paradoks

Ona ima muzički gen. Spavala je sa pola estrade.       Vlada je već napunila godinu dana, ali nikako da prohoda. Ja sam crna ovca u familiji. Ostali su obična stoka. Izgleda da ovaj put nikuda ne vodi. Znači, blizu smo cilja. Stavljena je tačka na pljačku, da bi nova vlast znala odakle može da krene. Imam novo ustavno rešenje. Zalažem se za labavu konfederaciju Srbije, sa samom sobom.

Vreme poluraspada najlonske kese je sto godina. Država to radi mnogo brže. Daćemo sve od sebe da sačuvamo ono što je naše. Žuti žutuju, crveni putuju, a narod ne zna šta će od sebe. Publika na fudbalskom stadionu je još jednom imala priliku da uživa u vrhunskom kik boksu. Policija je zamolila osumnjičenog da pozira za foto robota. Da ga lakše nađu. Naši neprijatelji su naši najpouzdaniji partneri. Nikada nas ne ostavljaju. Mi smo jednom nogom već u Evropi, a drugom smo još u grobu.

Niko ne zna šta nosi dan a šta noć, ali statistički gledano noću se više krade. Paljenjem neprijateljskih kuća, poslali su dimne signale da su za mir. Niko ne zna šta je pisac hteo da kaže, što je samo dodatno zagolicalo maštu cenzora. Tek kad su posle treće ture  počeli da zapliću, Hrvat i Srbin su našli  zajednički jezik. Prate ga agenti u civilu. Čuvaju njegovu privatnost. Vlada nikad nema mira. Taman sahrani prosvetare, a penzioneri se povampire.

Uzeli smo nove kredite, Puj, puj, ne vratilo se! Vladi smo dali sto dana da se pokaže. Sad četiri godine imamo šta i da gledamo. Kad se hrvatska predsednica poklonila žrtvama u Jasenovcu, svi prisutni ustaše. Kako da budemo svedoci, kad ne verujemo u ono što vidimo svojim očima? Mi ne znamo šta se iza brda valja, jer dobijamo brdo informacija. Država neće zanemariti nove socijalne slučajeve. U budućnosti biće sve više novca za njih. Predstavnicima međunarodne zajednice izražavamo toliko duboko poštovanje, da ne uspevamo da se dignemo iz klečećeg položaja. Otvaranje novog poglavlja sa Evropskom unijom je štivo koje nas ostavlja bez daha. Prema američkom potpredsedniku Srbija se nalazi na liniji vatre. Ali, ohrabruje to što je linija isprekidana. Kad su nam kola krenula nizbrdo, ubacili smo u rikverc. Možda upali. Tačno je da se među belim ovcama uvek nađe i neka crna. Ali, i ona bleji.

          Pre dve hiljade godina na Zemlji je živelo jedva pedeset miliona ljudi. Ti ljudi su živeli sedam stotina, pa i hiljadu godina, pa je jasno da je njihova duša, posle smrti, mogla da se nastani u nekom drugom telu. Za svaku dušu umrlog postojalo je jedno novo i živo telo. Ne više! Ali, danas...danas nas ima više od sedam milijardi. Međutim, broj duša ne može da se povećava. Taj broj je – ponavljao je majstor tatua Podmanicki,  pokušavajući mladoj klijentkinji da obrazloži svoju teoriju o reinkarnaciji – konstantna, te je duša sada prinuđena da se deli i cepka, ne bi li nastanila sve te silne novorođene.            Majda je shvatala, ali je ta priča starog majstora tetovaže, nije nimalo zanimala. Samo je želela tetovažu na intimnom delu, koju niko, osim „izvođača radova“ i osobe kojoj dozvoli da joj se toliko približi, neće moći da vidi. I da bude nešto trajno, tako, nasmejala se: za sva godišnja ...

Ako nastavimo i dalje svi da dišemo kao jedan, pogušićemo se. Narod koji ima ovakve političare, ne mora da brine za svoju budućnost, jer je nema!  Bio sam na čašici razgovora. Zato zaplićem jezikom.  Radio je u turističkoj agenciji. Slao je ljude na Goli otok.  Njegova ćerka uopšte nije na njega. Kažu da je na oca.  Popravio sam keca iz biologije, hemije i matematike, a onda su me uhvatili s dnevnikom u ruci.  

