(Dogodilo se na današnji dan, pre 16. godina)
Novosađani ni dan danas ne mogu da prežale Varadinski most.
Njima ne vredi govoriti da je ionako bio islužen, truo i sasvim nepouzdan.
Novosađani bi sve dali da saznaju ko im je srušio to staro čudo koje su godinama neobjašnjivo voleli. Ima li taj monstrum decu? Da li je kršten? Gde će mu duša?
Pokušao sam da rekonstruišem delove mozaične priče o starom mostu. Radi njih i radi sebe. Skoro sam siguran da je to ovako bilo. Leteći u svom vidljivo-nevidljivom lovcu F-16, američki pilot, za koga je poznato samo da se zvao Džo i da je bio crnac, iznenada je dobio naredbu da ispali pametnu raketu na jedan glupi most. Džo je junački leteo na visini od deset hiljada metara, odnosno oko trideset hiljada stopa (mereno korakom anđela) iznad nepoznate zemlje zvane Srbija. Sa trideset hiljada stopa ta mala zemlja mu je izgledala još manja, ali Džou su ipak rekli da se ne spušta ispod petnest hiljada stopa. Srbi, rekli su Džou, su primitivni, zaostali i surovi. Imaju neverovatan običaj: kad se biju, vole protivnika da gledaju u oči. Međutim, na petnaest hiljada stopa si bezbedan, Džo. Oči ti se uopšte ne vide.
Džo se i tog dana držao propisanih uputstava.
Bilo je rano jutro 1. aprila 1999. godine, oko pet sati, kada je dobio naredbu da sruši most. Džo, do tada, nikada nije rušio mostove, ali, šta mari, nije ih ni gradio. Jedan most manje-više. Malo ga je interesovalo kakav je to most. Neka balkanska skalamerija od brvana, verovatno. Na tim brvnima se oni tuku kao jarčevi. Mislio je Džo. Onda je napravio luk nad planinom. Posle su mu rekli da je to Fruška Gora. Uhvatio je koridor dolinom reke. Posle su mu rekli da je to Dunav. Neverovatnom brzinom ustremio se na most. Posle su mu slagali da je to vojni most. Približavajući mu se, Džo je video običan, gvozdeni, stari, zarđali most, koji se lenjo teglio od Tvrđave do grada. U trenutku kada se spustio najniže što je moguće da bi ostvario pun pogodak, Džo se zaprepastio. Na mostu, koji je stojao iznad reke samo još delić sekunde, video je vesele novogodišnje lampione, šarene sijalice, staklene pahuljice i neonske jelkice sa zvezdicama – a bilo je proleće i bio je rat.
Džo je u trenutku shvatio da se sa njim nešto čudno dešava.
Napravio je još jedan krug nad gradom. Približavao se ponovo pogođenom, smrtno ranjenom mostu i trljao oči u neverici. Lampioni su sad napravili svečanu božićnu nisku od slomljenog železa do zapenušanih rečnih talasa. Ispalio je još jednu raketu da proveri da li sanja. Raketa je pogodila novogodišnji ukras usred proleća! Džo je, shvatajući da je sa njegovim zdravim razumom svršeno, uspeo da avion digne na gostoljubivu visinu, dakle trideset hiljada stopa iznad Srbije i odtutnji u Avijano, dok je dole, pod njim, treštao, kako je verovao, novogodišnji vatromet.
Leteći u bazu, sve vreme se pitao da li je promašio kontinent.
Kakav je to grad u Evropi koji Novu godinu dočekuje u aprilu na mostovima okićenim kao božićno drvce?
Džo je bio siguran da je uleteo u paralelno vreme, u mašinu zvanu vremeplov, ali nije.Takav je ovaj narod! Džo ne bi verovao de je i u avgustu, kada su termometri ludeli na plus četrdeset, na kandelabrima i na Gradskoj kući na glavnom trgu, bilo sijaset šarenih lampiona i neonskih želja SREĆNA NOVA. Stalna sreća je kod nas nešto kao urokljivi princip, skoro obaveza. A kod nas je, ionako, sve moguće, pa i to da je svaki dan praznik.
Šta je, do kraja, bilo sa njim?
Ništa posebno.
Kad se, pošto je srušio Varadinski most, vratio u bazu počeo je da peva Merry christmas, da traži od kuvara pečenu ćurku, šampanjac i svoj poklon od Deda Mraza. Naravno da su ga poslali kući.
Oni koji pasionirano gledaju strane satelitske programe tvrde da su tog našeg crnog Džoa videli već narednog leta u nekim demonstracijama u Vašingtonu. Bio je upadljiv: krupan crnac u invalidskim kolicima sa crvenom Deda Mrazovom kapicom na glavi sred jula. Kolutajući beonjačama urlao je ispred policijskog kordona Happy new year, ali je po izrazima lica ljudi oko njega bilo kristalno jasno da niko ne zna o kakvoj sreći jadnik trabunja.
Niko, naravno, ni ne sanja da se tu radi o maloj osveti jednog starog mosta koji bi možda pao od iznemoglosti da nije bilo onih šarenih novogodišnjih lampiona u šašavom aprilskom jutru jednog rata.
U stvari, danas, kad znam sve to o Džou i nama, sklon sam da verujem kako se taj most držao nad vodom samo zahvaljujući veličini naših neostvarenih želja.
