MILAN TODOROV: BETOVEN

Postoje  prizori u životu od kojih zadrhtim. To su, obično, iznenadne i jake slike, prizori u jednom sasvim običnom danu, možda glupom, možda sivom, prizori  za koje sam siguran da će proizvesti buduće događaje mimo moje moći rasuđivanja. Mimo moje volje. Ne mogu da objasnim kako ih raspoznajem. Ne znam kakvi će to događaji biti. Siguran sam da ću, na ovaj ili onaj način, u njima učestvovati. Ne predviđam ih. Ne prizivam ih. Ali, takve situacije niko ne može da izbegne. One su deo one soli života bez kojih život ne bi imao nikakvog smisla. Čak i kada bi prošao lako, neosetno i bez patnje. Naročito ako bi tako prošao. Ali, kako je to uopšte moguće?

Međutim, kakve događaje anticipiraju ti, često, bizarni prizori?

To još ne znamo i to nas zato drži u strahu. Ne preterano velikom, ali stalnom.  Pa ga zbog toga polako potiskujemo, kao što sakrivamo telesnu bol, još podnošljivu fizički iako svesni da ta bol raste, kao guka na našem telu koju još niko ne vidi, ta bol na koju se još ne osvrćemo. Jer ne želimo i nećemo da se osvrćemo. Mislimo da se to ne odnosi na nas. Granice naših namera su jasne.  Naša sadašnja sloboda je jača od buduće patnje. Time se uljuljkujemo. Mislimo da je to nešto što bi trebalo zaboraviti. Obična, gnusna mala briga! Gnjida od brige! Ponekad pomislimo da je baš to – to, što bi da se poigra sa nama. Otkud mu pravo? Slutnja koju izaziva taj prizor je agresivna i najstrašnije je to što je nismo ni sa čime izazvali. Pokušavamo da pronađemo mudar način da nagovešteni nemir izvrdamo. Nećemo o njemu razmišljati! I taman kad se čini da smo u tome uspeli, da bola više nema, da straha više nema, da nema zebnje, strepnje, pretnje - dogodi se ono čega smo se plašili. Nagoveštaj nepoznatog izvora se obistino. Eto ga.

Nijedan komentar posle nije dostižan događaja.

Običavao sam da šetam svog psa po jalovištu stare napuštene prigradske ciglane. Ciglana se zvala „Sloboda“. Ali, to za priču nije bitno.To je prostrano zaklonjeno mesto sa nešto divljeg rastinja, uglavnom trnovitog bilja poput kupine, gloga ili drenjine. Nađe se i po koja divlja ruža, zabavljena lepotica među koprivama. I, naravno, poneki natruli auspuh, ponekad deo nekog starog kauča sa oprugama koje bi štrčale kao rasuta creva iz vunenog stomaka.

Da bih došao do jalovišta morao sam da prođem malu  crkvu brvnaru koja se nalazila ispred lokalne prodavnice. Crkvu je iz Slovenije doneo naš paroh nameravajući da na tom mestu podigne najveću pravoslavnu bogomolju u mestu. Ne znam otkud mu ta ideja. Zar su naši sveštenici odustali od zaveta skromnosti? Ali, dobro, od tih namera bar za sada nema ništa. Kao uostalom, što je namera gradskih vlasti bila da na mestu ciglarskog jalovišta pa dalje uz Frušku izgradi novi grad Sremograd novosadski. Pa, i od toga – ništa.

Oko crkvice, pa i u njenom zasvođenom tremu, lokalni ispijači jeftinog piva su danju i noću zbijali neumesne šale. Uvek bi komentarisali prolaznike. Nikada prolaznice. Omatorili su. I žene su im omatorile. I oni se boje svojih matorih žena. Strah na njihovim licima ima pepeljastu boju. Sede u izbledelim duksevima. Imaju preduge kose za tipove u njihovim godinama. I cagarete u ustima. I infarkt srećno prebrođen. Prvi, a poneko i drugi.I sina narkomana. Poneko. I snaju bez posla. Skoro svi. I strah od smrti. Svi, ama baš svi! Ali to kriju. Jer, to je strah od majstora smrti. Obično je to, kažu, treći. Mada može da bude i peti. Udarac o gong. Poslednja runda je završena bez pobednka. Tako uvek biva. Briga njih ko će im doći na sahranu. Pa i Betovena je ispratio samo jedan pas.  Briga ih koga će ubediti. Daj šta daš, dok se živi! Kratko. A pivo je dugačko piće. Ponekad, leti, izgleda kao da je duže od života.

Zato su zbijali  zlobne šale. To je bio jedini način da zaborave svoje propale živote.

Ubrzao bih korak prolazeći pored njihove pivnice u crkvi. Ponekad bih im platio pivo, ali se nisam upuštao sa njima u razgovore. Obično bih držao ruke u džepovima i trljao palcem o kažiprst. Kao nekakva mantra. Ne znam zašto bih to činio. Kao u dečjoj igri. Kao u nazivu obližnjeg dečjeg vrtića: „Sretno detinjstvo“. Kao u igri u kojoj lascivne vaspitačice varaju majke svojih mališana sa njihovim nerazboritim očevima koji ne vide put kojim im će im se život dalje srozavati. Vaspitačice greha, samopatnje i pretvornosti. Debele, sisate vaspitačice sa malim platama.One koje ovog trenutka izmišljam, ali i one koje postoje kao takve.

Zašavši iza barake osetio bih miris vlažnog bilja. Čak i po najvećoj vrelini.

Jalovište je bilo u veštački stvorenoj dolini. Kao nekakvo korito.

S leve strane nadvisivale su ga udaljene kuće. Naselje se zvalo B. vila. Sa druge strane, nalazilo se staro groblje. Na tom groblju  od pre mnogo godina leži moj otac.

