MILAN TODOROV: PUŽEVI STARE KUĆE

Pre malo više od tri meseca podneo sam zahtev za penzionisanje.

Zaposlio sam se u novosadskom radiju 1. februara 1975. godine i radio u gradskoj hronici kao novinar potrčko do avgusta sledeće godine. To pamtim vrlo dobro, jer mi je krajem jula umro otac a ja sam samo nekoliko dana potom otišao na odsluženje vojnog roka.

Pisao sam nešto o tome u priči „Peto godišnje doba“, priči koju sam najpre objavio na svom blogu „Paradoks“, izbrisao jer me je gušila iz neobjašnjivih razloga, pa je zatim malo prepravio i ponovo objavio na blogu pod drugim nazivom. Ipak, nisam je uvrstio ni u jednu od svojih knjiga priča.

Otada je, eto, prošlo četiri decenije.

Posle mnogih i dugih ophajavanja po kancelarijama poreske uprave, socijalnog i raznih komisija, skupio sam, po sopstvenoj računici, dokaze o punom radnom veku. Četrdeset godina je, za sada, dovoljno za penziju. Premda starosni uslov još nisam ispunio, odlučio sam da idem u mirovinu. Ali i da nastavim da radim. Da ne potonem u čamotinju i sirotinju.

Nekako, početkom decembra prethodne godine, beše neka mlitava, nikakva zima za koju bi moj otac da je živ rekao: bangava, kad sam, sve poslušno cupkajući u redu, na jednom šalteru predao zahtev za penzionisanje.

Moram da priznam da je službenik bio neočekivano korektan, mada prilično suzdržan. Ukoliko nešto ne bude u redu, rekao je, pozvaćemo vas.

I zaista, posle otprilike dve ili tri nedelje pozvao me je drugi službenik iz penzionog ureda i saopštio da nisam platio neke doprinose za nešto više od godine, bezmalo godinu i po dana.

Prvo sam se bunio, zatim proveravao, nećkao i na kraju isplatio celu zaostalu sumu sa kamatom; a beše pozamašna.

Sada je sve u redu, rekao je isti onaj ravnodušni službenik. Za nekoliko dana ćete dobiti rešenje.

Bilo je to odmah posle Nove godine i ja sam mu odgovorio da će rešenje verovatno kasniti zbog praznika, sa čim se i on složio.

Nekoliko dana posle toga, iznenada, umrla mi je majka.

Ophrvan bolom i tužnim a neizbežnim ritualima u vezi sa sahranom potpuno sam zaboravio na rešenje o penzionisanju.

Štaviše, potiskivao sam ga u podsvest, predosećajući da to na jasan način nagoveštava i moj kraj. Ili, svakako, početak mog kraja. A sa tim, u tim danima, nisam imao volje da se nosim.

Bavio sam se, neizbežnim stvarima, koje takav tragičan događaj nameće.
Trebalo je sve što je bilo u vezi sa mamom dok je bila živa sada postaviti u neku novu ravan.

Zapravo, svršiti sve poslove koje je ona za života sama obavljala, definitivno ih okončati.

To mi je bilo najteže.

Odjaviti telefon sa koga me je zvala i čiji sam broj znao u pola noći.

Isključiti strujomer. Odjaviti odnošenje smeća. Ničega više u toj kući neće biti.

Očitati utrošak vode i zavrnuti ventil na ulaznom vodu, kod mrzovoljnog komšije koji je taj priključak vode pokušavao godinama da ospori i poništi jer se nalazio u njegovom dvorištu.

Zatim ne zaboraviti da odvrnem sve električne osigurače u trošnom satu vlažnog hodničkog zida.

Osećao sam kako mi je fizički rastanak sa majkom tek prag bola, njen neumitni i nezaustavljivi početak. Pošto se sve desilo neočekivano i brzo, možda nisam  bio svestan konačnosti našeg rastanka. Međutim,  sada sam, gaseći sve u staroj porodičnoj kući; zatvarajuči slavinu plina, utrnuvši mlečnu lampu koja je bila programirana da se pali i gasi u određenim noćnim satima, osećao gašenje njenog života i, na neki način, gašenje mog detinjstva i prve mladosti koje sam proveo u toj kući u velikim hladovitim sobama i dvorištu sa rundelama cveća, povrća i puževa.

Puževe sam bio potpuno zaboravio. Bili su u našoj bašti od očeve tragične bolesti. Ja sam ih doneo u kuću i pustio na travnjak onog dana kada sam saznao da otac ima rak na želucu i da mu nema spasa. U očajničkoj nadi da mu samo neki stari narodni lek može da produži život, jednog jutra posle junske kiše, ispod okrunjenih zidova stare tvrđave, sakupio sam veliku gomilu vinogradarskih puževa i njima napunio  kartonsku kutiju za cipele. Bio sam, naime, negde načuo da njihova sluz pomaže kod svih, pa i najtežih bolesti organa za varenje.

