Vozili su se već nekoliko sati. Bila je to duga linija puta, gotovo bez
naseljenih mesta. Nije bilo čak ni izvora, inače tako uobičajenih za ovaj planinski
kraj. Ali, ušli su u njegov zaravnjeni deo. Po koja usamljena krava ili neke
ovce koje su pasle na okolnim, blago zatalasanim livadama. Ona je sve vreme
ćutala. Morao bi da je dodirne da bi se uverio da je pored njega. Ali, znao je
vrlo dobro, neće je dodirnuti. Niti će ona njega dodirnuti.
Pitao se ko će prvi progovoriti i koja će to biti
rečenica. Uvek je pridavao važnost prvoj rečenici. Negde je pročitao izjavu, zaboravio je kojeg, slavnog pisca koji je ustvrdio da je dobra prva rečenica kao osedlan konj, koji vas može daleko odneti.
Da skrenemo? Ipak
je on prvi progovorio
Veruješ da mi je svejedno, rekla je.
Na tabli je pisalo: Etno selo, 5 kilometara.
Uključio je radio u kolima i skrenuo. Sada je jurio po
krivudavom šljunkovitom putu. Pored puta je bila sparušena trava. Na jednom
zavoju, kod neke napuštene drvene kućice oblepljene papirima sa nekakvim
ponudama, stajao je visok mršav mladić sa podignutim palcem.
Može?
Može.
Dokle idete?
Ne znamo.
Mladić je pogledao u ženu.
Do etno sela, valjda.
Odlično, rekao je stoper.
Ništa više. Kao da mu to pripada. Želeo je to i dobio je
to. Jednostavno.Valjda to pripada mladosti.
Gipko se smestio na zadnje sedište.
Žena je malo pomerila svoje sedište unapred, da ne bi
mladić upirao kolenima u njega.
Nisu progovorili više ni reč. Čovek je u retrovizoru posmatrao mladića.
Sada je sedeo opuštenije zavaljen nego na početku. Imao je crne pilotske naočare
na preplanulom koščatom licu. Da li on radi u etno selu? Delovao je kao
meštanin kome je sve poznato i stoga neinteresantno.
Sada je već morao da uspori. Tanak sloj asfalta pretvorio
se u usku pošljunčanu stazu. Šljunak je bio glibav, krupan i uglačan, kao tek izvađen iz
seoskog potoka.
Stani na trenutak, rekla je žena. Htela bih da
fotografišem one kolibe .
Zaustavio je.
Sa blage uzvisine jasno se video skladan poredak bledo
žutih drvenih koliba oivičen ogradom od tesanih trupaca.
Kao nekakav tor, pomisli.
To je to, rekla je pošto je hitro sklopila foto aparat i
uskočila u svoje sedište.
Mogli bismo da prespavamo tu.
Iznad ulaza u etno selo pisalo je „Vrata raja“.
Bilo je čudno. Odmah su primetili da je tradicija u ovom
slučaju dobrano nadograđena. Sve je bilo zaista jedostavno, ali sa elementima
profanog urbanog komfora.
Mladić koji je došao sa njima je, izgleda, recepcionar.
Ili kuvar, ako se u ovoj planinskoj zabiti uopšte nešto
kuva, rekla je.
Naručili su tradicionalnu večeru: jaja, šunke, sir.
kajmak, priganice, rakiju i vino.
Dok čekate na posluženje, rekao je mladi recepcionar,
mogu da vam pokažem bungalove.
Dakle, to je to, pomisli čovek kada je ugledao prvu
raskriljenu kolibu. Ljubavno selo.Tačnije, ljubavničko gnezdo.
Odista, drvene kućice su bile zapravo jednodelni krevet
za dve osobe, sa malom tuš kabinom u pročelju. Na drvenim vratima su bila
urezana srca. Sve kolibe su bile klimatizovane. Unutra je zujao električni
osveživač prostora. Mirisalo je snažno na mošus, lavandu, jak duvan, neki čudan
spoj odvratno slatkog i zagušljivo gorkog.
Sve su kućice zvrjale prazne.
Popuni se to skoro svake noći, reče recepcionar i nasmeja
se. Popuni, ponovi tobože značajno.
Više nije bilo nikave sumnje o kakvom etno običaju se tu
radi.
Nenadani, predvečernji vetar je počeo da duva iz pravca
guste, šikarom obrasle šume.
Plaši me sve ovo ovde, rekla je žena.
Ne brini, odgovorio je potapšavši malu kožnu torbicu za
pojasom, uvek kad putujem nosim ovo.
Ona je znala da misli na revolver. Nije volela što ga
imaju u kući.
Zbog strmih planinskih stena veče je stizalo brže nego
što su očekivali. Noćni vetar je stizao sa juga i umesto osveženja donosio je
neko sablasno igranje senki.
Sedeli su za masivnim drvenim stolom ispod jednog starog
bora niz čiju se koru cedila sluzava smola.
