O.L.D. Thug
Sanjala
sam neprekidnu zvučnu liniju, besomučno zujanje kao neprestano besmisleno
propitivanje i sumnju, brujanje hrapavog glasa strašnog poput drobilice koja
melje ušne kanale, oštrim šilom prodire kroz mekano tkivo novorođenčeta kog
prvo dočekuju lepljive, gumene ruke a sahranjuju osmesi trulih, leproznih lica,
plač nalik Munkovom kriku, beg iz operacione sale dok telo vuku okrvavljene
noge ostavljajući tragove koji vode ka toaletu osvetljenom žmirkajućim,
bledožutim neonkama, pulsirajućim zlokobnim zvezdama kosmosa porodilišta, tvrdokorni
strah od neizbežnog budućeg bola zamagljen dubokim pogledom crnih, tužnih
očiju, bezbroj puta posmatranih u ogledalu, lika iscrtanog ugljem, uramljenog i
okačenog na ružičastom zidu sobe...
Plavokosa
dojilja ogromnih, visećih grudi, znojem orošenog čela, smeškala se, mučki
pritiskajući njenu crnu, paperjastu glavicu, preteći da će je ugušiti u naručju.
Vrisnuvši, skočila sam s kreveta i otrgla joj dete. Jednog dana pričaću Danici
o tome, da je podsetim, kao što su mene svakodnevno podsećali kako sam ležala u
inkubatoru, skvrčena i modra, jedva preživevši smrtonosni udah života. I voleću
je. Biće moja uteha, spasenje. Imaću strpljenje čitavog sveta, postojanost
stenovitih venaca, razumevanje i mudrost praiskona. Našim telima strujaće ista
goruća krv, srca će nam kucati magijskim ritmom, ujedinjena, nepokorena.
Čestitke
rodbine nakon porođaja, nerealne želje poduprte teškim, životnim sumnjama i
genima divljih, planinskih ljudi, podstakla su bolna probadanja u slepoočnicama
što najavljuju iste mučne, bezbroj puta proživljene resantimane.
Ubila
sam ga, milion puta do sada, smrskavši mu glavu sekirom koja večno stoji
zarivena u panj ispred garaže one proklete vikendice. Nju sam šamarala,
počupala joj kosu, noktima izgrebala dojke koje su me othranile, bilo je
neophodno, želela je to, videlo se u molećivom pogledu, bednom, odurnom.
Čitavog života ga je mrzela. Mržnju je prenela na mene. Uporno se pravdala scenom
u kupatilu kad je provalio raspomamljen alkoholom, izbezumljeno urlajući
mračnog lica, spreman da ubije, siluje. Ista si on, govorila je, konačno me
odbacivši. Ali, nisi kriva, krv je to, imala je razumevanja. Oduvek se
zavaravala.
Danica
je divno dete. Voli majku i oca. Baku i deku ne poznaje. Neće rasti uz njih,
zaklela sam se. Zamišljaće ih, ja ću joj pomoći u tome. Crtaćemo njihove likove,
praviti ih od plastelina, snega, blata. Oca sam bojila u tamno crveno. Na
martovskom svinjokolju u blatnjavom Sremu parali su životinjske utrobe iz kojih
je šikljala krv nalik temperi iz tube. Nastavnica likovnog pozvala je roditelje,
pokazala im crtež, pitala ih kako se hranim, šta gledam i slušam, ima li
nasilja u porodici, komšiluku, ulici. Bila sam kažnjena. Oduzeli su mi blok
listova, komplet tempera, drvene i voštane bojice, flomastere. Kad sam ipak
pronašla način da crtam otac mi je prebio prste bagremovim prutom.
Ujak
je slikao konje sjajnih, dugačkih griva, snažnih vratova, masivnih slabina,
kako slobodno galopiraju ravnicom uokvireni purpurnim zalascima sunca. Za
rođendane i proslave poklanjao nam je slike svojeručno uramljene, hvaleći se
njihovom originalnošću i visokom vrednošću procenjenom od nekog Ištvana,
subotičkog Mađara, navodno odličnog poznavaoca konja, vina i bećarca. Otac nije
podnosio ujaka, te su umetnička dela uglavnom završila u tami podruma,
izgrižena pacovskim zubima.
Svakog
letnjeg raspusta odlazila sam na nedelju dana u Rumu. Ujna, okrugla, riđokosa
žena sitnih mačijih očiju spremala je krofne posute orasima i vanilin šećerom.
Pred polazak, majka mi je govorila da se ne prežderavam, da ne pipkam staklene
figurice poređane iznad televizora na regalu, da ne mazim Feliksa jer je pun
buva, da je ujna loš čovek ali da njen brat to ne vidi jer je „slepac kod
očiju“, da je pokojna baka za nju stalno govorila kako je ona „cica sa dva
lica“, da će njen brat, moj ujak, završiti kao poslednji bednik jer mu je ova
uzela sav novac i proćerdala ga na putovanjima po belom svetu, da se pravi da
je dama a ni ruke ne zna da opere nakon korišćenja ve-cea, da je nerotkinja,
kočijašica, ćerka rudara pijanice kom je pila odsekla ruku do lakata, da
komšiluk svašta priča o njoj, da mesečari, da se kurva nedeljom dok ujak radi u
ateljeu, da joj je majka bila luda mačkara i da su joj mačke, njih sedamnaest,
za Božić, dvadeset i petog, jele s trpezarijskog stola.
Pamtim
vrdnički bazen, šarene kugle sladoleda, sunčanje na asurama. Ujak i ja igrali smo
tač i sedmice. Nosio je kožno blokče. Skicirao je okolna brda prekrivena
divljim cvećem. „Osetiš li“, pitao bi me duboko udišući i puneći grudni koš
suvim vazduhom. Zaranjao je u toplu vodu sumpornog mirisa po čijoj zadimljenoj
površini su aterirali mnogobrojni zujeći insekti koji se zalepe za mokru kožu
ostavljajući bolne čvoruge. Dugo je zadržavao dah, plutajući umrtvljenih udova,
plašeći me da se udavio. Dozivala sam ga vriskom. Smejao se prskajući me. Za
kaznu sam ga potapala upirući rukama u njegova klizava ramena.
Jedno
jutro ujna je javila majci da se ujak obesio u ateljeu. Ostala je nezavršena
slika, meni ostavljena. Otac je odbio da ide na sahranu. Majka je poslala
telegram saučešća. Predosećala sam promene, u to doba strašne, neprihvatljive
dečijem umu istreniranom na prividne sigurnosti uslovljene roditeljske ljubavi.
Te
večeri u porodilištu, dok je Danica dolazila na svet, zamišljala sam kako su
ujakovo poslednje platno umesto konja zaposeli zmajevi. Smeđi, zeleni, oštrih
reptilskih krila, dugačkih debelih repova naoštrenih krajeva, koji kandžama
drobe krovove kuća, plamenom haraju čitava sela. Njih niko ne može uništiti jer
ne postoje junaci naoružani svemogućim sabljama, strelama i magičnim rečima. Smislila
sam završnu kompoziciju, tačan raspored boja i nijansi, potrebno je samo
pravilno izmeriti i potom izmešati. Epski događaj uokviren zlatnim ramom, slika
okačena u dnevnoj sobi. Naučiću Danicu kako da postane zmaj.
Нема коментара:
Постави коментар