Nekoliko puževa je mama, na moj nagovor, sećam se, tada skuvala i pokušala njima da nahrani oca, ali je on odbijao svaku hranu.

Tako su puževi ostali zaboravljeni u našoj tada, s razlogom, zapuštenoj bašti, gde su se posle toliko namnožiti da su u docnijim godinama predstavljali pravu napast za cveće i povrće u lejama.

Ono što me sada čudi jeste: kako to da se nikada, ama baš nikada do majčine smrti nisam zapitao kuda pred zimu odlaze puževi. Gde to, netragom, nestaju? I odakle se, na volšeban način, s prvim mlakim zracima sunca pojavljuju u bašti?

Pronašao sam ih tek ove zime, nekoliko dana po majčinom odlasku. Dogodilo se da je kuća imala dva dovoda vode, na šta sam ja zaboravio, te isključio samo jedan, ali je drugi, na nekom spoju, verovatno usled starosti napukao i prepunio septičku jamu u dnu bašte.

Kada sam, uz pomoć poznanika koji je nekada u Zagrebu bio hausmajstor dok nije pobegao iz njega pre poslednjeg rata, isključio i taj dovod vode, potražio sam sve šahtove u kući da bih predupredio eventualna nova neugodna iznenađenja.

Tada sam otkrio taj stari bunar.

Nalazio se na mestu na kome je godinama rasla kruška, čijih se sitnih a ukusnih plodova i danas sa velikom radošću sećam.

Kruška je bila ogromna i s jeseni bismo je otresali dugim drvenim motkama u probušeno metalno korito koje je nekada služilo za kupanje.

Nakupili bismo tada bezmalo stotinak kilograma krušaka i ne znajući šta da radimo sa njima jer su brzo gnjilile, dobijale mrki vodenasti sjaj i trulile, poklanjali smo ih komšijama.

Svima po malo, ali uvek svima.

Kada se kruška jednog proleća nije zazelenela, otac, koji još tada beše u punoj snazi, odrezao je njeno stablo ručnom testerom, ispilio je u male komade i složio u drvarnicu. Na tom mestu je nekoliko godina postojao panj za koji sam jednom, šutirajući krpenjaču, zapeo palcem i zato ga pamtio do danas.

Sada je, međutim,  tu bilo samo malo uleglog lišća u glibavoj promrzloj zemlji ispod čije sam površine na dva ašova dubine,  otkrio betonsku ploču.

Odstranio sam svu zemlju sa nje i pokušao da je podignem golim rukama. Nije išlo.

Sutradan sam doneo ogromni čelični pajser koji mi je pozajmio drugar što vozi međunarodnu špediciju za Holandiju i podigao poklopac.
Bio sam zadivljen, ne znam kako bih to drugačije nazvao, prizorom koji se ukazao.

Ispod je bio čist, suv, brižljivo i lepo ozidan bunar, dubine desetak metara. Imao je okrugle, savršeno glatke ivice. Dodirnuo sam rukom stare cigle prekrivene mestimično suvom mahovinom i imao utisak da dodirujem neko davno prošlo vreme, srž nekog starog upornog života; života koji nikada nije prestajao, samo se izmakao izvan naših svakidašnjih pogleda natrunjenih dnevnim mukama i potrebama koje moramo neprestano iznova da zadovoljavamo gonjeni ritmom vremena zbog čega postajemo sve bezvoljniji, ružniji, prljaviji i, naravno, stariji.

A na dnu tog toplog i tihog bunarskog sveta, koji mi se ukazao, kao neočekivan dragocen poklon, uzbudivši me silno kao što može samo ono za šta verujete da je zauvek izgubljeno pa ga ipak ne znajući kako pronađete, celog, čistog i neokrnjenog – ugledah puževe!

Razume se, nisu to bili baš oni puževi iz poslednjih očevih meseci, kada je naša porodica još bila neokrnjena, ali bili su svakako neka njihova F-generacija koja traje, kao što sam ja, pomislih, neka potonja generacija; sada kada nemam nikog starijeg u najbližoj porodici.

Naprasno, dakle, otkrih vrlo tiho, ali snažno zanjihano klatno trajanja baš u danima kada sam bio zaposednut utvarama nestajanja.

Sledeće nedelje pozvao sam telefonom službenika u penzionom osiguranju i pitao ga za rešenje.

Bio je začuđen što ga još nisam dobio.

Uputio me je na izvesnu Zoricu S., višeg koordinatora, kojoj je moj predmet, kako reče, odavno predao na završnu kontrolu.