Mladić je prišao i na velikom drvenom ovalu prineo im sva
jela.
Šunka je bila debelo sečena i tvrda, priganice premasne.
jednino su sir i kajmak bili zaista izvrsni. I hleb je bio preslan.
Konobar, reče čovek, da li možete da nam donesete malo
mlevene paprike? Nije mogao da zamisli bilo koje jelo bez paprike.
Naravno, rekao je momak, naravno.
Jelo nije bilo bogznašta.
Ali, bili su gladni i posle čašice jake domaće loze koju
su popili kao aperitiv, sve im je
prijalo.
Od recepcije je dopirala glasna turbo folk muzika. Svetla
su bila upaljena, u travi, oko bungalova. Već su pristizali i novi gosti.
Parking uz ogradu se popunjavao novim bučnim automobilima.
Iz mraka je iznenada izronio recepcionar.
Da li je sve u redu?
Skoro ih je uplašio.
Ovde su gostoljubivi na neobičan način, rekao je.
Nisam to baš ovako zamišljala, rekla je žena.
Spremio sam vaš bungalov, rekao je mladić. Slatko ćete
spavati.
Pokazao je glavom prema malom udaljenom krugu svetlosti.
Izgleda opasno, rekla je žena kada je mladić otišao.
Meni ne izgleda opasno, rekao je čovek. Danas tako
izgledaju svi mladi, nezadovoljni ljudi
u ovoj zemlji.
Ustali su od stola i preko drvenog mostića, za kojim
uopšte nije bilo potrebe, pošli ka bungalovu. Nebo je bilo tamno modre boje. Senke
su lelujale u vratima udaljenih bungalova.
Nismo ga trebali povesti, pomisli čovek, ali joj to nije
rekao. Mislio je na tog koščatog recepcionara.
Verovatno je shvatio da između nas nešto ne štima, rekla
je žena.
Nije trebalo da ga povezemo...
Kao da bi nešto bilo drugačije.
Želela si da dođemo u ovo selo.
Nisam mogla ni da pretpostavim da je to jeftin seoski
bordel.
Neka devojka se u prolazu nasmejala. Nisu uspeli da joj
vide lice. Iza nje je išao krupan jak muškarac sa flašom u ruci. Nešto je rekao
u prolazu, nešto nerazgovetno i ona devojka se opet usiljeno nasmejala.
On se seti jedne slične njihove davne letnje večeri u kolibi
na Dunavu..
Da li se oni vole? upita žena misleći na par koji je zamakao u tamu šume.
Ko bi to znao – rekao je. - Mislim da se vole....na neki
način...Svako ima svoj način da voli ili ne voli, pomisli, ali nije joj to
rekao. Uzdržavao se.
Odjednom im se ukaza njihov bungalov i malo žuto svetlo
iznad vrata sa smešnim, kič - srcem.
Kako se ovde ulazi, upita ona kad on otvori vrata.
Unutra nije bilo ni santimetar slobodnog mesta, sve je
zapravo bilo ležaj, čista bela posteljina oivičena jelovim drvetom. Na pragu,
sa unutrašnje strane čekala su ih dva para grubih vunenih papuča. Žena se
nagnula, pogledala u unutrašnjost bungalova kao u strašnu provaliju.
Upadajmo, reče on, nije to ništa strašno.
Sve mi je u kolima, šta da radim?
Ništa, nije potrebno ništa da radiš.
Zaista, to je bio poslednji trenutak za nešto u njihovoj
vezi.
Uđi, zaboravi sve i opusti se – rekao je. – Nama je
upravo sada to potrebno, opuštanje bez suvišnih misli, samo to, ništa više.
Znala je kako će to izgledati. Ona će ući, on će upuzati
na krevet iza nje, prebaciće joj uvežbano ruku oko bokova...
Ne želim da uđem, reče napokon. Ono što želim je da odem
iz ovog raja, što pre to bolje.
Ali, nikad nisi volela da putujemo noću, naročito ne po
ovim planinama...
Znam, ali ne mogu ovde da čekam jutro!
Momak na recepciji je bio iznenađen što odlaze.
Zar već? upitao je uzimajući ključ od bungalova sa
priveskom u obliku ženskog simbola, kruga sa krstom na dnu.
Moramo, rekao je čovek. Nešto je iznenada iskrslo.
Nadam se da je nešto dobro?!
Da – rekao je čovek. - Mislim da je nešto dobro u
pitanju.
Onda, sretan put! rekao je mladić i pogledao ženu ispod
oka, dugim neskrivenim muškim pogledom, odmeravajući je od glave do pete.
Kad su seli u auto i stigli do one uzvisine sa koje se
sada videla gomila malih uparenih svetiljki u noći, on reče:
Jesi videla kako te je gledao?
Znala sam to od početka
- reče ona i spusti ruku na njegovu.
Нема коментара:
Постави коментар