MILAN TODOROV: POMERANJE

         Čovek leži u krevetu i sa zaprepašćenjem shvata da mu suze cure niz obraze. Događa se to potpuno neočekivano, drugog ili trećeg dana zvaničnog proleća. On, naravno, zna da nema nijedan razlog da plače. Ali, ipak plače.
          Sam je u krevetu. Kraj nedelje na vidiku. Sutra ga ne čekaju mučne obaveze.  Nije morao da ide na spavanje, ali je ipak odlučio da se dobro odmori. Relativno je rano veče. Sat je pomeren unapred i dok o tome razmišlja ležeći na leđima i piljeći u jednu tačku na plafonu, njemu se čini da je sa tim pomeranjem časovnika čitav njegov život grubo pomeren ka nečemu čemu još nije bilo vreme.