Novosađani ni dan danas ne mogu da prežale Varadinski most.
Njima ne vredi govoriti da je ionako bio islužen, truo i sasvim nepouzdan.
Novosađani bi sve dali da saznaju ko im je srušio to staro čudo koje su godinama neobjašnjivo voleli. Ima li taj monstrum decu? Da li je kršten? Gde će mu duša?
Pokušao sam da rekonstruišem delove mozaične priče o starom mostu. Radi njih i radi sebe. Skoro sam siguran da je to ovako bilo. Leteći u svom vidljivo-nevidljivom lovcu F-16, američki pilot, za koga je poznato samo da se zvao Džo i da je bio crnac, iznenada je dobio naredbu da ispali pametnu raketu na jedan glupi most. Džo je junački leteo na visini od deset hiljada metara, odnosno oko trideset hiljada stopa (mereno korakom anđela) iznad nepoznate zemlje zvane Srbija. Sa trideset hiljada stopa ta mala zemlja mu je izgledala još manja, ali Džou su ipak rekli da se ne spušta ispod petnest hiljada stopa. Srbi, rekli su Džou, su primitivni, zaostali i surovi. Imaju neverovatan običaj: kad se biju, vole protivnika da gledaju u oči. Međutim, na petnaest hiljada stopa si bezbedan, Džo. Oči ti se uopšte ne vide.
Džo se i tog dana držao propisanih uputstava.
Bilo je rano jutro 1. aprila 1999. godine, oko pet sati, kada je dobio naredbu da sruši most. Džo, do tada, nikada nije rušio mostove, ali, šta mari, nije ih ni gradio. Jedan most manje-više. Malo ga je interesovalo kakav je to most. Neka balkanska skalamerija od brvana, verovatno. Na tim brvnima se oni tuku kao jarčevi. Mislio je Džo. Onda je napravio luk nad planinom. Posle su mu rekli da je to Fruška Gora. Uhvatio je koridor dolinom reke. Posle su mu rekli da je to Dunav. Neverovatnom brzinom ustremio se na most. Posle su mu slagali da je to vojni most. Približavajući mu se, Džo je video običan, gvozdeni, stari, zarđali most, koji se lenjo teglio od Tvrđave do grada. U trenutku kada se spustio najniže što je moguće da bi ostvario pun pogodak, Džo se zaprepastio. Na mostu, koji je stojao iznad reke samo još delić sekunde, video je vesele novogodišnje lampione, šarene sijalice, staklene pahuljice i neonske jelkice sa zvezdicama – a bilo je proleće i bio je rat.
Džo je u trenutku shvatio da se sa njim nešto čudno dešava.
Napravio je još jedan krug nad gradom. Približavao se ponovo pogođenom, smrtno ranjenom mostu i trljao oči u neverici. Lampioni su sad napravili svečanu božićnu nisku od slomljenog železa do zapenušanih rečnih talasa. Ispalio je još jednu raketu da proveri da li sanja. Raketa je pogodila novogodišnji ukras usred proleća! Džo je, shvatajući da je sa njegovim zdravim razumom svršeno, uspeo da avion digne na gostoljubivu visinu, dakle trideset hiljada stopa iznad Srbije i odtutnji u Avijano, dok je dole, pod njim, treštao, kako je verovao, novogodišnji vatromet.
Leteći u bazu, sve vreme se pitao da li je promašio kontinent.
Kakav je to grad u Evropi koji Novu godinu dočekuje u aprilu na mostovima okićenim kao božićno drvce?
Džo je bio siguran da je uleteo u paralelno vreme, u mašinu zvanu vremeplov, ali nije.Takav je ovaj narod! Džo ne bi verovao de je i u avgustu, kada su termometri ludeli na plus četrdeset, na kandelabrima i na Gradskoj kući na glavnom trgu, bilo sijaset šarenih lampiona i neonskih želja SREĆNA NOVA. Stalna sreća je kod nas nešto kao urokljivi princip, skoro obaveza. A kod nas je, ionako, sve moguće, pa i to da je svaki dan praznik.
Šta je, do kraja, bilo sa njim?
Ništa posebno.
Kad se, pošto je srušio Varadinski most, vratio u bazu počeo je da peva Merry christmas, da traži od kuvara pečenu ćurku, šampanjac i svoj poklon od Deda Mraza. Naravno da su ga poslali kući.
Oni koji pasionirano gledaju strane satelitske programe tvrde da su tog našeg crnog Džoa videli već narednog leta u nekim demonstracijama u Vašingtonu. Bio je upadljiv: krupan crnac u invalidskim kolicima sa crvenom Deda Mrazovom kapicom na glavi sred jula. Kolutajući beonjačama urlao je ispred policijskog kordona Happy new year, ali je po izrazima lica ljudi oko njega bilo kristalno jasno da niko ne zna o kakvoj sreći jadnik trabunja.
Niko, naravno, ni ne sanja da se tu radi o maloj osveti jednog starog mosta koji bi možda pao od iznemoglosti da nije bilo onih šarenih novogodišnjih lampiona u šašavom aprilskom jutru jednog rata.
U stvari, danas, kad znam sve to o Džou i nama, sklon sam da verujem kako se taj most držao nad vodom samo zahvaljujući veličini naših neostvarenih želja.
Нема коментара:
Постави коментар