Onima na Studiju B sam se
diskretno javila pre godinu dana da sam zainteresovana da uzmem jednog kera iz
ponude kerova lutalica, koji mi se na fotografiji učinio najnežnijim. Nisam mu
promenila ime, oni su ga nazvali Sima. On mi sada prekraćuje osamu, ali me i
dalje pritiska moj jalov odnos prema životu. Kroz dva-tri dana idem ponovo kod
advokata da sve stavim u testament. Pre neki dan sam se tramvajem odvezla kod
njega i spustila se iz Ruzveltove u Cvijićevu. Ta advokatska kancelarija nije
velika, ali advokat ima iskustva sa takvim stvarima. Nasuprot onima koji o
njima misle rđavo, bio je uljudan, taj posao je, u vreme Kraljevine, radio i
njegov deda. On radi dvokratno, pa sam ja bila tamo u pet popodne, kad Englezi
piju čaj, oni koji ga piju. Zatekla sam ga s pripremljenim pitanjima, na njih sam
odgovarala kratko. Na kraju mi je rekao da ne bi bilo zgoreg da uz testament
ostavim i jedno pismo, gde govorim o sebi i mojima.
Rođena sam kao Tankosava 1927, a
zovu me Beba, ređe Bela. Prema majčinoj priči, mogla sam da budem i Jovana, ali
se ovo ime nije dopalo njenoj majci, babi Nikodiji. Moj otac je bio konstruktor
u fabrici traktora u Rakovici i zagriženi komunista. Imam brata Nenada i sestru
Radu. Oboje su mlađi od mene. Tata je poginuo kada je njegov auto marke Wartburg izleteo pod tramvaj kod hipodroma
„Careva ćuprija“. To je bilo u ono vreme kada sam mislila da se udam za
profesora muzike Marka, iz Kovina, koji je radio kao nastavnik u školi „Drinka
Pavlović“, u Kosovskoj ulici u Beogradu. I ja sam završila za profesora klavira,
tako sam i upoznala Marka. To je moja neizbežna stvarnost iz tog vremena. Očevom
smrću se sve otelo sudbini. U novinama je pisano da vozač automobila nije kriv,
da je prelaz bio neobeležen, bez rampe, ali on od toga nije imao vajde. Nije mi
poznato kako je majka dobila salonski stan, na prvom spratu, u Kosovskoj, odmah
iza zgrade parlamenta tada Jugoslavije, a sada Srbije. Imala sam promenljivo
detinjstvo, jer sam ugazila u Hitlerov rat kao u balegu. Te godine provela sam
kod babe Nikodije u Trsteniku. Baba je radila u mlekari, manje za dinare, više
za mleko i sir i od toga smo taljigali. Majka je ostala u Beogradu. Radila je
na ispisivanju nekih naredbi i dokumenata koje je vlast lepila po Beogradu, i
tada je, mislim, pripadala protuvama nalik onima iz serije Otpisani, a onda je i ona, veza joj je bila Mira Mitrović, utekla u
partizane. Baba je govorila kako se u Beograd, iz borbe, vratila u livrejisanoj
uniformi, pa je dobila posao u Komandi grada, gde je izdavala potvrde za
smeštaj ratne siročadi po domovima i porodicama.
I otac i majka su imali svoju
verziju priče o tome kako su se sreli i uzeli. Majka je tvrdila da je za nju to
bila marginalna veza, a da je on zaskočio, a on je govorio da nije tražio glumicu,
ni statistu iz nemog filma. Znam da su oboje voleli folklor i da su se prvi put
sreli u kulturno-umetničkom društvu koje je negovalo ples i okretne igre. Kod
nas je ostala gomila ploča i dva gramofona; majka je do smrti, 1971, skupljala
ovo đubre i nije bilo ozbiljnijeg pevača, znala je ona i francuski, od koga
nije imala vinilku direktno iz Pariza. Imala je rođaka tamo, koji je radio kao
portir u skupom hotelu. Taj rođak nam je posle rata doneo radio-aparat. To je
bio prvi radio u zgradi u Kosovskoj. Navodno je on nastupao i u cirkusu kao
pomoćnik krotitelja lavova, i bio je i makro pod stare dane. S druge strane, ja
sam se prvi put oprobala kao samostalni pijanista u jednom hotelu u Beogradu,
pošto sam najpre postala ljubavnica direktora tog hotela. Bio je oženjen i
zgodan, negde iz Crne Gore, major koji se demobilisao. Njegovog starijeg brata
Velimira odveli su na Goli otok i tamo je umro. Nije mogao nikako da ga
prežali. Taj njegov brat se pre rata s nekim Vajfertovim rođakom spremao da
napravi malu pivaru i restoran, po uzoru na one u Pragu, ali ih je rat
zaustavio. Vajfertov rođak je velike pare ulagao na berzi i umeo je da ih
prometne i zaradi, tako je govorio moj major. Govorio je da su mu brata
uhapsili jer se nasmejao u nekoj kafani kada su rekli da je Broz heroj i
legenda. Ja sam s njim bila u ljubavnoj vezi gotovo godinu dana, imao je mali
stan u potkrovlju u Jevremovoj, koji mu je i ostao od brata. Ubedila sam ga da naša
veza nema budućnost, a on mi je obezbedio posao u Prvoj gimnaziji, gde sam
ostala kao profesor klavira i stara devojka do penzije.
