MILAN TODOROV: ČARI ČOKOLADE

          

          Zovem se Tomislav, svi me zovu Toma, ali moja osnovna karakterna osobina ipak nije, kako bi ime sugerisalo, sumnjičavost. Pre, potreba da brzo razlučim šta je šta.
          Što se tiče moje supruge Bise, ona je stara čekalica.

        

Pričala mi je da je, još dok je bila sasvim malo dete, uvek uspevala da od  čokolade koju je delila sa mlađim bratom, sačuva svoju polovinu za naredni dan. Iz ovog sam mogao da zaključim samo jedno: ona je već tada imala snagu da odoli iskušenju. To mi je, na neki nejasan način, imponovalo.

          Što se mene i odnosa prema čokoladi tiče, tu sam isti kao njen brat Saša.Odmah pojedem svoju polovinu, najčešće i celu čokoladu, bez ostatka, bez imalo predomišljanja, bez zastajkivanja, bez kajanja i bilo kakvih dilema. Za mene je to samo čokolada. Ne razmišljam čime ću se sladiti sutra. Živim za danas. Ali, znam u dubini duše, da to nije dobro. Nepostojanje bilo kakve, makar i simboličke,  rezerve za neizvesna i smutna vremena koja su pred nama, stvara osećanje nelagode. Iz tog osećanja nelagode koji vremenom prerasta u osećanje nesigurnosti, javljaju se strah i maloduušnost. Uplašena osoba ne može da ima ni u čemu čvrst stav, nego je, naprotiv, poljulja svaki iznenadni vetar. A iznenadni vetar može da bude i najobičnije elektronsko pismo.

      

         Moja žena i ja koristimo isti kompjuter, tako da oboje imamo uvid u sve što nam pristiže u njega. Bez obzira da li je naslovljeno na njeno ili na moje ime. Komunikacija sa spoljnim svetom nam je, na neki način zajednička.

        Ipak, svako ma svoje sfere interesovanja. Za mene je era informatike bajna zato što mogu do u beskonačnost noći da čitam priče o drugim ljudima, bez prevelike barijere jezika i prostorne udaljenosti.

          Moju suprugu više zanima živi kontakt sa prijateljicama i rodbinom. Zbog toga je ona prihvatila da sa njima komunicira putem Skajpa.      

         Oboje smo odbacili mogućnost da se registrujemo na Fejsbuku. Hteli smo na taj način da sačuvamo bar deo privatnosti koju čudesna sprava na kojoj upravo pišem ove rečenice neminovno oduzima svakom ko je dotakne.

           Pošto smo osnove interneta savladali u isto vreme, sada posedujemo podjednako, mada ne veliko znanje u pogledu mogućnosti koje kompjuter pruža.

         Dešava se da ponekad, usled  nedovoljnog poznavanja engleskog jezika na kome ova pametna sprava zadaje naredbe ili uputstva korisniku, kliknemo na pogrešni taster i neke stvari nehotice izbrišemo.

          Međutim, s obzirom na to da je moja supruga muzikalnija od mene, štaviše svojevremeno su joj u muzičkoj školi proricali sjajnu pijanističku karijeru zbog savršenog sluha koji poseduje, primetio sam da ona brže od mene uči engleski jezik. Ovome svakako doprinosi i česta razmena mejlova sa tetkom koja živi u Kanadi i koja ponekad posegne za nekom engleskom rečju ukoliko ne uspe da se seti kako se to kaže na našem jeziku.

      Ja, kao i njena tetka, starim i dok vozim gradom primećujem kako me mlađi vozači sve češće uzrujano obilaze. Mnogi to čine nepropisno, pretičući me sa desne strane i bez žmigavaca, što ja uvek iskoristim da poentiram pred svojom, dve godine mlađom suprugom.

         „Vidi kako vozi majmun. Zato i ginu!“  Ponekad, u stvari skoro uvek, pritom opsujem ili kažem nešto mnogo odvratnije, što zapravo, svestan sam, nije ništa drugo nego nekontrolisan izliv bespomoćnog gneva.

        E pa sad, kad sam vam to sve priznao, možda besmisleno deluje dalja priča, ali pokušaću ipak da je ispričam objektivno, bez sopstvenih dodatnih tumačenja.

        Moja supruga, naime, ponekad na Skajpu dobija ponude za udaju. To, verovatno nije nikakav izuzetak.  Pretpostavljam da se u današnjem svetu, koji sačinjava obilje usamljenih i očajnih muškaraca, kao i more beznadežnih žena, vapaj za srodnim bićem drugog pola, događa veoma često.

         Da čitava stvar bude interesantnija, te bračne ponude mojoj ženi dolaze od sasvim nepoznatih muškaraca iz celog sveta, od ljudi koji je nisu nikada videli, niti čuli, koji ne znaju ni kako izgleda, ni ko je, šta oseća, misli. Na stranu to što je udata za mene.

