MILAN TODOROV: HLADNOĆA

U trafiku "Milinković"  sam počeo da navraćam učestalije poslednjih dana očevog života. Tada me je već prisiljavao da igramo sve igre na sreću; od greb - greba do klasičnog loza na izvlačenje. Do tada smo, međutim, igrali samo LOTO.

Trafika je nosila zvanični naziv STR MILINKOVIĆ MINI MARKET, očigledno po vlasnikovim prezimenu i od naše kuće je udaljena samo dve-tri zavojite i strme uličice.

Rodio sam se u toj kući i u njoj  živim i sada. To je jednostavna omanja zgrada. Skučen, vlažan ulazni hodnik  cepa je na dva jednaka dela. Levo je kuhinja, trpezarija i kupatilo, a desno su dve i zimi i leti hladne sobe, koje smo s pravom nazivali ledenjarama.

U jednoj od tih soba, onoj većoj, poluoduzet boravio je Grozdimir, Grozda, kako su svi, pa i ja, zvali mog oca. Šlogirao se pre nekoliko godina i od tada nije makao iz kreveta. Pošto je majka, stub kuće, umrla još pre dvadeset godina, kada sam imao samo dvanaest godina, preostalo je meni da dvorim teško bolesnog i zbog toga sve uzrujanijeg roditelja.

Tražio je da sedim pored njega i po ceo dan u veliku staklenu teglu za turšiju bacam raznobojne kuglice od meke čamovine, koje je on onom jednom zdravom rukom rezao  svojom malom britom za slaninu. Posle bi tako, grubo obrađene kugle, glačao turpijom za nokte i dovodio ih gotovo do savršeno okruglog oblika. Nekim starim lakovima za nokte, verovatno preostalim još iz majčinog vremena, farbao bi ih potom u različite boje: ultramarin, oker, trula višnja, slovačko svetlo plavo.

Na svakoj, tako ofarbanoj kugli ispisao bi crnim tušem  broj koji mu prvi padne na pamet ili možda poslednji, a zatim bi obeleženu kuglicu izlakirao i pohranio u veliku kartonsku kutiju za kolače, koja je stajala uz njegovo uzglavlje.

Kuglica je bilo oko trideset. Nikada ih nisam brojao.  Nisu me zanimale. U to vreme su me zanimale samo zrele, lepe žene koje su rado, ali krišom, da ih niko ne vidi,  prepodne, približnije oko podneva, dolazile u moju sobu i uvlačile se pod moj još mlak jorgan.

Nisam morao da ih tražim. Dolazile su same. I to ne jedna. Bilo ih je, u jednom trenutku, čak pet. Neke su bile udate, neke neudate, lepe i ružne. Bilo je tu svakakvih, a ja nisam birao. I kako bih? Verovatno sam se pročuo kao ženskaroš. Mladi neženja. Sa izgledom da budem naslednik držeće varoške kuće.
Kad bi ih čuo, ponekad, te moje redovne posetiteljke, bolesnik je iz svoje sobe iz koje nije mogao da izlazi proklinjao i mene i moju, ko zna od koga, kako je gunđao, nasleđenu švalersku narav. Onda bi se zakašljao, dugo ripao i stenjao, nikako se ne smirujući.

I zaista, u našoj kući sve je brektalo od stenjanja, vrištanja, kliktanja, mucanja, skičanja, dahtanja, urlanja raznih žena i devojaka.

Neke su nemo plakale, a druge se, na vrhuncu strasti, besmisleno klele u majku. Jedna je stalno pominjala: „Joj što to radim?!“; neka Stana, sećam joj se imena, samo je urlala:“Ubi me, sad me ubi i gotovo!“ dok je jedna malo punija crnka, inače nastavnica srpskog jezika u osnovnoj školi „ Đura Jakšić“  penjući se uvek mrmljala istu rečenicu „ Nije ovo moja priča, ovo nikako nije moja priča“ i slične gluposti na koje, zabavljen njenim jakim grudima, bedrima i nogama, nisam uopšte obraćao pažnju.

Oko dva sata popodne sve se smirivalo. Beše to vreme kada su se muževi pomenutih žena obično vraćali s posla ili ako se  nisu vraćali očekivalo se da se za sat ili malo više pojave na kućnom pragu tražeći od svojih, sada prigušenih, čudno primirenih žena, ručak - da bi zatim odlazili na spavanje ili na pecanje na obližnji rukavac Dunava ili u šah klub pored crkve ostajući tamo ponekad do kasno u noć.

Ja bih tada odlazio ocu u sobu i zaticao ga kako na krevetu isprobava nove kuglice od ebanovine ili leske ili ružinog drveta, za koje je posebno bio vezan smatrajući da drvo ruže donosi sreću i dobitak.

