U poslednje vreme čini mu se da život protiče suviše
ravno. Ne kao tahograf, nego kao poslednji EKG, ej! Potpuno bez događaja. Ni onih ničim izazvanih nije bilo. Zbog toga je
imao utisak da mu se nešto loše sprema. Nije znao šta. Ali, nije ga ni bilo
briga. Levitira. Kao Bog kad je prestao da ide po zemlji Sinajskoj i moru mramornom. Kao da ne postoji.
Nije to bilo pitanje dostojanstva, nego prosto odsustvo bilo kakvog opipljivog
dokaza o mrvicama sopstvenog postojanja. Nije to bilo ni samo odsustvo radosti, nego pre nedostatak jasnog osećanja
života. Bilo kakvog: muzgavog, tesnog, lepljivog, čak ni mazohističkog. Da te
opeče ledena voda ujutro pod tušem (uvek je bila bar mlaka!), prizor razlupane
pseće glave na asfaltu u predjutarnjem
mraku, tople njuške iz koje još curka u
ritmu poslednjeg damara verna krv.
Spavao je
loše. Ako se to može nazvati spavanjem, između noćne i preksutrašnje jutarnje smene. Kuća
je na brdu, registruje svaki jebeni šum u dolini. Stara dobra, ali loše izolovana kuća, roditeljska.
Uglavnom bezazlene stvari koje izjedaju polako, kao crvi grede. Čuo se voz na železničkoj stanici Dunav, u dolini mestašca zvanog Novi Majur. Dvaput u toku noći. Prvi put u jedan, a drugi u tri, poslednji voz za Peštu. Ustajao je da piša. Teško je mokrio, na curku i dugo otresanje palamara. Svi prozori mračni, jedan lupa na vetru, ali ne može da pogodi koji.
Nije imao
težak posao, ali se zamarao previše, nekako iznutra. Osećao je stalni
zamor unutrašnjih organa, kao da jetra ima mišiće.
Radio je
na dovozu i odvozu mobilnih toaleta na različita mesta u gradu. Obično tamo ge
su izvođeni neki radovi ili se očekivala sportsko navijačka gužva.
Ženski
toaleti su drugačije vonjali. Negde je pročitao da je to zbog začinjene brze hrane.Goveče se ugoji za tri meseca na tabletama. Možda su mu se ženski klozeti više gadili. Nikada ne bi pomislio
da je ono što ostane iza neke pristojne ribe toliko odvratno. Skoro da
zamrzi ženski rod.
Muški su
vonjali na alkohol i spermu, izmešanu sa znojem. Znalo se šta traže u gradu.
Ženu i posao. Bilo kakvu ženu i bilo kakav posao.
Toaleti
su zapravo sve nesnosnije vonjali u tom gradu. Naročito kad ih dugo ne bi
praznili. Kad bi zaboravili na sopstvena govna. Kad bi grad uhvatila
neobjašnjiva ravndušnost. Mrtvilo mrtvog Panonskog mora.
Sve se
zapravo punilo i praznilo bez voljnog
principa. Živ si i sereš, dišeš i pišaš, pljucneš u šaku pa onanišeš, čučneš
samo ako si ona. Penju se na plastične preklope, lome potpetice, gade se onoga
što izlazi iz drugih pre nego što će izaći iz njih, isto to. I one su, savršeno naparfemisane i napuderisane, u traganju
za prljavim mirisima po svim javnim mestima u gradu. Ponekad se spoje. Obično padne žestoko ali kratko karanje u klozetu na januarskoj golomrazici. Bljuzgavi otpaci, ponekad krvavi.
Kao klanje koze, kada je kao gimnazijalac išao na reprize beogradskog festivala
dokumentarnog filma. Seća se tog Zafranovićevog „Moje prvo pijanstvo“ iz sedamdesete
godine prošlog veka. U maloj sali bioskopa Tribine mladih. Mutno pamti scene, više kao fizičko osećanje: tupi bol
u potiljku, Sunce na golom ostrvu, krv, koza, vino, na kraju seks... Da li je
tu uopšte bilo pornografije? Sada se toga ne seća. Film mu se zauvek svideo.
Neko osećanje zla koje je jače od ljubavi, neko osećanje da te pokreće zlo čak
i na ljubav. Otprilike tako.
Ali,
kako to zlo počinje? Naoko običan dan se raspucava. To je to, što jutros oseća,
iako je danas sunce suviše visoko, zimsko, severno, može da oseti kako su mu
zraci jednako topli, na delićima kože skoro vreli. Sunce je isto, razlka je
samo u percepiji.
Uključio
je televizor, zapalio cigaretu, čeka da se ugreje jedina preživela ringla na
električnom šporetu da skuva kafu. Veliku, crnu, sa malo mleka. Dugo je tražio
džezvu koja bi mu odgovarala za jutranju sikterušu. Jedva je pronašao jednog
petka na buvljaku. Izgledala je kao da je korišćena. Crvena drtina od kalajisanog pleha na kojoj je pisalo „Pozdrav iz Sokobanje“. Stvar koja ima svoju priču. Bolesnici koji odlaze u
Sokobanju i sa osećanjem greha kuvaju kafu u memljiim tuđim kujnicama,
strahujući da će ih gazdarica uhvatiti po mirisu, a oni siroti u mraku zakuvavaju možda svoju poslednju kafu,koja im nagriza
oboleli želudac ili diže ionako visok pritisak u glavi do izliva krvi na mozak.