Prepustimo se geniju šume, svježini, i mrkloj hladovini u kojoj se miče i otkucava toliko sitnih  života. Tin Ujević

KRATKE PRIČE O MUŠKARCIMA Beograd, 16. aprila 2014. - Nova knjiga priča poznatog pripovedača i satiričara Milana Todorova  Ne mogu ovde da dočekam jutro , koja je nedavno objavljena u izdanju  Arhipelaga  u ediciji  Zlatno runo , donosi kratke priče o muškarcima. Priče u knjizi  Ne mogu ovde da dočekam jutro  iznijansirano i sugestivno pripovedaju o sredovečnom iskustvu junaka na osetljivoj granici između vremena koje je prošlo i neizvesnog vremena koje stiže, između propuštenih prilika i nesigurnih mogućnosti, između zgasnute ljubavi i izazova urbane usamljenosti. Todorov neobično vešto pripoveda o sredovečnim muškarcima koji se u modernom gradskom okruženju suočavaju sa iskušenjima ljubavi i usamljenosti. U njihovom iskustvu ljubav ostaje kratkotrajna, privremena i nestalna, ili pak u potpunosti nedosegnuta, dok je usamljenost osećanje koje se stalno umeće u činjenice njihovog života. Slavni stih Miloša Crnjanskog „Tužno je biti muško“ doži...

Švedski kralj putuje redovnom avionskom linijom, ali naši političari ne. Jer, kad padne takav avion, tragedija bude  veća. U vreme gradnje Skadra na Bojani, ministarka građevine se zvala prokleta Jerina. Kod nas je na delu negativna selekcija, ali naši kadrovi nju uspešno prolaze! Svaka naša taraba je starija od Amerike, u koju će da ode sve naše mlado. Mi svoje prijatelje iz velikih država ne nazivamo pravim imenom, jer su te države mnogo velike. Možemo da uđemo u Evropsku uniju i kad ona prestane da postoji. Nama se nigde ne žuri. Cenzura je kad vam nanogicu montiraju na glavu.

D ogađaj o kome nameravam da pišem nije poseban , ali je isuviše stvaran da bi h propustio da o njemu govorim. Trebalo je vremena da stignem dotle i shvatim da je ovo ipak priča. Taksista me ostavio na uglu Takovske i Kosovske. Imao sam, izračunao sam, vremena da odem na kafu s Pecom. Njemu treba deset minuta da dođe iz ‘ ofisa ’ . Kada me put nanese i imam koji minut, s nji m sednem u kafe Drinka ; i spostavi se da u dubini mračnog lokala nema uvek mesta, pa se na sadimo na visok e , neudobn e stolic e uz ulaz . Trunimo i razglabamo onda o svemu, a najmanje o pitanjima koja žvaću ljudi skloni optimizmu. On se p ojavi sa omiljenim Borsalinom na glavi, nekad miran, nekad usplahiren i ne retko nasmejan. Otkopča njemu dragi plavi prsluk, ponekad do grla zakopčan, i uzdahne. S druge strane Kosovske ulice, iza parlamenta, postavljen i su kontejner i, na rastojanju od po dvadesetak metara. S a ‘ osmatračnice ’ na ovim barskim stolicama , vidimo redovno , niskog, sredovečnog čove...

Uzimam hemijsku olovku Da na brzinu zapišem misao Koja mi se javila u polusnu. Ali, olovka posle prvih crta Prestaje da piše, jer joj je Presušila plava tinta, srce. Shvatam to kao znak. Ne uzimam drugu olovku. Prestajem da pišem, nije važno. Za sada, to je usamljeni slučaj.

Треба забранити народу да проси. То право би требало да добију само истакнути појединци.  Из искуства знам да мојој жени није лако да буде мушко у кући. Некад сам то и ја био... Има и у Србији грађана  који воле више себе него њега, али они немају среће у љубави! Проглашени су највећи злочини века. Ускоро следи додела награда... Можеш да умреш 1000 пута, али само једном се живи! Имали смо напад здравог разу ма,   али је он успешно одбијен! У Скупштини посланици често причају о нашој будућности, а зезају се и на друге теме...

Naša situacija je izuzetno teška, ali stabilna. Podneo sam zahtev za restituciju. Tražim da mi vrate moju zemlju, onakvu kakva je bila. Raspisao sam konkurs. Tražim junaka za moj novi aforizam. Gospodaru, narod ćuti. Dajte mu, Beograd na vodi! Zaveo sam red. Niko u mojoj kući ne sme da viče na mene, osim žene i tašte! Ispovedite se i videćete da se nećete pokajati.

Rad drži čoveka. Dok ga sistem ne otpusti. Levica u svetu polako diže glavu. I kod nas bi, da nije na vlasti. Bogatstvo je imati mnogo dece. Za svako dobijate socijalnu pomoć! Da se jadni za zelen bor uhvatimo, bili bismo lider ekološkog pokreta u regionu. Priznajte krivicu, garantujemo vam fer i pošten preki sud! Nije tačno da samo 10 odsto našeg stanovništva ima pasoš. Ima mnogo više, samo sad nisu stanovnici Srbije!

