Nisam rastao kao druga deca, rekao je, volim pomalo
iskrivljeno cirkuse i crtane filmove; tamo negde krije se i ta potreba da se
bavim pisanjem, rekao je. Ne ume da filozofira o večnom sukobu svetla i tame. Mudrovao
je da nije samo znanje preduslov da budeš genijalan slikar, poeta, da se moraš
roditi za to. Njegov drug iz detinjstva Tihomir je prvi kome je pokazao pesme
koje je napisao. Taj Tihomir je kasnije postao stolar. Taj Tihomir mu je u
bolnici rekao: „To se kod tebe tiče više monologa nego dijaloga. To bi se moglo
nazvati blanjanjem vremena“. Jedva da je imao deset godina kada je kročio u
redakciju Dnevnika, tamo mu je matori radio kao lektor. Novinari su ga doživljavali
kao maskotu. Ponekad su imali vremena da sa njim igraju i šaha. Tu se i zarazio
pisanjem: provodio je dosta vremena i u kantini. Kada je završio osnovnu školu,
objavili su mu prvu pesmu u dodatku za decu, a za nekoliko meseci i u Kekecu i
Zabavniku. Iz Kekeca je zvao neki novinar da proveri, nije verovao da neko sa
toliko godina sklapa takve stihove. Tako su mu u Dnevniku dozvolili da sedi i sa
novinrima koji se bave pravom literaturom. Matori ga je upoznao sa piscem onih
roto romana o Lunu, kralju ponoći: to je prvi pisac s kim je razgovarao.Tu je i
prekucavao tekstove. U stanu su imali jednu mašinu, a i majke je koristila za svoje
radove iz pedagogije. Tako je sebi napravio medveđu uslugu, krenuo je da se
bavi sranjem koje se zove slaganje reči, rekao je. Nekako se sve samo od sebe
odvijalo. Njegov stari je bio idealista koji je verovao da postoji pravda na
svetu. To očevo zanesenjačko bavljenje tuđim rečima majka je zvala jalov posao;
da nije majke i njenog rada na privatnoj klinici, bia je dobar pedijatar, ne bi
imali ni za ručak, o je. Tako se davno navikao da pare ne pritiču sa iz
kulture, nego od usluga ljudima u nevolji. Veruje da je matori tajno sastavljao
i sonete, ali ih nemau rukopisima. Nikada bogatstvo u banci ne prati bagatstvo
duha, rekao je rezignirano kada je primio prvu penziju. Honorarno je ispravljao
tuđe tekstove, bilo mu ga je žao: pušio je mnogo i pio kafu dok radi, tako mu
je stradalo srce. Za njega je bio dobar roditelj, za majku trapavi
intelektualac, a za stariju sestru heroj, jer nije dozvolio da je majka gurne
na medicinu, već je postala vokal u nekom usranom bendu. Stan od roditelja je
nasledio on, a sestra je dobila bakinu kuću u Petrovaradinu. Skoro mu je pedeset
i sedam. Nije mislio da se ženi. Ovo je ružna priča o zabludama, rekao je. Kome
treba spisatelj romana za decu. Ponekad misli da su neke reči ušle u njega samo
da ga satru. Pre tri nedelje bio je na Tvrđavi i gledao Dunav, a onda je ubacio
novčić da ga pogleda svet kroz teleskop. Umesto da mu se primaknu zgrade, ljudi,
drveće i ptice, teleskop se ponašao kao kaleidoskop: igralo mu je sve pred
očima. U bolnicu ga je prevezla Hitna pomoć: operisan je od onoga od čega mu je
stari i umro. Kod mene je sudbina mnogo filozofirala, rekao je. Sestra mu ne
prestaje da plače, a on se smeje: Ne udara grom u koprive.
Нема коментара:
Постави коментар