Pokupio bih sudove u koje sam mu još sinoć ostavio hranu, pogledao šta je pojeo, uglavnom on ništa nije ni jeo ili je jeo malo kao vrabac; a zatim sam mu donosio veliku vrelu džezvu punu jake turske kafe i onda bih ga na rukama preneo za rasklimatali furnirani astal u sredini polumračne sobe. Pekli bismo usta vrelom crnom gorčinom i ubacivali kuglice u tegle, beležeći broj kugle koja bi se najduže zadržala na vrhu. Tako svakog bogovetnog dana. Na velikom mesarskom papiru Grozda je rezultate dobijene tim svakodnevnim bacanjem sabirao i delio sa nekim imaginarnim brojem da bi mi na kraju, a to je bilo najkasnije u utorak naveče, kada se i inače uplaćivao, loto, davao ispisane listove sa dobitnim kombinacijama da ih uplatim u obližnjem kiosku.

Ne znam šta je on u tim svojim poslednjim danima očekivao. Da će zaraditi milione? Da će novcem kupiti novi život? Za koga? Za sebe, ne verujem. Znao je da je gotov. Za mene, za sigurnu budućnost razbludnog sina bez škole, bez zaposlenja, bez ambicija i bez ikakve želje da ikada išta izmeni u svom  životu – sigurno to nije činio. Znao je, uostalom, da mi nema spasa, jer meni su tada bile važne jedino žene. Bilo kakve. Žene, sa svim svojim glatkim oblinama, vlažnim ustima, glibavim pregibima, slatkim zavijucima;sa svom svojom zmijskom a  iskonskom predanošću muškom, podavanjem koje se ponekad graniči sa ogromnim strahovima, strepnjama od gubitka braka i života, možda ludilom, ali se uvek ponavlja u pustoši momačke  sobe.

Otac je, radeći kao viši geodet, stekao solidnu penziju. Mogli smo komotno da živimo, naravno ne sa nekim luksuzom, ukoliko luksuzom ne računamo svakonedeljno izdvajanje povećih svota za igru na sreću. Ponekad bismo nešto i dobili. Jednom smo „uboli“ šesticu i isplatili dvomesečno ulaganje, ali baš kada smo se nadali da ćemo pogoditi sedmicu na LOTOu, jer je otac uspeo da napravi neke nove kuglice koje su, navodno, odgovarale specifičnoj težini onih šarenih loptica u državnom bubnju, pozlilo mu je.

Drugi moždani udar.

Žao mi je, rekao je lekar iz hitne.

Oca sam sahranio odmah po Božiću, 11. januara, po debelom snegu i jakom vetru, tamo na grkokatoličkom groblju pored majke, i nasledivši njegovu štednu knjižicu, kao i tekući račun u Poštanskoj štedionici, nastavio sam još vrlo kratko vreme da uplaćujem LOTO, iako sam osećao da to više nema nikakvog smisla.

Igra je bila definitivno završena.

Ipak postojalo je nešto što me je, osim uspomena, vezivalo za kiosk Milinković u kome sam uplaćivao LOTO listiće i kupovao sitnice poput piva, kafe ili cigareta ili večernje štampe. Bio je to trafikant Isidor Petrović, zvani Isa. Ceo život ću pamtiti kad mi je, prvi put po dolasku na trafiku posle očeve smrti, pružio  ruku izjavljujući saučešće i predložio: „Uđi, hladna je ova noć“!

Isa je bio invalid i verovatno je, zahvaljujući nedostatku leve ruke i dobio taj posao u trafici. Bio je tih pedesetogodišnjak, visok, crn, mršav. Odavao je utisak stamenog porodičnog čoveka. Ipak jednom mi je najzad priznao da je to samo privid.

„Ne znam šta da radim, sa ženom nemam sreće. Živimo u istom stanu, samo zbog sina i ćerke. Ona kuva, pere i spava sama u jednoj sobi, ja u drugoj. I tako nam prolazi život kao život dva panja u šumi.“

Priznadoh mu da se zbog toga nikada nisam ni ženio, niti nameravam da to učinim. Gledao me je najpre začuđeno, onda je upitao: a deca?

Nisam ga shvatao.Kakva deca, rekoh.

„Tvoja. Misliš li da se produžiš?“

„Ovakav“, nasmejao sam se sam sebi, „nemam nimalo namere da se produžavam u bilo kome a pogotovo ne u tim malim anđelima. Jednostavno nisam ja za to. Možda ne razumem najbolje, a možda i neću.“

Dobro, rekao je Isa posle malo oklevanja, shvatam: voliš da putuješ. I ja volim da putujem.

Priznao sam mu da nisam bio nigde dalje od ove naše lepe varoši. Čak ni vojsku, rekoh, zbog ravnih tabana nisam služio pa da bih eventualno boravio duže od dan ili dva u nekom nepoznatom gradu.

Sve što  mi je potrebno, rekoh  mu iskreno, ja nalazim ovde.

I žene, pitao je trepćući očima kao da je nešto načuo o meni?

Svakako, priznadoh. Zbog njih bar čovek ne mora ići daleko. Iste su žene svuda na svetu. One su, dodadoh, kao kuglice za loto. Bele, crvene, crne, plave, glatke i sjajne, skakutave ili primirene, ali iste istacke. I mi, muškarci, uzalud se zavaravamo da u toj zavodljivoj igri možemo biti na dobitku.