               Mene su ionako svi napustili, pa može i mačka, pomislio sam tog jutra pošto mi se Riđa  nije vratila iz svog ludog noćnog provoda.           Jutro se zatim cedilo uobičajeno. Sedeo sam u dvorištu na komadu zajedničke terase koji mi je pripadao, pušio već petu cigaretu za redom uz čašu limunade.                Komšijski pitbul je režao na svet oko sebe i neurotično jebavao lancem, sve više ga natežući do opasne granice.              Njegov vlasnik i moj prvi komšija se  kao kolateralna šteta svemira gegao ka uličnom kontejneru iz koga je vetar u dvorište u pravilnim razmacima donosio mirise proleća u gradu, prokislog kupusa i fekalija.           Taj moj komšija, sredovečni a već komirani čovek, koji uža...

Onima na Studiju B sam se diskretno javila pre godinu dana da sam zainteresovana da uzmem jednog kera iz ponude kerova lutalica, koji mi se na fotografiji učinio najnežnijim. Nisam mu promenila ime, oni su ga nazvali Sima. On mi sada prekraćuje osamu, ali me i dalje pritiska moj jalov odnos prema životu. Kroz dva-tri dana idem ponovo kod advokata da sve stavim u testament. Pre neki dan sam se tramvajem odvezla kod njega i spustila se iz Ruzveltove u Cvijićevu. Ta advokatska kancelarija nije velika, ali advokat ima iskustva sa takvim stvarima. Nasuprot onima koji o njima misle rđavo, bio je uljudan, taj posao je, u vreme Kraljevine, radio i njegov deda. On radi dvokratno, pa sam ja bila tamo u pet popodne, kad Englezi piju čaj, oni koji ga piju. Zatekla sam ga s pripremljenim pitanjima, na njih sam odgovarala kratko. Na kraju mi je rekao da ne bi bilo zgoreg da uz testament ostavim i jedno pismo, gde govorim o sebi i mojima. Rođena sam kao Tankosava 1927, a zovu me Beba, ređe Bela. ...

Niko ne sme da zine protiv vlasti. A ako neko i zine, odmah dobije punu kašiku u usta. Tabloidi su nalik na pune nokšire, s tim što deca ne mogu toliko da se useru. Svaka vlast pravi svoju kulu od slonovače, jer mora negde da skloni pare koje krade. Idealna Srbija bi mogla da bude veličine kao kad se stavi tačka. Preživeli smo mi i goru vlast od ove, ali tada je bilo da se jede. Vlast ne krije jedan svoj veliki uspeh: više je plaćenih novinara nego ubica. Vlast je puna ljudi iz podzemlja. Oni su ovde prethodnica gradnje metroa. Ja ovde vidim svoju budućnost, ali ona nije ružičasta.

I sa malo reči se može mnogo reći. Na primer, sa samo dve : Dole vlada! Srbi su žrtve inkvizicije. Srednji vek smo sami napravili. Oni su perfekcionisti. Vode nas do potpunog kraha. Svakodnevno nam dolaze visoki gosti iz sveta. Možda bi izraze saučešća trebalo da primamo  u striktno određenim intervalima? Dobri stolari se mogu izbrojati na prste jedne ruke. Srbin je vojnik celog života. I ne traje mu vojni rok nešto dugo! U Srbiji ima i od ptice mleko. Toliko daju naše krave. Potražite pomoć najboljeg psihijatra. Ako je toliko dobar, možda vam pozajmi 100 eura.

 (Dogodilo se na današnji dan, pre 16. godina) Novosađani ni dan danas ne mogu da prežale Varadinski most. Njima ne vredi govoriti da je ionako bio islužen, truo i sasvim nepouzdan. Novosađani bi sve dali da saznaju ko im je srušio to staro čudo koje su godinama neobjašnjivo voleli. Ima li taj monstrum decu? Da li je kršten? Gde će mu duša? Pokušao sam da rekonstruišem delove mozaične priče o starom mostu. Radi njih i radi sebe. Skoro sam siguran da je to ovako bilo. Leteći u svom vidljivo-nevidljivom lovcu F-16, američki pilot, za koga je poznato samo da se zvao Džo i da je bio crnac, iznenada je dobio naredbu da ispali pametnu raketu na jedan glupi most. Džo je junački leteo na visini od deset hiljada metara, odnosno oko trideset hiljada stopa (mereno korakom anđela) iznad nepoznate zemlje zvane Srbija. Sa trideset hiljada stopa ta mala zemlja mu je izgledala još manja, ali Džou su ipak rekli da se ne spušta ispod petnest hiljada stopa. Srbi, rekli su Džou, su primitivni, zaos...