Na malom skveru su se viorile nekakve zastave,
ljudi su sa kesama izlazili iz prodavnica, valjao se od nekud miris girosa.
Nema problema, uzdahnuo je, ovako je moralo da bude. Iz razloga koji ni njemu
nisu bili jasni, skinuo je sa ruke sat i stavio ga u džep od sakoa. Toga dana,
posle sedam godina braka, razveo se od supruge Jelisavete i ostavio joj stan u
centru grada. Nije mogao da joj dalje sluša glas, rekao je sudiji Marinkovu.
Konačno, rekla Jelisaveta, i meni je posle svega laknulo. Nisu se pozdravili.
Za ovo se spremao odavno. Nije hteo da uzme ni advokata, nije hteo ni da deli
imovinu. Sve njegove stvari mogle se da stanu u dva kofera. Njoj je ostao i
mali ker, koga nije voleo. U gradu je bilo toplo, a izgleda i da nisu dovoljno
ni komarce zaprašivali. Kada je stigao pred zgradu u kojoj je pre tri dana
iznajmio stan za sebe, gledao je gore, kao da očekuje da mu s nekog balkona
neko mahne rukom. Lift nije radio i on se peo stepenicama na sedmi sprat. Na
stepenicama je sedeo suvonjavi starac i gunđao; zatekao ga je na petom spratu,
ispod rimskog broja V na zidu, nosio je na deveti kesu s mlekom i hlebom iz
samousluge. Ponudio se da mu pomogne, ali je starac zahvalio. Produžio je
lagano gore. Nije mu bilo jasno koja se budala setila da u ravnici gradi nebodere,
a na sve strane se protezala pustara, sve do kanala i Dunava. Skoro bez daha
ugurao je ključ u bravu, osetio je miris znoja ispod svoga pauzuha; misli da je
čuo da je starac krenuo dok je on zatvarao vrata na stanu. Prozor na kuhinji
nije bio zatvoren i u stanu se gnezdio smrad nafte i gasa iz rafinerije s one
strane kanala. Odavno je odavde odnet televizor, vrteo je glavom, nije bilo ni
radija. Izvalio se na poseteljinu koju je sinoć doneo iz perionice, i, uzgred,
istresao pord kreveta dvadesetak primeraka dnevnih i nedeljnih listova. Bolela
ga je leva noga i gotovo da je hramao. Presvuko se u trenerku na kojoj je na
leđima bio naziv kluba u kome je nekada igrao ragbi. Pogledao je na zid uz koji
je stajala izgrebana komoda, a iznad je visila jeftina fotografija Vorholine
slike Merlin Monro. Stan je iznajmio na nedelju dana, toliko mu treba da sve
obavi i toliko je imao i para. U frižideru je ostavio osam zelenih boca sa
pivom, iz drugih nije mogao da pije, kulen i kolut tvrdog sira. Procenio je da
mu je toliko dovoljno da utoli glad i da ne mora da otvara vrata tri dana i
silazi na skver. Ja sam vilin konjic, kezio se, preostalo mi je da obletim samo
jedan krug. I ovde kao da je njegova priča stala. Skoro da je stigao na cilj i
nije ni imao snage ni za uzmicanje. A suvonjavi starac sa stepenica? Nije
stranac izgledao posebno veseo, rekao je starac isledniku Kolarovu, ali je
delovao normalno. Međutim, nestrpljivim gestom islednik je pokazao da sve
razume. Ostavio je stranac pismo za policiju, na njemu je bila adresa lokalne
policjske stanice. Navodno nema familije, napisao je da je tri dana i tri noći
beez prestanka čitao novine, i bila mu je ovo poslednja želja; sve je pročitao
od naslova do umrlica i sporstkih rezultata, i moli policiju da nikoga ne sumnjiče
za njegovu smrt, ne krive, pa ni Jelisavetu. Zatvorio se, pisao je, u ovu rupu
s novinama, pio je pivo i jeo kulen i sir i mislio na svoje kreditne kartice
bez pokrića. Prozor na spavaćoj sobi je otrvorio peto jutro i skočio sa sedmog
sprata na pločnik. StArac koji ga je sreo na stepenicam, kome se i javio, i
ponudio mu da mu kese odnese do stana, nije mu znao ime; zna da na zvonu
stoji dole Mare, ali on ne veruje da je ovo njegovo ime, pre je ime onoga
ranijeg stanara, koji plovi kao kuvar na brodu na severu. Za policiju je brzo
sve bilo gotovo.
Нема коментара:
Постави коментар