RATKO DANGUBIĆ: ANARHIJA

Događaj o kome nameravam da pišem nije poseban, ali je isuviše stvaran da bih propustio da o njemu govorim. Trebalo je vremena da stignem dotle i shvatim da je ovo ipak priča. Taksista me ostavio na uglu Takovske i Kosovske. Imao sam, izračunao sam, vremena da odem na kafu s Pecom. Njemu treba deset minuta da dođe iz ‘ofisa’. Kada me put nanese i imam koji minut, s njim sednem u kafe Drinka; ispostavi se da u dubini mračnog lokala nema uvek mesta, pa se nasadimo na visoke, neudobne stolice uz ulaz. Trunimo i razglabamo onda o svemu, a najmanje o pitanjima koja žvaću ljudi skloni optimizmu. On se pojavi sa omiljenim Borsalinom na glavi, nekad miran, nekad usplahiren i ne retko nasmejan. Otkopča njemu dragi plavi prsluk, ponekad do grla zakopčan, i uzdahne. S druge strane Kosovske ulice, iza parlamenta, postavljeni su kontejneri, na rastojanju od po dvadesetak metara. Sa ‘osmatračnice’ na ovim barskim stolicama, vidimo redovno, niskog, sredovečnog čoveka, kako, kao i toga dana, iz odabranog kontejnera vadi kese, kutije, pakete i prenosi ih u susedni kontejner. Ne jednom sam se pitao, a pitao sam i Pecu, šta  radi. On misli da je sretnik jurodiv, ali ne zna kakve mu se misli kotrljaju u glavi. Jednom je jedva promrmljao: „Mora da emituje kodirane informacije.“ Ono što sam mogao da zaključim jeste da čovek, nema sumnje, vrlo usredsređeno radi ono što radi. Nedavno sam sedeo u istom kafeu, na terasi, sa Pecinom saradnicom Snežanom i pio kafu, donela je popravljen lap-top; ‘film’ sa usresređenim čovekom je i tada već trajao. Na moje pitanje koja joj misao pada na pamet u vezi sa ovim jadnikom. Snežana se osmehnula i slegnula ramenima. Kada smo se pozdravili, krenuo sam ka krnjavom parku, iza Skupštine, i zastao sam uz kontejner gde je sagnut čovek prepakivao kartonske kutije: jedne cepao i onda ih gurao u druge. Ne želeći da ga obeshrabrim, niti da mu se posebno primaknem, upitao sam ga nehajno, u prolazu: „Šta se događa?“ Nije digao glavu da vidi ko mu se obraća, ali je glasno rekao: „Događa se da je ovde anarhija, događa se: zakoni se ne sprovode.“ Nastavio sam put ka Pionirskom parku, i preko Andrićevog venca u ulicu Kralja Milana. Kada sam Peci prepričao susret, rekao je: „On je svoj u svojoj glavi i više nego što mislimo da je svoj.“