Trideset i
osam stepenika prekrivenih zelenim, pohabanim itisonom, vode ka krojačnici.
Neprirodno zgureni mladić u smeđoj kecelji i s izbledelim farmerkama, sedi za
štektavom šivaćom mašinom, dok prstima vešto izbegava kljucanje igle. Gipsanobelo
teme mu je ukrašeno veličanstvenom tonzurom. Na stopalima ima japanke tankih,
posrebrenih gajtana. Crvena tkanina, rasparanih krajeva, razbacana svud po
podu, miriše na zagorelo mleko, guši, tera na kašalj. Uza zid se nalazi dugačka
kaljava prečka s garderobom sortiranom za večernju predstavu. Nekoliko
tapaciranih stolica zauzeto je najlonskim kesama s krojačkim otpacima. Smišljam
priču. Iz smeća proviruje vlažna, ružičasta njuška dlakavog glodara. Pratim
njegovo oprezno kretanje k suvoj, ispucaloj peti krojača. Pojavljuje se mlada
Sanela, u najlonskom, ljubičastom kostimu žene-ratnice, pozlaćenih štitnika na
kolenima i laktovima. Skidam je u mislima, po navici, nalik starom Bascombu
iz Sveta jabuka. Devojka kija, drži se za nos, nije sigurna da li je na
svom mestu. Pružam joj parče tkanine iz jedne kese. Već je potpuno naga,
kruškolika i kiselkasta. Duva nos, odzvanja kao tramvaj. Glodar menja kurs.
Poigravaju mu brci, ciči. Sklapamo savez, kopamo rupu na krojačevom temenu.
Sahranjujemo šivaću mašinu, Sanelu oblačimo u crvenu venčanicu, pacov je
mladoženja, ja sam kum, krojač nazdravlja šerbetom.
Skidam
garderobu s ofingera. Zaudara na prethodnih sedamnaest predstava. Ulazim u
pantalone, kidam rajsfešlus. Odlazim do garderobera. Puše, piju brlju, galame.
Upalili su kockice tamjana da bi prikrili miris strogo zabranjenog alkohola. Na
televiziji ide Slagalica, dva starca u kariranim košuljama traže najdužu
reč. Primećujem plastičnu bebu u uglu zadimljene prostorije, groteskno velike
glave preko koje je navučena svetloplava pelena. Inspiriše me. Smišljam priču o
čoveku tirkiznih očiju, kako guta ankere zbog depresije, nakon rizične
operacije upoznaje u sanatorijumu Vladimira, mladića iz Irkutska, koji dan
započinje ronjenjenjem najvećim bazenom kefira na svetu; jedne suve,
avgustovske noći beže, prethodno je pregrizao šećerne šipke na prozorima, lete
iznad usnulog grada šarenim cepelinom kojim upravlja kapetan Bradonja -
crvenokosi egzibicionista iz Tašmajdanskog parka, ujutru iznajmljuju stan kod
gazdarice, razroke Bosiljke, piju kafu za trpezarisjkim stolom prekrivenim
mušemom u obliku leptira, ona ih uveče uspavljuje valijumom da bi im potom
sisala palčeve na nogama, a njen sin, grimiznisladostrasnik, to je šifra
mejla bankarskisluzbenikradovan@yahoo.com, konzumira u velikim količinama umeboši sirće i kukiču, ne znajući da mu
tumor progresivno izjeda debelo crevo.
Kondor, ruku hrapavih od neke vrste psorijaze, šef je
garderobera. Pita me jesam li probao dunju ispečenu u selu. Ima kuću u
Nemenikućama. Kolege mu dodaju praznu flašu. Šalje me sprat niže, tamo će mi
zaheftati otvor na pantalonama. Prolazim pokraj ženske svlačionice. Provirujem,
devojke mirišu na kumin, kikoću se, pljeskaju skopljenim lepezama po izbrijanim
butinama i pocepanim cipelama. Hodam dalje kroz bife, aparat za kafu zuji,
bljuje vrele hemikalije s ukusom karamele. Sedam za sto, smišljam priču o
dobošu, zlovoljnom klovnu s harmonikom i jednonogom flamingosu, nastupaju na
sceni s teget zavesama, pojavljuje se žirafa koja ustima drži konopac s
providnim balonom u kom plešu zlatne ribice, svod scene se polako urušava,
nešto maltera pada na doboš, koža puca, iskače histerični dečak na triciklu,
klovn vadi puškomitraljez iz harmonike čiji mehovi postaju šaržeri, puca u
pravcu publike gde sede tri starice i odbijaju metke džangrizavošću.
