Napolju je pljuštalo. Prljava podunavska košava im je u lice donosila miris truleži iz kafića i taverni, loših kanalizacionih spojeva u asfaltiranoj utrobi starog gradskog jezgra.
Nemoj da me stalno držiš
za ruku – reče Teodora kad su se staklena automatska vrata hipermarketa
zatvorila za njima.
On se trže. Osećao se kao da ga je ponovo gađala nožem.
On se trže. Osećao se kao da ga je ponovo gađala nožem.
Bio je to tup kuhinjski
nož. Nije bilo tako davno.
U snu je bilo.
Kad joj je ispričao, naterala
ga je da pogleda u sanovnik.
Pisalo je: ukucajte
ključnu reč vašeg sna. Ukucao je: nož. I dobio, kao što je i očekivao, sasvim
zamagljeno, difuzno i apatično tumačenje:
„ Srljate u opasnost
Oštriti nož- svađa i
parnica
Poseći se nožem- žalost
Ubosti nekoga nožem-
seksualna napetost.“
Ha, pomisli, seksualna napetost ili žalost...
A možda i jedno i drugo?
Izaberi, rekla mu je
mirno, ravnodušno, stameno.
Ko će ga znati? – rekao je
plašeći se da bira.
Kad god bi između njih
narastalo to što se u sanovniku tako nespretno zove seksualnom napetošću, posle
bi se događale loše, ružne stvari.
Telefon.
Majka zove.
Ne osećam se dobro, kaže.
Da li se ne osećaš dobro
ili se osećaš veoma loše?
Loše.
Koliko.
Veza se prekida.
Krajnje je vreme da majku
smestim u neki dom, kaže.
Ali, zna da to ipak neće uraditi. I oseća užasan nemir zbog svoje nemoći da se suoči sa stvarima onakvim kakve jesu.
Ali, zna da to ipak neće uraditi. I oseća užasan nemir zbog svoje nemoći da se suoči sa stvarima onakvim kakve jesu.
Dok su prebirali po
velikoj fijoci sa kišobranima, tražeći svako za sebe odgovarajući model, boju,
mehanizam...on se polako uspravi:
Ne želim nikakav kišobran.
U redu, onda kisni.
I hoću.
Izašao je na ulicu.
Nije se osvrnula. Ni on.
Imao je sada, odjednom
silovitu želju da oseti vreme. Bljuzgavicu i vetar...sve oblike i varijetete
načina na koji trenutno prolazi vreme.
Odavno nije tako pokisao.
Mrzelo ga je da se tušira. Biće dovoljno jedan vruć čaj i isto tolika šolja
ruma.
Potražio je čaj u
fijokama. Nije ga bilo. Ko zna kad je kupio poslednju kesicu nekog finog čaja.
Otvorio je frižider i u njemu našao gaziranu vodu.
To je to, pomisli. Ledena
voda sa mnogo ugljen dioksida i mnogo ruma. Imao je skoro pola boce ruma, onog za
domaćice i njihove kolače u ostavi.
Dobro se osećao pre nego
što je zaspao u poluosušenoj odeći na dvosedu ispred televizora sa uključenim Travel
kanalom.
Rum i more. Putovanja.
Londre, mornari... I trzav, plitak san!
Posle ponoći, oštar zvuk telefona.
Možda bi trebalo da me
smestiš u neki dom, kaže majka.
Spavaj mama, mumla joj on, znaš
li koliko je sati?
Ne smem da spavam, kaže
majka, ako jednom zaspim neću se više probuditi.
Preteruješ, spavaj
slobodno i nešto lepo sanjaj. Evo i ja ću.
Starački dom je bio u
ogromnoj staroj švapskoj kući na glavnoj ulici tog malog vojvođanskog mesta.
Parkirao je auto ispred
obližnje pekare. Malo se skanjivao da uđe. Onda pođe energično, u stilu kad se
mora – mora se. I promaši glavni ulaz.
Vrata, velika siva, behu zamandaljena, sa ostacima letnje prašine u uglovima debelih duplih stakala.
Vrata, velika siva, behu zamandaljena, sa ostacima letnje prašine u uglovima debelih duplih stakala.
Jedan prozor na staračkom
domu beše osvetljen. Belo, skoro plavo, hladno halogeno svetlo. Pomisao da se
tamo nešto dramatično događa nečijoj majci ili ocu. Uvek uz svetlo. Kada nema
svetla, sve je već gotovo. Ljudi odlaze uz svetla. Ali, to svetlo nije zbog
njih koji odlaze, nego zbog onih koji ostaju. Ostaju da se plaše još malo ili
malo više, sve zavisi od godina i sreće. Ne biti mrtav danas, daj nam dne!