         Možda to ne bi trebalo da me čudi. Uostalom, zar u Nušićevim komedijama staramajke nisu udavale već regularno udate kćeri zarad nekog interesa?!

         Ta pisma su najčešće na engleskom jeziku, te stoga polurazumljiva, gotovo zagonetna, jer kao da u gustim spletovima dugih kolokvijalnih rečenica kriju nešto tajno i stoga privlačno. Još neobičnija je, međutim, sudbna tih pisama, ono što se sa njima posle dešava.

       Ali, najbolje je da se držim činjenica, da ništa ne nagađam ili unapred postavljam kao jedino ispravno viđenje, nego da prepričam nekoliko stvarnih događaja.    

       Elem, najpre je tu bio jedan doktor iz Engleske. Tako se predstavio. Mada sam ja odmah posumnjao s obzirom da je iza titule dr stavio tačku, što obrazovan čovek nikada ne bi uradio.   

         Svejedno! Pošto je primila doktorov predlog za upoznavanje i dalju konverzaciju putem Skajpa, moja supruga ga je, kako se i pristoji, jednostavno ignorisala. Čak ni meni nije rekla ništa o tome. Toliko je malo pažnje tome pridavala.

        Međutim, jednog  jutra sam slučajno poranio i odmah zaseo za računar gde me je, misleći da je na mreži moja žena, sačekao nepoznati doktor iz Velike Britanije te zasuo serijom nežnosti: „Draga moja, znam da si tu. Zašto se skrivaš, ljubavi moja? Draga, javi mi se odmah, vidim da si tu. Ne plaši se.“

        To „draga“ se prečesto ponavljalo da bi bilo iskreno. Ali, šta znam? Možda je to greška automatskog kompjuterskog prevodioca? Nijedan odrastao i zreo čovek, željan da se nepoznatoj osobi suprotnog pola predstavi u najboljem svetlu, sigurno ne bi trtljao stalno istu, otrcanu frazu.

        Kada sam to docnije pokazao svojoj ženi, ona je reagovala potpuno prirodno rekavši da takve stvari nju kao ozbiljnu ženu ne zanimaju i da ne može da odgovara za namere i postupke drugih ljudi, tim pre što ih i ne poznaje, odnosno nije ni u kakvoj vezi sa njima da bi mogla da im ukaže na delikatnost i nedoličnost takvih postupaka.

        Međutim, doktor Kenedi, tako se zvao pomenuti nasrtljivac, se i dalje nalazio na njenoj listi kontakata u rubrici „Osobe na čekanju“.              

         Odmah sam se setio priče o čokoladama. Ja bih svoju odmah odmotao, pocepavši pritom celofan i pojeo;  a ona je svoju uvek čuvala za sutra.

       Na moje čuđenje zašto ga ne obriše iz liste kontakata ona je jednostavno odgovorila da joj je neprijatno da bilo kog čoveka poništi jednim klikom ili jednostavno precrta.   

          Dodala je da ona čak ni brojeve telefona  poznanika, koji su u međuvremenu umrli, nikada ne briše iz memorije svog telefona. Smatra da bi time povredila, ako ne te ljude koji više ništa ne mogu da osećaju (da li? -  zapitala me je.), a ono svakako uspomenu na njih i divno prijateljstvo koje je iza tih poznanstava stajalo.

         I tako je lažni doktor Kenedi iz jednog poznatog predgrađa Londona ostao u nekakvoj fluidnoj, ali ipak nikad ostvarenoj, vezi sa mojom boljom polovinom.

         Meni takav  status nije smetao. Smatrao sam da su virtuelne veze, pogotovo nerealizovane, potpuno bezopasna stvar koja ne može da baci senku na jedan prilično skladan brak.

         Nedavno je, ipak, mojoj supruzi stigla još jedna, ovaj put još otvorenija  ponuda.  Doletela je u „inbox“ kao mala crna ptica iz Južnoafričke republike od udovca koji je sebe predstavio kao solidnu, doduše nesrećnu mušku pojavu sa četrnaestogodišnjim sinom. Smatrao je, kako je sam naglasio u kratkom pismu, ovaj put na traljavom srpskohrvatskom jeziku (očigledno je i on koristio Google Translate, na osnovu čega sam ga  kao čoveka slabih komunikacijskih a verovatno i obrazovnih mogućnosti, odmah eliminisao kao potencijalno ozbiljnog igrača) da bi moja supruga mogla da bude dobra supruga njemu. Štaviše, ne samo dobra supruga, nego i dobra, nova majka njegovom sinu.

