To da se katanci zaključavaju i nižu na mostovima
kao biseri, u ime večne ljubavi, nalazio je potvrdu na fotografijama u novinama
i nad rekama. Hteo ne hteo, morao je o tome da misli. Nije znao da li da se
smeje ili da se okrene i ode. Naposletku, seo je na zid ograde od vrta,
okrenuvši leđa oronuloj vili; pod stražnjcom je osetio hladan kamen. Pratilac
mu je uputio jedan od svojih profesionanih osmeha i slegnuo je ramenima.
Njegove oči odavale su neku vrstu zbunjenosti. Ne sme ni on da dozvoli da ga sve
ovo zbuni. Pratilac je smireno otvorio kožnu agendu i iz nje stao da mu
pokazuje fotografije i crteže zgrade za koje je mislio da ga mogu zanimati.
„Mogli smo da sednemo negde i u kafeu, doko ovo gledamo“, rekao je s malom
dozom izvinjenja i prekora sebi i njemu. Neodređeno mu je klimnuo glavom, tako
da se nije moglo zaključiti odobrava li mu ili je batalio ovu ideju. „Tu smo
gde smo“, rekao je. „Ne mora svaka kašika da padne u med“. Gledao je kako puž klizi
po kamenu na koji je naslonio stražnjicu. Slušao je, negde u blizini neko je radio
sa bušilicom. Ponovo se setio kuma Sretena, koji ga je i uvalio ovo. Tamo negde
iz Kanade, dokon, pun para i nostalgije, muvao se po internetu, pa ga moli da
pogleda nekakvu ruiniranu vilu, koja se prodaje u ulici paralelnoj njegovoj.
Nije hteo da odbije Sretana, i pozvao je agenta za nekretnine da mu pokaže
objekat. „Tamo gde je priča“, rekao mu je Sreten telefonom, „tamo je i čovek“. Upoznali
su se njih dvojica davno u redakciji studentskog
lista, oba su pregrmila 1968; ume Sretan lepo da ređa stihove. Preko agencije
za neketnine dobio je podatke o vili i ovog uljudnog momka za konatkte i
obilazak nekretinine. Nekako mu je zaparalo uši kada je gospođa s druge strane
naglasila reč nekretnina. Iznenadilo ga je da ima kuća u njegvom kraju koje se
prodaju i, učinio mu se, za pristojnu cenu. Ovde kada je stigao, gde ga je
čekao mladić, shvatio je da vilu može da gleda samo spolja, da ne mogu da uđu. Osmehnuo
se oporo, nazdravlje prijatelju u Kanadi. Po svoji prilici ima ozbiljne pare
tamo i sanja da se vrati u rodni kraj. „Krenuo sam ovamo i da ovde i umrem“,
rekao je Sreten i to preko telefona, „ali sada ne bi da mi u ledu stoji nadgrobna
ploča“. On, koji živi dvadeset godina na rubu egzistencije, razumeo je kuma
Sretena. Tu nisu trebali komentari. Pratilac kao da je prečuo njegovo povremeno
mumlanje i strpljivo se smešio. Na svim vratima, na ovim na ogradi i onim na
ulazu koji se vide s ulice, visila su po tri katanca. Borko, tako se zvao
agent, mu je objasnio da u vilu ne mogu dok agencija ne usaglasi stavove
prodavaca vile. Naime, vilu prodaju dva brata i sestra: svako od njih ima svoju
cenu, koje su daleko jedna od druge. Svako misli da onaj drugi hoće da ga
prevari. „Posebno je zet Momir zadrt“, rekao je Borko. „Otuda“, uzdahnuo je, „tri
katanca: svako od vlasnika je stavio svoj“. Voleo bi da Sretenu pošalje dobru
vest, ali odavde nije imalo šta da se šalje osim fotografije katanaca, koju je
napravio mobilnim; mora da napiše i koju lepu reč o zajedničkom prijatelju koji
je umro. Ovi katanci su ga, pomislio je, podsetili na sefove u bankama sa
različitim ključevima.
Нема коментара:
Постави коментар