Kada se Jugoslavija šezdesetih
rasušila kao stara kaca i otvorila i svet nagrnuo u Berlin i Pariz po marke i
franke, odjednom su se i moj brat i sestra obreli među onima koji bi krenuli u
beli svet. To je bilo 1969, odmah posle onih velikih studentskih nemira po
Evropi. Sedam-osam godina kasnije, majku sam već bila sahranila, počela su šuškanja
s njihove strane da oni imaju stanarsko pravo na stan iz koga su otišli, i koji
je majka prenela na mene, a ne ja. Tada se državni stanovi još nisu
otkupljivali. Tako su prvo počeli da stižu pozivi da dođem kod njih u goste i u
provod, a onda, kada to nije pomoglo, blage pretnje advokatima kako da se
preurede papiri. Prvo je brat, otuda iz Berlina, gde se oženio nekom Bosankom,
počeo da šalje fotografije dece, pa tako redom i da se žali kako mu se ne
javljam, a onda je navalio da oni, kao i ja, imaju pravo na taj stan. Retko sam
mu pisala, a i tada o svemu samo ne o onome što njega zanima. Sestra je živela
u Parizu, radila je u fabrikama Diora. Kasno se udala za nekog starog pedera
koji je na vreme umro i ostavio joj stan u poznatom arondismanu sa svim
stvarima, od igle do lokomotive. Istina je da joj nije bilo lako, ali je bar
stekla apartman. I njoj je zinulo dupe, kada je videla kako brat nastupa, i
gledala je da se i sama dokopa dela kolača.
Kada sam devedeset i druge, za
dve hiljade maraka, otkupila stan, tek tada su poludeli. U jednom pismu brat
veli da me ne može smatrati sestrom ako ovako delim imovinu roditelja. Pa
dobro, nisam ni ja od njih tražila ništa dok sam majku vodila po bolnicama,
mitila lekare i kupovala joj pelene i razne lekove. Brat je, sedam godina posle
majčine smrti, stigao prvi put u Beograd i teatralno na njenom grobu izjavio:
„E, majko, majko, kakve si nas rodila.“ Dolazio je, ukupno, tri puta otkako se
okomio da mi uzme stan: prvi put na ostavinsku raspravu, a dva puta je dovezao
nekome polovna auta i dogovarao se sa advokatom kako bi mogao stvar srediti na
sudu. Ima troje lepe dece, i mislila sam da jednom od njih, koje bi se vratilo,
dam sve, ali me mnogo povredio. Ovako, tera me da sve ostavim crkvi. Sestra je
drugo, njeni zahtevi su više usmereni da pomogne bratu: oni se obilaze u
Berlinu i Parizu. Brat preko osiguranja D.A.S. iz Nemačke, gleda da me dobije
na sudu. Za njegovom tužbom za novu ostavinsku raspravu stigla je i sestrina,
vele da majka nije bila u stanju da odluči o imovini i da oni ništa meni ne
otimaju, samo traže svoje. Ova tužba je nekako kao kap koja je prelila čašu.
Stan mi je sada gotovo prazan:
prodajem stvari koje mi ne trebaju. Ponekad hodam po zamračenim sobama. Ta
draperija koja sam navukla na prozore kada je majka umrla, pokupila su svetlost
u stanu. Zaboravila sam koja je boja i draperija i zidova. U krevetima odavno
niko ne spava. Ponekad mislim da će ih posle moje smrti baciti ili dati
Ciganima da ih prodaju na buvljim pijacama. Toliko imam jastuka, jorgana, deka,
a koristim sve po jedan komad. S vremena na vreme zamenim stvari, da se makar
sve podjednako haba. Najtužnija sam kada spavam u bračnom krevetu, a druga
strana kreveta ostaje netaknuta. Juče sam ušla u maminu sobu da pomerim zavese
i draperije, a onda odustala. Bojim se, kada bih otvorila taj prozor, da bi se
sve u mome životu promenilo. Kada sam bila devojka, sedela sam uz taj otvoreni
prozor i kupila mirise i zvuke grada i njegovih vrtova. Tako sam saznavala ko
sam ja i kakav je grad u kome rastem. Od tada se sve promenilo. I ja sada ne
znam ko sam ja, zapravo.
Kada je dolazio, brat je spavao u
hotelu „Balkan“. Njegova najmlađa ćerka dolazila je kod mene u stan, dete je
lepo i pametno, ali jedva da zna srpski. Pitala sam je, ima devetnaest godina,
bi li živela u Beogradu, a ona kaže: „Volela bih, ali ne bih mogla da se
naviknem.“ I nije otuđena kao brat, umiljata je i dobra. Javlja mi se, kradom,
da pita kako sam. Ne verujem da je brat nagovara. Nikada ne znamo kuda nas vodi
sudbina i koji su to prelomni trenuci. Ako poživim, valjda i doživim nešto
lepo, ali brata sam u najvećoj meri otpisala, pa i sestru koja mi povremeno
šalje nekakve krpice koje ona ne nosi.
Moja snaga polako kopni i ja se
spremam da okončam testament. Povremeno me hvata depresija. Ima godinu dana da
se oženio bratovljev najstariji sin, nekom Slovakinjom, zvali su i mene na
svadbu, ali ja sam samo poslala telegram da mu čestitam. Ta Slovakinja je
vajar, a on je performer. Pitam se samo od čega će da žive.
Pomalo mi je sve to odvratno, pa
i moje ponašanje. Na kraju ću, valjda, i da popustim. Ponekad mislim, dok
prebiram po tim njihovim pismima, molbama, potvrdama, kako sam samu sebe
okovala i da su svi negde, samo sam ja nigde. Jutros sam primetila da mi i ker
Sima poboljeva. Moram s njim kod veterinara. Ne raduju me novi troškovi i
brige.
(objavljeno u "Politici" 22. marta 2015.)
Нема коментара:
Постави коментар