Kada je inspektor Krulj stigao pred grupu
novinara, njegov kolega Martinov je privodio kraju svoje izlaganje i rekao, s
malo ironije u glasu: „Sumnjamo na ljubav“. Odmahnuo je rukom, dva putao slegnuo
ramenim, i mlako odgovorio na pitanje da ne zna kako se sve zbilo. Inspektor
Krulj je, koji je zakasnio na susret s novinarima, stajao nervozan i nije rekao
ništa, jedva da zna o čemu se radi i da ima vremena za nagađanja. No, narednog danu su novine objavile da su se
oboje stradalih bavili punokrvnim konjima. Inspektor Krulj se pitao odakle
novinarima pravo da toliko nagađaju i riju po đubretu. Neprekidno su, rekao je navodno
novinaru neki tajnovit prijatelj devojke, pred ljudima raspravljali o brojevima
koji su prenosnici broja konjske familije. Krulja ni jedno do tada prikupljeno
saznanje o njima nije mogla da obraduje. Valjda se sve kod konja i broji po
kobilama, ređali su te proklete kombinacije brojeva i slova, rekao je spomenuti
prijatelj devojke. On je mislio da nikada nisu imali para, a nikada nisu bili
bez para. Od kade je on pao pijan sa konja, bez njene pomoći nije mogao ni
pantalone da navuče. Za nju je taj prijatelj tvrdio da se bojala pacova, kerova
lutalica i gatara. To što je pričao taj prijatelj u tim usranim novinama, za
inspektora Krulja bile su indikacije da ona nije mogla da izdrži krike sudbine,
Trebalo je Krulju nekoliko minuta da shvati da se taj njihov prijatelj u
novinama nije ni predstavio. Navodno njen suprug i ljubavnik je hteo na kraju da
bude vozač sulki, ali mu ona nije dala da raubuje punokrvne konje. Posedovali
su u nekoliko navrata, u tri godine za redom, vrhunske trkače, ali on je sve ovo
gubio i dobijao na kocki i u kladionicama na trkalištima, negde je iskopao
potpisani novinar. Znali su ga, valjda i to spada u vesti, od Vijene do
Beograda, a nju prepoznavali odmah po šeširima sa perjem koje je nabavljala iz
Pariza. Negde dole ispod brda Topčider imali su oronulu kuću, u onome malom železničarskom
i radničkim naselju, koje je građeno između dva velika rata. Kada su inspektori
Krulj i Martinov provalili u njihovu sobu u kojoj se odigrala tragedija, stvari
su bile razbacane, navaodio je novinar na osnovu svoga izvora. Njen leš je bio
na krevetu, njegov na podu, bili su obučeni i spremni za izlazak, a ispod njega
je ostao krvav pirostki ćilim. „Izgleda da su se međusobno poubijali“, rekao je
inspektor Krulj. „Izgleda“, navodno je rekao inspektor Martinov. „Toliko su
mogli još jedno za drugo da urade“. Nema sumnje da su komšije čule dva odvojena
pucnja i ova svedočenja su bila odlučujuća da vest u novinama dobije literarni
tok. Oboje su imali pištolje u rukama, tvrdila je kuvarica iz susedne zgrade Kamelija.
Krulj je pred novinskim člankom ostao apatičan. Dvoje ljudi je mrtvo, a
toliko prazne priče. Niko od tih laprdala ne snosi neku realnu odgovornost za
svoje reči. Nekako je uvek kod ovakvih
slučajeva bio sentimentalan i zatečen. Blenuo je u jedan od nasova: „Mrtva
cirkuska starleta i kaskader, njen ljubavnik“. Pamti da je na zidu sobe visila velika
crnp-bela fotografija, na kojoj je, utvrdiće se kasnije, nasmejan hrvatski
pisac Gustav Krklec, negde na nekom velikom ribarskom čamcu, zajedno sa njenim
dedom Avramom, koji je takođe bio neki lokalni pesnik i živeo je negde u
Travniku. Navodno je ova fotografija snimljena u okolini Dubrovnika 1930, kada
je grupa hrvatskih i srpskih pisaca krstarila Jugoslavijom, a ona je dala da se
uveća. Ona je bila ponosna na tog svog
dedu, ako nije sve izmislila, pa i njegovo ime, rekla je kuvarica Kamelija
Krulju. Postoji sumnja da je sa Krklecom neko drugi na slici, rekao je Krulj
Martinovu, koji je sve zapisao i koji je i sam bio poeta. U policijskom odseku su
Krulj i Martinov sastavili izveštaj, a Martinov je napisao da se radi o
međusobnom ubistvu, o velikoj i bolnoj ljubavi, o kockarskim dugovima i patnji
bolesnog kaskadera, i da je ispod njenog jastuka nađena knjiga pesnika
Crnjanskog „Ljubav u Toskani“, izdanje Gece Kona iz pominjane 1930, a da je na
gramofonu stajala jedinstvena vinilka, sa jednom jedinom pesmom „Pleši sa mnom
do kraja, ljubavi“, Leonarda Koena. Tri sata je inspektor Krulj proveo iznad njenog
kratkog dnevnika, i tu nije ni reč progovorio. Nekako mu se učinilo da je ona
bila zarobljena u samoj sebi. U ovom njenom kratkom dnevniku nema drugih
zapisa, osim lepih o konjima. Upoređivala je karaktere konja i ljudi, govorila
o flegmama među konjima, o frustriranim kobilama. Kao da je sudbinom bila
prikovana za konje, daleko od svega drugog. Stalno se, u dnevniku, pitala kako
bi se i kod kog konja mogao poboljšati karakter. Tvrdila je da je jedno uputstvo
koje konjima daje ljudska ruka i ljudski glas, a drugo njihova genetika. Po
prvi put, nakon opore istrage, inspektor Krulj je sa ovim dnevnikom doživeo
neko olakšanje. Ispalo je da sva ta njena trabunjanja ne vode nikuda, mislio je
inspektor. Nekako su i on i ona sa konjima svašta pretrpeli, a i konji, s njima,
rekao je Krulj Martinovu. Ima konja, zapisla je, koji dođu, kao i ljudi, do
kraja: nisi za trke, nisu za prepone, nisu ni za sulke, nisu za rekreaciju,
jedino su za klanicu. Zamislimo, obrnutu situaciju, stoji negde na kraju, da ja
govorim o ljudima, a ne govorim o konjima. Tvrdila je da konju ne treba
pokazivati ko je gazda, a da treba ljudima.
Нема коментара:
Постави коментар