Setio se
da bi trebalo da se fotografiše za ličnu kartu koja mu je istekla još pre
nekoliko meseci. Neko mu je rekao da sada ne mora da odlazi kod fotografa.
Fotografisaće ga službenik na policijskom šalteru. Danas je sve u rukama
policije. Bez onih nametljivih priprema u stilu „Gledajte u ovu tačku...ne
tako...malo više...osmeh....tako“ što je uvek izazivalo crvenilo besa na
njegovom licu, jer ga je dovodilo u poziciju nameštanja lutke u izlogu. Da se
vide pravilne male plastične sisice ispod ponuđene košulje za prodaju. Noge su
duge, malo previše raširene i tanke, na jednoj je slomljen prst, viri armatura
iz njega. Ko hoće da vidi, može sve da vidi u izlogu radnje, ne mora da se
udubljuje u sistem. Ali, pomisli, tada je bar bilo nekakvog karaktera.
Fotograf
kod koga je odlazio, odavno ne radi. Ponekad ga vidi na ulici. Ne ide sam, uvek
je u pratnji ćerke. Gura ga u kolicima. Ćerka je lepuškasta crnomanjasta dunda,
konfekcijski doterana i hodajući pod rukom sa starim ističe uvek sebe u prvi plan. Jednom je
zastao da se pozdravi. Stari se obradovao kao malo dete, ali nije ga prepoznao.
Demencija, rekla je ćerka, i to ozbiljan oblik. Udružena sa Parkinsonom.
Zapamtio je kako je izgovorila Parkinson, kao da je reč o nekom koga oboje
poznaju i poštuju. Napućila je usta kao da će reći B a rekla je ppun, son ooo
Parkinson. Statika života na kraju.
Zamislite, on koji je toliko lica uslikao ne može više da se seti nijednog,
rekla je. Možda je stari zato veseo,
hteo je da kaže, ali ne bi imalo smisla. Ćerka mu je pružila ruku. On je kao
dete, rekla je. Kakva koincidencija, pomisli, upravo su se sreli ispred dečje
igraonice u ogromnom holu megamarketa. Još je držao za ruku, belu, oblu,
vlažnu. Nije pokazivala nameru da se otrgne. Naprotiv, uspijala je telom. Stari
se cerio uskim neobrijanim licem, jedno oko mu je bilo zatvoreno a drugo žuto
kao od upotrebe izglancan dukat pronađen u božićnoj česnici. Krkljao je neke
nerazumljive suglasnike. On pomisli na klokot zgusnute mokraće koji se čuo dok
je pumpa njegovog kamioneta istovarala sadržaj plastičnih mega posuda u šaht na
obali reke.. Uostalom, verovatno je starac poludeo od mnoštva raznoraznih likova čije je prodane
duše slikajući preuzeo na sebe.
Pozvao je
na kafu. U stvari, da je povali na brzinu. Brzina i blizina su uvek radile
stvari u takvim prilikama. Bilo je stvarno blizu. Ni pet minuta od marketa do
ove njegove kuhinje sa otomanom, kako su zvali ulegli krevet uza zid. A deda?
pitala je. Nije se začudila, opirala, zgrozila. Unuka fotografa. Tek tad je
shvatio da je to unuka starog a ne ćerka sa kojom je išao u istu školu, ali ne
i u isto odeljenje. Bila je starija od njega. Čerka je ista ona, samo za
generaciju mlađa. To ga podjari. Ostavićemo dedu u igraonici. On je sad kao dete, zar ne? Niko nije nadzirao salu sa
rekvizitima. Tobogan sa raketnim sedištem je sijao mlečno plavičastim svetlom
plastike. Podiže starca i ugura ga između rukohvata rakete. Neonski Šilja ga je
zadiljveno gledao. Fotograf je sve to posmatrao bezglasno. Samo su mu sad oba
oka bila otvorena na slepo. Šta ako on sve vidi? - pitala je mala. Biće mu
zabavno, Beti Bup. Videćeš. Uvek je zabavno kad se vratiš u detinjstvo kuda svi
u stvari ceo život stremimo, rekao je maloj koja ionako nije ništa kapirala od
tih stvari koje su ga sve više mučile.
Brzo se
svlačila, bez ikakvog reda i smisla, dopola. Nije čak ni svukla hulahopke, samo
jednu, onu na desnoj nozi koja je ostala upetljana na podu sa ružnim roze
gaćicama.Nije dugo petljao, odjednom je želeo da prestane da se mrcvari s njom.
Osećao je da je stari tu, uz šporet i onom svojom pegavom mršavom ptičjom rukom hvata ga za grkljan i iskreće mu glavu za slikanje na naslonu propalog kauča na koji se strovalio a
ona ga tako nespretno zaskočila da nije mogao da se pomeri, da je ugrize za
upalu bradavicu.
Pozdravi
mamicu, rekao joj je, na odlasku. U stvari, hteo je da kaže da mu dovede
sledeći put mamu, ali se ugrizao za jezik. I čuvaj dedu.
Kad je
otišla ispovraćao se u lavabo i tek ga sutradan pred polazak na posao očistio od skorele
bljuvotine. Lakše se čisti skorelo. Znao je iz iskustva. Onaj prozor je opet lupnuo. Dobro je što postoji bar jedan
otvoren prozor u kući, pomislio je. Bez toga čovek može da poludi.
Нема коментара:
Постави коментар