Roditeljski
dom je salonski stan, izgrađen
pre Hitlerovog rata u otmenom, tihom delu grada: krase ga visoki plafoni,
hrastovi prozori, mozaik parket. U srećno vreme bio je pun stvari, ali kada je
1945. na vrata banuo komunizam porodici je ostalo pola od svega. Majka je
ponavljala da su imali stilski nameštaj, srebro, kristal, knjige i slike,
draperja i tepihe. Otac Milorad je bio, nadaleko poznati, trgovac tkaninama. Tu
je bila, hvalila se majka Lena, i sva
sila ukrasa.
Iz roditeljskog doma se iselila kada se
udala, stvorila porodicu i njen suprug Gavrilo, doktor hemije, dobio, od svoga
instituta, stan kod Bajlonijeve pijace. I kasnije je roditelje, sama i sa decom
i suprugom, obilazila redovno: prvo je umro Milorad, a tri godine kasnije
majka. Bilo je, kako je moralo da bude: priroda i bolest su uzimali, kako je
baka govorila, svoje. Posle
smrti majke Lene, mesec dana nije ulazila u stan, bojala se da se primakne
stvarima i uspomenama. Onda je morala da skupi snagu i uđe u vrtlog sećanja.
Ipak, i dalje, mesecima nije otvarala ormane sa garderobom; slala je u stan
devojku koja sprema, sa uputima koje stvari da skupi, upakuje. I kada su dali
sve pomene, kad je proletelo pola godine od smrti majke, preuzela je na sebe
osetljiviji deo, da prebere vredne papire, fotografije, diplome. Mnogo suza je prolila
nad drangulijama. Dugo je odlagala da pretura po fiokama u kojima su bili
lakovi, parfemi, ogledala, fenovi, razni pribori, sitnice koje određuju
tugaljivi život. Iz nedelje u nedelju praznila je fioku po fioku, sklanjala ili
bacala stvari. Jednog dana, prenela je u svoj dom veliku drvenu, arapsku
mozaik-kutiju, punu dugmadi: majka, ovo je bila jedna od njenih slabosti,
valjda zapaćena u vreme bede i komunizma, ni jedno dugme nije bacala: to su
bila takva vremena, govorila je, svako je dugme moglo da valja. U kutiji se
skupila kolekcija od preko dvesta dugmadi. S očima punim suza, istresla je
dugmad na stolnjak u trpezariji i krenula da ih sortira, iako je znala da radi
besmislen posao. Kao da je namerno izazivala uspomene. Nekima od dugmadi znala
je poreklo, namenu: skidana su sa iznošene
garderobe, kupovana bez potrebe. Pri kraju sortiranja, uzela je u ruke drveno
dugme i zaplakala se. Naletela je na dugme od pulovera koji je, kao devojka, kupila
u Londonu; majka nije volela crveni pulover. Pamti da dugmeta odjednom nije
bilo na puloveru, a bila je sigurna da ga nije izgubila. Majka, ne zna razlog,
pulover nije podnosila. Nasmejala se oporo: mogla je samo da sumnja kako se
dugme obrelo u kutiji. Nedostatak dugmeta naterao je da pulover pokloni sestri
od tetke. Mrzelo je da menja svu dugmad na njemu. Onda je dugmad vratila u
kutiju i odlučila da sve daruje krojačici kod koje je radila prepravke
garderobe. Naredne nedelje nastavila je da prazni redom fioke: stan treba
renovirati i izdati; samo je pravio troškove i brigu.
Pred spavanje je kutiju odložila
u pretsoblje, da je ponese krojačici kada krene u banku na posao. Suprug je, i
ovog utorka, do kasno ostao sa dosadnim akademicima. Od nekuda je onda dopro
glas majke: „Ne brini za stvari. I ja sam u tvojim godinama gubila brazlete,
jednom sam izgubila i minđušu iz para koji mi je tata poklonio.“ Poslednje tri
godine satrlo je sahranjivanje roditelja. Nije mogla nikako da se pomiri s tim
da ih nema, a nije da nije bdila i vodila brigu o njima.
Нема коментара:
Постави коментар