Bezmalo sat je proveo s očima
prikovanim za patos. Njje pogledao ni oko sebe. Taj kabinet je bio njegov život.
Njegovo mesto je tu gde je. Izjedala
ga je nepravda i lomila nevolja, podjednako: iznutra. Nakon
promena na fakultetu, prinuđen je svoju malu katedru za jezik da deli sa
idiotom koga su doveli iz stranke na vlasti. Nije patetičan, ali nekako oseća
da je ovo poslednji put da ovako ovde sedi sam. Tada, bez najave, dekan mu je
saopštio odluku ravnim glasom; i te večeri kod druga je doživeo srčani udar.
Ne pamti kako se to sve dogodilo, ali
kao u sladunjavim filmskim serijama, pamti taj erotski trenutak: lepe
grudi mlade i nasmejane doktorke koja se nadnela nad njim. Uzalud su ga ranije
upozoravali da ima zakrečene krvne sudove, on savetima lekara nije pridavao
važnost. To je, rekla mu je davno i majka porodično nasleđe, sa očeve strane. Nije
se klonio, od kada je udovac, masne hrane i imao je vreću kila preko potrebne mere.
Ta promena na fakultetu, rekla mu je nasmejana doktorka sa lepim grudima,
izazvala je povišen krvni pritisak, i dogodilo se šta se dogodilo. Trebalo je
da mu bude jasno: ima ozbiljne razloge za brigu. Do pre dva meseca palio je i
cigaretu na cigaretu, a gle sada, posle oporavka, vratio se u kabinet, i nije
znao kuda bi sa rukama: mirovale su na kolenima. I dok je oporavljen sedeo u
klinici, prijatelj lekar mu je nabrajao uzroke i posledice infarkta, i korio
ga. On je neprimetno, skoro neprimetno slegnuo ramenima. Omot sa otpusnom
listom i nalazima stavio je u veliku torbu.
Ispalo je nekako da on preteruje s
poslom i kafom. Između ostalih stvari, prijatelj ga je molio da se odmori i smiri,
da promeni ritam života, pa njemu je pedeset i sedam godina, a tolike je godina
proveo u mračnom i memljivom kabinetu i sa studentima. Posmatrao je prijatelja tupo.
Nije izbegavao njegove poglede, samo nije hteo o tome da razgovara, voleo je da
sve to bude prošlost. Pa ne misli ovaj, zgranuo sa ali nije govorio, da vreme
porovodim na klupi u parku, da hranim golubove, igram šah i razgovaram sa starcima
o bolestima. Pa ja bih umro baš od toga. Ti znaš kakva je ovo bolest, rekao mu
je prijatelj lekar, vlasnik klinike. Tu negde se rodila ideja da mora da se
fizički aktivira, da svaki dan šeta. Tako su rekli da je najbolje. Lepo bi
bilo, premda mu je to bilo potpuno blesavo, da kupi psa i da ga izvodi u šetnju i tako sebi obezbedi najmanje pet-sedam kilometra dnevno kretanja na vazduhu. To
se njemu činilo kao smak sveta, a svi su ga ubeđivali da je to najbolje što je
moglo da mu se predloži. I njegova sedmogodišnja unuka je bila oduševljena idejom
da imaju kera i krenula je s majkom da po internetu traga za psom dobre pasmine
koji bi mu odgovarao po svemu. On se grozio pudlica i šalio se s detetom da mu nađu kera koji bi
pristajao uz njega i koga bi mogao da šeta bez povoca. Prebirale su njih dve
nedelju dana i onda su izbor svele na dogu i labradora, i ćerka mu je govorili
da mora da ima „flexi“ povodac dug pet ili deset metara. Nuđeni labrador je
dresiran, rekla je, i ume, da se kreće po parku i gradu bez povoca. Ispalo je
da taj ker ide paralelno s gazdom, „iza“ i „ispred“, zastaje i okolo njuši i
reaguje na komande „stani“ i „kreni“, da ume da ide i uz nogu, da ne voli
čopor.
Između ostalih stvari, imao je za
koji dan skup u Hajdelbergu na kome je morao da prisustvuje i govori o
samoglasnicima. Kolega mu se nudio da ga zameni, zahvalio je: valjda je ovaj
verovao da je spreman da stane na kormilo katedre, mada je on mislio da bilmez
tome nije dorastao. Na pola uveta je slušao i ćerku koja govori o psu i komandama
„pored“ i „kreni“, o granulama, lopticama, kavezu, koskama za dresuru. Treba da
putuje vozom i da ostane tamo sedam dana.
Dan kada je krenuo bio je neuobičajeno topao i mešali su se mirisi
grada. Na stanicu je stigao taksijem s ćerkom, kroz Bulevar Revolucije, i
ostavljao je iza sebe prepoznatljive obrise zgrada i osmeh male unuke. Ulazeći u
voz, mogao je da vidi svetinu kako se gura oko vagona bez rezervacija. Odnekud
se čula muzika i trube, i sve mu to, rekao je ćerki koja ga je brižna ispratila,
ne prija. Ona je u taksiju govorila kako ga, kad se vrati, čeka lavež kod kuće
i labrador. Sve te reči plovile su kroz vazduh mimo njega. On je, mislio je, srećnik
koji se bavi poslom koji voli.
Otuda je, već drugog dana stigao telegram,
da je gospodin Aleksandar M. umro od srčanog udara. Sahrana je obavljena koji
dan kasnije u Beogradu. Mnogo sveta je bilo tu i iznad rake je govorio isti
onaj s kojim je trebalo da deli katedru. Uz sanduk je njegova ćerka spustila
„flexi“ povodac dug deset metara i mislila na neke druge stvari. Kada je sve
bilo gotovo, i kada se vratila u stan, ćerki je, po ko zna koji put, zvonio
telefon, uporno zvonio: javljao se vlasnik labradora s molbom da dođu da ga
preuzmu.
Нема коментара:
Постави коментар