MILAN TODOROV: KUPAČICA

Mora da postoji način da se sve ovo zaustavi, govori  u sebi po ko zna koji put, dok posmatra devojku koja veselo i neobuzdano pliva od ivice do ivice bazena, zapljuskujući pritom krajeve njegovih lanenih pantalona jako hlorisanom vodom.

Njeno lice mu je odnekud poznato, ali ne može da se seti gde ju je upoznao, kada i pod kakvim okolnostima. U svakom  slučaju bilo je to lice lepe mlade žene. Znao je to po belini koja je prosto zračila iz veštačkog plavetnila bazena.

Ljudi ne bi toliko brzo starili, pomisli, kada bi neko  izmislio odeću za lice. Kao što, za sve druge delove našeg tela postoje odgovarajući odevni predmeti: kaputi, suknje, pantalone, košulje, puloveri, mantili, cipele, rukavice, pa čak i leptir mašne, sasvim nepotrebne, svakako.  Zašto ne i za lice, taj  najizloženiji deo ljudskog tela?

U poslednje vreme mu se dešavalo da opipava svoje lice pred ogledalom i pita se gde je pogrešio. Njegovo lice je bilo tamno, skoro crveno tamno i koliko god pokušavao da ga vodenim kupkama, pa i Nivea kremama koje mu je žena slala iz Nemačke vrati u stanje mladalačke svežine, nije u tome uspevao.  Lice je odavalo vlasnikove godine, propuštene prilike, kotrljajući šljunak vremena koji je protekao koritom njegovog života ostavljajući brazgotine i modričave fleke na sve strane.

Ali, sada je u dubini duše, osećao još nešto. Nešto mnogo gore. Osećao je da je njegovo lice otišlo od njega. Ne zna kako i ne zna kada, ali otišlo je. U to nije bilo sumnje.Tačnije, kao da se udaljilo i da ga, sa bezbedne distance, posmatra podrugljivo, skoro prezrivo, pitajući se, verovatno, šta će sa njim da se dogodi.

Lice koje tako lukavo ode od svog vlasnika bi to moralo da zna, odbrusi dobroćudno i nasmeši se devojci koja se kao sirena praćakala u toploj bazenskoj vodi ne hajući pritom za ostale posetioce. Naročito ne za njega.

Oprostite, rekla mu je devojka ipak u jednom trenutku i pogledala ga sa zanimanjem za koje se njemu činilo da ne priliči ni njoj ni njemu.

Međutim, usled preglasne  muzike koja je dopirala iz zvučnika nije baš bio siguran da je devojka uputila njemu reči izvinjenja, ali ga je, prilikom izlaska, ponovo poprskala vodom. Ovaj put rukama, što već nije moglo da bude stvar slučaja.

Iako nije imao naviku da pilji u nepoznate osobe, pogotovo ženske, pa još kudikamo mlađe od sebe, ipak je odlučio da tu drsku mladu ženu osmotri pažljivije.

Imala je na sebi preuski dvodelni kupaći kostim bele boje sa crvenim nepravilno raspoređenim tufnicama.

Taj nategnuti kostim na njenom punom belom telu, učini mu se odjednom dobro poznat. U tom trenutku je opet pomislio na Ljilju, sa kojom je bio venčan već bezmalo trideset godina, ali su poslednju deceniju živeli odvojeno. Ona, na severu u hladnom vetrovitom Hamburgu a on ovde u Beogradu koji je postajao sve užareniji sledeći apokaliptične prognoze  meteorologa po kome će se ceo Balkan u narednih nekoliko decenija sve više pregrejavati.

Da, Ljilja je imala takav kostim onda, davno, kada su se zabavljali i  ponekad sa njenom sestrom i mužem belim folksvagenom odlazili na senovite vrdničke bazene na Fruškoj Gori!

Dobro je da sam se toga setio, pomisli bezrazložno.

Ali, to mu u susretu sa ovom drskom devojkom, koja je sada stajala pred njim polugola i raščešljavala svoju dugu plavu kosu, nje nimalo pomagalo.

Osećao je kako je vreme koje su on  i Ljilja provodili milujući se potajno u kabini za presvlačenje pre nego što bi, uzdrhtali, stali pod isti tuš – isuviše brzo i nepovratno prošlo.

Štaviše, osećao je i to da je ova nepoznata bujna devojka iznenada počela da ga zanima na neki nedopušten način.

Morao bi to osećanje što pre da prekine, jer ko zna gde će ga odvesti. U najmanju ruku će ga osramotiti pred devojkom koja nema nikakve druge namere nego da se poigra sa već pomalo zgaslim instiktima nepoznatog sedokosog muškarca.

Zato je počeo intenzivno da misli na Ljilju i kako joj je, na njenu ponudu da se i on preseli u Hamburg, neočekivano oštro, gotovo zapovednički naredio da se što pre vrati u Beograd ukoliko želi da sačuva ono što je još ostalo od njihovog braka.

