na trenažer, okrenuo pedale i krenuo u
poznati mi svet.
Нема коментара:
Постави коментар