Tu su i mnogi  članovi ženine porodice, poznanici i prijatelji.

Tu ću biti i ja.

Ali, za sada još šetam psa uskom stazom koju  je iscrtala  biciklistička guma nekog zabludelog mahnitog putnika. Ljubavnika koji jezdi ka svojoj uzbudljivoj maloj lepotici. Lopova i ubice. Kurvinog sina. Onog koji se ne boji. Onog koga vole jer ume da plače.

U dolini se nalaze geometrijski pravilni udubljeni baseni koji liče na glinene kade za kupanje. Odatle se vadila dobra glina za ciglu. Između basena su  terase koje prave senku kao dine u pustinji.

Šetnje po ovim ciglarskim predelima obično me smiruju.

Retko bi se dešavalo da pas i ja naiđemo još na nekog šetača.

Ponekad, samo ponekad ispred nas bi uzleteo fazan i njegova ženka. Na kraju staze čekala nas je u svečanoj pozi nečija koza, koja je po ceo dan, ocrtavajući krug konopcem na kome je bila privezana, brstila korov.

„Kozo Godo!“, viknuo bih kozi i smejao se.

Obično bih išao po sredini udoline, izbegavajući da se dohvatim oboda. Međutim, jednom pođoh tamo. Pas je po običaju šestario oko mene na udaljenosti od stotinak metara. Kada smo se sasvim približili obodu starokatoličkog groblja na kome se već duže sahranjuju i pravoslavci i muslimani – pas se nakostrešio prijubivši mi se uz nogavicu.

Prvi put, osetio sam da se uplašio. Bio je to, inače, radoznao,veseo, sasvim bezazlen mladi pas. I to je vrlo često, naročito u ovakvim šetnjama, prenosio na mene.

Bila je to očigledna terapija.

Nadao sam se da time ne osiromašujem duhovnu energiju psa i molio sam se Bogu da i njemu to čini dobro.

Nema sumnje da postoji  energetsko strujanje između nas. Jer i ja se tada, iznenada naježih.

Uskoro, iza jedne dine, u podnožju ljudskog groblja, pod vrežastom senkom divljih ruža, otkrih razbacane životinjske kosti. Neki mršavi pas, sa samrtne gomile iskezi u očajanju zube na nas.

Bilo je to pseće groblje.

Naslonjeno na ljudsko.

Nisam o tome nikome pričao. Bilo je previše bizarno da bi mi neko poverovao. Dovoljno sam bio smešan i ovako. Zamišljen čovek koji zaludno šeta sa psom.

Mogu da mislim šta bi na to rekle badavadžije.

Palac, kažiprst. Drkanje!

Prošao sam.

Ali, proćiće deset godina od tog događaja.

Sve će se promeniti.

Na mestu one crkvice – brvnare u kojoj su badavadžije i leti i zimi pile pivo, uz pomoć vlade jedne daleke i strane zemlje, islamske verovatno, biće podignut veliki beli hram u vizantijskom stilu. Okolo će se moći videti tamne klupe od kuvane bukovine, skladno raspoređene ispod krošnji mladih, tek stasalih lipa.

Tu će biti i zadovoljni sveštenik koji se polako sprema u zasluženu mirovinu. Naručiću ikonu Sveca Koji Ubija Aždaju i on će mi je, uz Božju i uz pomoć svojih ikonopisačkih linija, svakako do maja isporučiti. Prethodno će osveštana prenoćiti u novoj crkvi.

Više iza crkve neće biti onih ciglarskih rupa. Ni višespratnica koje su bile planirane, ali  će se zato groblje proširiti sve do vila na levoj strani.

Kad mi bolest dozvoli ponekad ću prošetati ulicama oko crkve. Lekar će mi preporučiti da šetam što više mogu, uprkos ili baš zbog poremećaja cirkulacije krvi u arterijama leve noge.

Hodaću uz pomoć štapa.

Zastajaću često.

Ponekad popričati sa nekim prolaznikom.

Objasniću ponekom kuda da ide. Tamo vam se nalazi ta crna žena koju tražite. Tako ću mu reći. Biće srećan. Možda je to žena njegovog života. Prva ljubav? Poslednja. Srednja. Da li postoje osrednje ljubavi? Da li uopšte postoje plave, crne ili crvene žene? Ili postoje samo žene?

Ispred radnje sa žutom nadstrešnicom od polivinila ukrašenom logotipom najnovijeg alko brenda, čučaće lokalni pijanci. Desiće se da im opet platim pivo. Pivo je opet jeftino.Između nas će biti sklopljen trajni svetski mir. Mir među susedima. Predanim bez borbe.

„Evo me, sam sam!“, doviknuću onoj kozi na kraju svoje staze. „Kao što sam se rodio sam. Kao što ceo život, iako putujući po svetu, boraveću u Kini, Izraelu, Francuskoj, Holandiji... provedoh sam.“ Iako je pored mene ona žena koja je i pre bila pored mene. Ta žena je moja majka. Ta žena je moja supruga. Ta žena je moja žena. Ta žena je moja sestra. Ta žena je žena koju voleh u mladosti a koju sada ne poznajem. Saginjemo glavu da se ne pogledamo u oči. Ta žena je sada simbioza svih mojih žena. Pritom sam lišen svake seksualne asocijativnosti.

Nevin sam!

Još nekršten! 

Oprosti Gospode!

Biće to danas, sutra.

Ali, biće svakako. Znam.

Kao što sam znao da će i moj pas otići jednog dana. Tamo. Na ono mesto. Na pseće groblje. U podnožju mog praznog spomenika.

Nagovešteno mi je.