Vi, Milane, oslovi me ona ličnim imenom pri telefonskom razgovoru, iako se do tada nismo poznavali, vrlo dobro znate šta ste sve radili u životu.

Zatim napravi, kako mi se činilo, značajnu, maltene dramsku pauzu.

Naravno da znam, rekoh, osećajući kako plamtim od nemoćnog besa. I šta vam, uostalom, znači ta rečenica?

Potrebno je sve te periode proveriti! I...ne razgovarajte tako sa mnom, reče odjednom, inače ću prekinuti vezu.

„Vi ste bili dužni da mi izdate rešenje u roku ne dužem od dva meseca. Taj rok je prošao.“

„Ne ispunjavate uslov, nedostaju vam uplate za više od dva meseca.“

Ali, rekoh i ta dva meseca su prošla i imam taj staž.

Poslaću vam već danas pismo sa svim detaljima, reče, u stvari gotovo prošaputa nevidljiva službenica u slušalicu.

Kako to razgovarate sa mnom? - upitah. Ja vas ništa ne razumem. Govorite čisto i jasno, a ne kao na ...Uzdržah se da kažem: na porno liniji.

Video sam je, premda je nikad nisam video. Mala, žgoljava, neuhranjena plavušica koja napadnim stalnim flertom nadoknađuje nedostatak ozbiljnijeg interesovanja muškaraca za nju.

Da li želite da se žalite našoj komisiji, upita.

Ne, rekoh, žaliću se vašem ministru i napisaću pismo medijima.

To kao da je malo spustilo na zemlju.

Međutim, uzalud sam narednih dana, oko podneva, očekivao našeg starog poštara Milana.

Nikakva pošta mi nije stizala.

Mislio sam da je to zato što je moj imenjak poštar bolestan, te ga zamenjuje mladić koji ne poznaje naš kvart i deluje prilično nezainteresovano za  posao pismonoše.

Posle petog dana iščekivanja, nazvao sam telefonom ponovo višu koordinatorku Zoricu i pitao je da li mi je poslala ono pismo.

„Ja vam nisam ni obećala da ću poslati pismo.“

„Koliko mi nedostaje staža?“

„Sačekajte...Dva meseca i pet dana.“

U redu. Doneću vam uverenje da sam platio sve doprinose i za taj perid.

U petak, rekoh.

U petak, oko podneva, sa obećanim papirom popeh se liftom na četvrti sprat Zavoda za socijalno i penziono osiguranje.

U kancelariji se nalazilo više stolova za kojima su sedeli službenici.

Ko je Zorica S. upitah mladog japija zgurenog nad prvim stolom. On mrdnu glavom u pravcu prozora.

Ugledah mladu ženu sa negovanom, dugom crnom kosom i svetlo plavim krupnim očima. U trenu spazih lepotu  crta njenog lica i njenu manekensku pojavu i shvatih koliko sam pogrešio u proceni njenog izgleda na osnovu boje glasa.

Predstavih se.

U prvom trenutku se pravila da ne zna o kom slučaju je reč.

Zatim ustade. Bila je za dve glave viša od mene.

„Pođite za mnom.“

Izašli smo u hodnik, gde joj pružih traženo uverenje.

Zašto ste mi pretili ministrom, upita i pogleda me nadmeno onim staklastim očima. Mogla sam da vam odmah izdam negativno rešenje.

Neočekivano i za samog sebe, slegnuh ramenima.

Kao da sam tog trena shvatio da nisam više za borbu. 

Da je svaka borba uzaludna, jer postoji neki tok životne priče koji ide izvan nas i na koji nismo u stanju da utičemo.

Bio sam, osetih to neobično jasno i mučno, star muškarac. Uzaludan, poražen i istrošen muškarac.  Ona to instinktivno shvati, pruži mi s visine alabastersku ruku i reče:
„Dobićete rešenje.“

Zatim pođe negde gore, uz stepenice, pretpostavih da sa mojim papirima ide direktno kod direktora, čija je, svakako, miljenica.

Ja se opet trošnim liftom koji je kloparao i stenjao spustih u prizemlje, uzeh svoju ličnu kartu ostavljenu kod portira, spremih je pažljivo u džep kao što to uopšte sa svim dokumentima čine stariji ljudi i zaputih se kući.

Posle ručka, sitne piletine i barenog povrća, prilegoh i pred kratko  podnevno spavanje, koje ranije nisam upražnjavao, počeh opet da mislim na bunar u majčinoj kući, na suvu mahovinu i meki pesak na njegovom dnu.

Sklopljenih očiju jasno sam razaznavao to tiho dno kao ostrvo izdvojeno od stvarnog sveta, ostrvo na kome, srmom sopstvene sluzi optočeni, spavaju puževi.

(Slika: Gustav Klimt, Kuća sa vrtom)