          Siroti Južnoafrikanac nije, razume se, dobio nikakav odgovor na svoje žalosno pismo. Međutim, nije ni „precrtan“, što bi, kako reče moja supruga, moglo da povredi njegovu ličnost. Ostavljen je u „inbox“u, a te elektronske kutije se stalno pune novim pismima koja zatrpavaju stara pisma i uvenule čežnje u njima.

        Ipak, posle ove druge ozbiljne i nedvosmislene ponude koja je svakako značila još jednu pohvalu liku i karakteru moje zakonite supruge, ozbiljnije sam se zapitao šta je to što nju izdvaja u moru internet adresa. Ni meni ni mojoj ženi to nije bilo jasno. Naročito zbog činjenice da ona na skajp adresi nije ostavila apsolutno nikakve podatke o sebi, pa ni fotografiju, koja bi eventualno mogla da primami nekog usamljenog neženju. Osim toga, ona je i celu adresu izmislila, odnosno nije se potpisala pravim imenom i prezimenom nego pseudoninom Ana87. Moja žena se, rekoh već, zove Biserka.

       Polemisali smo malo o tome i zaključili da je ime u pseudonimu potpuno obično a cifre iza njega su proizvoljno izabrane, kako reče moja žena, u znak sećanja na godine kada je bila najsrećnija. Brzo sam u glavi izračunao da je to bilo pre bezmalo trideset godina. Znači, pomislih sa malo osećanja krivice i sete: trideset godina se žena uz mene pomalo ali sigurno udaljava od vrhunca svoje, pa verovatno i moje, sreće.

        Onda sam se vratio analizi imena u pseudonimu. Moguće je, pomislih, da se tajna privlačnosti neke žene, naročito one koju muškarac ne vidi i ne poznaje, krije u njenom imenu. Ana je staro i vrlo često ime. Poznato je da je Isusova baka nosila to ime. Možda pojedine ljude to sveto ime nekakvim intuitivnim sledovima upućuje na svetost, blaženstvo, dar ili jednostavno toplinu hrišćanske porodice?

       Međutim, ovu  moju pretpostavku  je surovo demantovala činjenica da su oba Penelopina prosca, da se tako metaforički izrazim, iz zemalja koje nisu pod snažnim hrišćanskim uticajima. Naročito ne izvornim. Jer, Velika Britanija, kao što je poznato, je zemlja protestanata, dok se Južna Afrika  svakako ne može dičiti dugom i postojanom hrišćanskom tradicijom.

        Stoga sam morao da tajnu interesovanja ne za moju ženu, sada je to bilo sasvim jasno, nego za pseudonim „Ana87“, ponovo usmerim na mistični, pade mi na pemet: kabalistički broj 87.

        Otkud sad odjednom da pomislim na kabalističku numerologiju? Znao sam da to ne može da bude slučajno. Surfujući nepreglednim morem interneta svoje elementarno znanje o kabali koje se svodilo na mističnu paranauku vrlo brzo sam proširio. Saznao sam tako da kabala zapravo otkriva svrhu i prirodu sistema koji mi nazivamo život.  Međutim, njome ne može da se služi svako. Sve dok neko nema stvarno snažnu i ozbiljnu potrebu da postavi pravo pitanje o suštini života - on ne može da čuje odgovor. Težiti odgovoru na suštinska pitanja jeste uzvišeni cilj. Nadalje, pisalo je u odeljku o Kabali, uzvišeni cilj se definiše kao otkrovenje božanskog sveta a on je barijerom 5 svetova odvojen od našeg svakodnevnog, profanog sveta.

      Nisam bio zadovoljan odgovorom koji mi je pružalo ovo mistično tumačenje. U stvari, pravo da kažem, nisam uspevao, ma koliko se trudio, da shvatim ovu složenu kabalističku folozofiju.

         Stvar je, shvatio sam, sasvim prozaična (hm, da li prozaično zaista znači prosto?). Usamljeni mušarci traže usamljene žene, pritom često idu na slepo, odnosno po sistemu „zabacujemo udice na sve strane“ i čekamo da vidimo šta će se zakačiti. A žene ih, svaka prema svojim namerama i kriterijumima, ostavljaju duže ili kraće vreme da čekaju. One žene, naravno, koje ne pojedu svoju čokoladu odmah.

        Mnogi među nama nikada ne dočekaju da budu pojedeni, odnosno prihvaćeni. Ali, to ništa ne menja. Muškarci su osuđeni na čekanje, koje ponekad traje ceo život.

       U toj večnoj igri neizvesnog čekanja, zapravo, leži zec! 
Što nas više žene drže „na čekanju“, što se više igraju sa nama, muškim čokoladicama, testirajući naše krajnje sumnjivo strpljenje, mi se više nadamo da će nam se čekanje na kraju isplatiti, premda u dubini svoje okorele duše znamo da za nas nema mnogo nade. 

   

(Edgar Mane: Apsint)