Dvadeset minuta je do početka predstave. Bina je
otvorena, nema zavese, publika ulazi praveći žamor. Radoznalo gledaju ka platnu
po kom projektor odslikava nage, zagrljene ljubavnike. Muškarčeva neobično mala
pozadina liči na ležeći broj tri. Gustim uvojcima prekriva ženino lice. Blesak
jarko-žute svetlosti na trenutak otkriva čestice prašine kako lebde binskim
polumrakom. Šta prethodi zagrljaju, pitam se dok stojim pokraj kontrolne table
s monitorom odakle ispicijent kontroliše predstavu. Odnekud čujem dubok glas,
tiho izgovara stihove: Stajao sam u tamnim snovima i gledao u
portret, voljeno lice počelo je da živi u tajnosti...
Proscenijumska zavesa krije gumeno Stvorenje, jadno, istopljenih udova,
rascvetale kose, godinama obučavano, vatreno hrabreno, hranjeno iluzijom da je
najbolje na svetu, ubacili su ga u opasnu igru lozinkama i bodežima, preplašeno
pokleklo je, predalo se, bilo je odbačeno, zamenjeno snažnijim, ratobornijim
Stvorenjem; povuklo se, sakrilo u podrum, a tamo se po betonskom podu iz
pobacanih kanistera skupljaju benzinska ostrvca, sjajnih, glatkih površina koje
prikazuju odraze perverznih tlačitelja u elegantnim odelima, sa skupocenim satovima
i tašnama gde skrivaju tajne planove za uništenje ekonomije latinoameričkih
država i dovođenje na vlast Nadzornikovog sina, krupnog, kosmatog
mladića, mišićavog i tamnog, kratkih nogu, zaobljenih kvrgavih leđa, koji
masturbira na Karen i njenu prijateljicu u zlatnim pantalonama, s
čipkanom bluzom i svilenom maramom, čije su ruke dodirivale Magični žarač;
znajte, niko nikada nije razmišljao kako je Stvorenju, zaborav je kul stvar, a
moglo je da bude plauzibilno - govorili su ljudi u smešnim naletima učenosti,
međutim, tako je sa svim Stvorenjima skrivenim proscenijumskim zavesama, niko
se ne može kladiti kada će zablistati i postati blago propalog pozorišta
našminkane fasade.
Bruji mi lobanjom, kucka u ritmu numere za bis. Duboko
klanjanje otkriva naslednu proćelavost, zato ne preterujem sa saginjanjem, tako
radim dve poslednje sezone. Obaveznim tuširanjem nakon predstave otklanjam
gađenje. Oblačim očevu svilenu pidžamu. Uključujem računar. Stiskam kapke,
pokušavajući da zaboravim utiske prethodna tri sata. Vrata terase držim
otškrinuta, odnekud dopire miris noćnog prženja. Otvaram folder sa starim
pričama i dokument pod naslovom „Put u jednom pravcu.“ Čitam teze napisane u
sredu, dvadeset i petog marta, davne dve hiljade i sedme godine:
- hiljadu i trista
pevača iz čitavog sveta prijavljuje se za put na Mars (možda je ta brojka
preterana...);
- prolaze stroge
kontrole i ispitivanja (proveriti na internetu ima li štogod slično, verovatno
je NASA objavila neke podatke, postoje i blogovi koji se bave sličnim
stvarima);
- umetnici se
pripremaju da održe istorijski koncert što prethodi svečanosti povodom
naseljavanja prašnjave, crvene planete kojom su pre desetine miliona godina
hodala humanoidna bića (tako tvrdi nauka dvadeset i drugog veka, što može biti
moja fikcija koja bi mogla radnju priče odvesti k misterioznom);
- opisati turbulenciju
leta, spuštanje letelice na površinu, potom izlazak posade i upoznavanje s
„Marsovcima“ (odabrati jednu osobu iz čije ću vizure ispričati čitavu priču)...
Peku me oči. Gasim računar. Odmoriću se od svega
hiljadugodišnjim snom.
Нема коментара:
Постави коментар