Onda je ipak prišao tom
prozoru. Vuklo ga je. Neka nevidljiva sila.
Podigao je poged. Zavesa
je bila dopola otškrinuta. Unutra, na gvozdenom bolničkom krevetu sedela je
gospođa Ahneta.
Ali, trže se, kako je to moguće?
Gospođa Ahneta, najbolja projateljica njegove majke je umrla pre dve godine. Tiho,
u snu. Upravo u toj bolnici za palijativno zbrinjavanje starih. I majka je
molila Boga da i ona tako umre, da joj podari blagu i brzu smrt.
Ali, šta je ovo sada? Mrtvi
se, znao je, nikada ne vraćaju.
Učinilo mu se da ga je
starica na krevetu opazila i podigla slabašnu ruku u znak pozdrava. Ali, nije bio
siguran. Čudne su smrti u snu, pomisli. Ali, nije ništa više znao o tome.
Vratio se na drugi ulaz.
Pokucao, iako su vrata bila poluotvorena zbog vetrenja.
U holu, nije bilo nikoga.
Uz pult, vrlo sličan šanku u kakvom baru ili recepciji u nekom malom hostelu, dremao
je olinjali crni pas. Crni pas smrti, pomisli on.
Pas poče da reži, najpre
tiho a onda sve agresivnije.
On ga osmotri ispod oka i
krećući se unatraške, iskrade se na ulicu.
Potpišite ovde.
Šta potpisujem?
Da ste primili žuti prsten i dve žute minđuše skinute sa pacijentkinje.
Da ste primili žuti prsten i dve žute minđuše skinute sa pacijentkinje.
Zlato...
Ne znamo. Procenjujemo onako kako vidimo, a mi vidimo samo žutu boju. Nemamo detektor za zlato, očitavanje karata i slično.
Ne znamo. Procenjujemo onako kako vidimo, a mi vidimo samo žutu boju. Nemamo detektor za zlato, očitavanje karata i slično.
Potpisao je.
Žena u belom mantilu pruži
mu izvrnutu najlonsku rukavicu sa majčinim venčanim prstenom i dve minđuše. On
ih, ne pogledavši, stavi u džep.
Pođite za ovim kolicima.
Bio je to krevet na
točkovima.
Mladić koji je gurao
kolica kroz hodnik, nije se osvrtao. Imao je dugu kosu, bio je visok i lep,
napolju je počinjala noć puna iskušenja.
U pokretima mladića, u njegovoj profesionalnoj nezainteresovanosti za bol, video je sebe u ranoj mladosti pred očekivane dodire žene.
Mlade nove žene.
Jer, stare žene poput ove na kolicima, ne postoje u mladićkim opservacijama. One su slučaj koji se događa nekom drugom.
U pokretima mladića, u njegovoj profesionalnoj nezainteresovanosti za bol, video je sebe u ranoj mladosti pred očekivane dodire žene.
Mlade nove žene.
Jer, stare žene poput ove na kolicima, ne postoje u mladićkim opservacijama. One su slučaj koji se događa nekom drugom.
Hodnik je polukružan.
Mladić se ne žuri. Kreće se istim odmerenim korakom. Vrata sobe sa rentgenom se
otvaraju automatski. Na njima lekar u raskriljenom mantilu, oslonjen na zid, rutinski
srdačan. Kaže mu da ostane ispred vrata. Posle nekoliko minuta mladić izlazi,
držeći kolica nehajno ispruženom desnom rukom.
On pođe nazad istim putem.
Mladić se tad tek trgnu.
Ne, reče, ovde se nikad ne
smete vraćati. Ovo je sterilna zona. Kuda ste jednom prošli, to zaboravite. To se
odmah briše. Sve mora da bude sterilno.
Majčina ruka nemoćno visi
uz ivicu hladnog belog ležaja.
On je podiže, ona opet
pade.
Ne vredi, reče mladić.
Idite kući.
Na parkingu ispred ulaza u
Urgentni, pored automobila, ugleda
Teodoru. Stoji pod slabim neonskim svetlom sa crno belim kišobranom u spuštenoj
ruci.
Priđe joj uplakan. Ona se
nasloni na njega, bez reči.
On stisnu šaku zaronjenu
duboko u džep. Pod prstima oseti krhkost tankog prstena i iglice minđuša. Nešto kao metalno paperje.
Odjednom mi se strašno
spava, reče. Zamisli koliki sam ja kreten.
(Ilustracija: Gustav Klimpt; Smrt i život)
(Ilustracija: Gustav Klimpt; Smrt i život)
Нема коментара:
Постави коментар