U stvari, ako će pravo, nije joj naredio, bar nije hteo da joj naredi, jer se u tim pitanjima nikada ne može postaviti naredbodavni ton – ali je ipak izgledalo kao da joj je naredio.

Jer tada je upotrebio reč, koju nikada pre nije  koristio.

Radio je kao lektor u velikom dnevnom listu i dobro se pazio da nikada, ama baš nikada, za neku stvar ili radnju ne upotrebi stranu reč ukoliko za to postoji odgovarajuća naša reč.

Ipak, obraćajući se zapenušanoj Ljilji preko skajpa izgovorio je, ne znajući otkud i zašto, njemu neobičnu stranu reč. Najpre joj je rekao, pažljivo izgovarajući slogove, da ne že-li da i-de ni-gde.

Štaviše, rekao je da je ionako među njima sve otišlo predaleko i da sad postoji samo mogućnost da se ona vrati.

A moj posao, zavapila je Ljilja. Od čega ćemo da živimo? Ne misliš, valjda, da će tvoja bedna lektorska plata od dve stotine evra biti dovoljna za nas dvoje?!

Odgovorio joj je da ona i ovde, ukoliko želi, može da radi. Posao menadžera prodaje u klaničnoj industriji, mogao bi, koliko on prati stvari preko novina,  ovde da bude veoma unosan. Čak se i našalio: Ako se bilo gde na svetu još traže ti tvoji noževi, onda su ovde kod nas, najtraženija roba.

Ona se mrštila, negodovala i predomišljala toliko da je on pomislio da ima tamo nekog muškarca zbog koga ne želi da mu se vrati.

Ali, sebi nije smeo da dozvoli slabost ili, daleko bilo, sramotnu paćeničku ljubomoru, ma koliko ona bila iznuđena.

Tada je munjevito izgovorio tu stranu reč, koja mu je, nema druge, pala na pamet iz mraka njegovog potisnutog, podsvesnog bića:

Knaj.

Šta si rekao, pitala je Ljilja iznenađeno.

Knaj, ponovio je, ne verujući svojim ušima.

Ne, rekao si kraj, zaključila je Ljilja povređeno i odjavila se sa skajpa.

Pre odaska u krevet, potražio je rečnik stranih reči.

U starom dobrom Vujakliji prepoznao je izgovorenu reč „knaj“ kao englesku reč „know“. Radilo se, kako je razumeo, o glagolu: znati ili umeti.
Hm, pomisli,važno je znati, zar ne? Važno je u pravom trenutku znati...pa da, to je to!

Ali, šta je on to u tom važnom razgovoru hteo da kaže izgovarajući prilično nerazgovetno i, u svakom slučaju, sa prethodnim tokom razgovora sasvim nepovezanu reč „knaj“ – nije uspeo  sebi da objasni te večeri, pa  ni docnije.

Zato ga nije začudilo što je i sada, pored uzbibanog bazena, dok se pred njim uvijala mokra polunaga kupačica, ponovio tu reč.

Knaj, rekao je preterano glasno devojci, na šta se ona naglo ukočila.

U redu, rekla je tiho, to je sigurna reč. Zatim se brzo, gotovo stidljivo prekrila ogromnim belim peškirom i nestala u lavirintu hodnika koji su vodili od bazena do svlačionica.

Sutradan naveče, Ljilja ga je ponovo nazvala.

Dakle, rekla je rasterećeno, odlučila sam da pokušamo. Nasmejala se nervozno, očekujući da na mutnom ekranu vidi kakva će biti njegova reakcija.

Kad dolaziš, uzviknuo je radosno, posle male dramske pauze.

Samo da obezbedim neke papire i stižem. Očekuj me za nedelju dana. Kakvo je vreme kod nas?

Sjajno. Idem na bazen svakog dana. Videćeš!

Nadam se, rekla je Ljilja nekako malodušno.

On je još umeo da čita njena skrivena osećanja.

Šta ti je, pitao je.

Hoćeš iskreno?

Naravno.

Otkud ti ona reč?

...

Postepeno je dolazio sebi. Bio je zaista na bazenu. Sedeo je na podu, na skliskim hladnim keramčkim pločicama, podalje od vode, u mokrim plavim pantalonama i  jezivo drhtao.

Oko njega su bili neki nepoznati ljudi, a nad njim  se nadvijalo lepo belo lice one  mlade kupačice. Samo, ona je sada bila obučena u crvenu suknju i beli blejzer na čijem reveru je spazio mali crveni krst uokviren isto tako  diskretnim crvenim krugom.

Otkud ti? upitao je.

Dobrodošli, rekla je mlada lekarka i blago se, gotovo majčinski nasmejala.

Već smo mislili da ste otišli.

Gde bih ja to mogao da odem...hteo je da upita, ali je umesto toga samo poslušno popio nekoliko šarenih pilula koje mu je devojka pružila u šaci.