Ne znam da li me je uopšte slušao. Za njega je, očigledno, postojala samo jedna, njegova žena, njegova Ljerka, koju bih ja u šali, znajući da ga uporno odbija kao muškarca, zvao kao u onoj kafanskoj pesmi: Ljerka Kaluđerka.

Nije se ljutio. Nije bio ljubomoran na mene zbog uspeha kod žena, iako je govorio da je lako kad neko kao ja, mlad čovek bez obaveza, nema još izoštren osećaj za ženu i ne bira, kad mu je svejedno da li je žena kurva ili svetica. On, govorio mi je ponekad u nastupima iskrenosti, nije takav. I zna da je Ljerka ona "prava". I bila je u početku ona "prava", njegova. Ali od nekog doba ne zna šta joj je, kao da je neka potištenost ovladala njome, sva je posivela, iako mi je i sad lepa, rekao bi, ali mi je žao. I nje i sebe. I plakao bi uz polulitarsku bocu vinjaka, pred zoru, na pragu trafike u kojoj je trnulo poslednje svetlo noći.

Nisam se iznenadio kad mi je Isa, posle izvesnog vremena, snebivajući se, ponudio da ga zamenjujem noću, jer je sumnjao da ga žena, Ljerka, vara - dok je on u trafici u trećoj smeni. Šta sam drugo mogao? Prihvatio sam da pomognem prijatelju.

Samo, znao sam da je to uzaludni novi početak za Isidora a nastavak nepokretnosti za mene, nečega što će trajati dugo, možda do kraja mog života.

I tako počeh te prve zime po smrti oca Grozdimira da trgujem  žvakama, keksićima, cigaretama, pivom i sokićima,upaljačima i kurtonima, svakovrsnim sitnim noćnim espapom.

Dolazio bih ujutro kući, odspavao sat ili dva, taman se zgrejao u onoj svojoj hladnoj sobi, kada bi jedna od mojih prijateljica, ponekad i neka sasvim nova, sveže udata damica, zakucala na vrata.

Konačno sa sve više ubeđenja počeh da shvatam da je moja nezainteresovanost za njih možda i najveći mamac koji mi ih dovodi oklembešene od proste želje na moju udicu. Želja da mene ili njega, bilo kog muškarca, bez obzira kako izgleda, ko je, koliko star i koliko lep, zainteresuju za sebe. Da nekog zainteresuju ne zbog njega, nego zbog sebe. I da ga na taj način pobede.Jer. ljubavnu igru uvek pokreće sebična želja za pobedom. Ta želja je upakovana u oblandu uživanja, tačnije udovoljavanja sopstvenom biću. I to je, nažalost, prevashodna karakteristika sveta polova.

Bila je to tužna istina, a možda to i nije istina, ali za mene jeste. I zato sam ponekad poneke od njih i terao od sebe. Ali, što sam ih više terao, odgurivao prosto, najčešće ih grubo vređajući govoreći im da su  preozbiljne za mene iako su lepe (jer ženi čovek nikad ne sme da kaže da je ružna!), one bi još većma navaljivale, pripijale mi se za kožu kao pijavice. Nisam imao oklop pa da ih sa njega tek tako ostružem dok ne bi najzad došlo vreme da se same odlepe i otpadnu zasićene svojom i mojom krvlju, izduvane, skoro beznadežno potrošene. Tad bi se nerado i skrušeno vraćale svojim muževima, koji bi ih istog časa, ne znajući ni sami zašto, počinjali da tuku za svaku sitnicu, da muče svojom odocnelom ljubomorom ili da ih kinje i sakate na neki drugi način, ponižavajući ih uvek i u svakoj prilici, a sve da bi slomili i poslednju mrvu ženinog samopouzdanja.

Muškarci i žene sve što čine,  čine ne bi li onog drugog potčinili. A to je borba na život i smrt, jer kad jednom od njih najzad i to pođe za rukom, obično je gotovo sa njihovim životima. I tu nema popravnog ispita! 

Kad sam to jednom rano ujutro, pri predaji pazara ispričao Isidoru, on mi još ozlojeđeniji, jetko uzvrati da zna da žene najviše vole novac.

„Nemac“ , rekao je, pravi neslogu u braku.

Počeh malo ozbiljnije da ga osmatram posle te izjave.

Isidor bi se vraćao pred zoru, rudarski umoran.

Nisam ga pitao šta radi po vascelu noć. Bilo mi je, naravno, poznato da noći ne provodi u krevetu sa svojom Ljerkom.  Uostalom, on se na nju i njenu nezainteresovanost više i nije žalio. Štaviše, činilo se da se sa njom primirio. Ali, nije bilo tako.

Ubrzo mi je sve postalo jasno. U lokalnim novinama, pa i drugim, a sve sam ih u dugim noćima imao na raspolaganju, zapazih u kriminalnoj hronici učestalo obijanje kioska i malih radnji u predgrađu naše varoši. Ritam tih malih provala se neverovatno  poklapao sa ritmom dolaska nove robe u našu trafiku i vanrednim inventarom robe koju bismo pred zoru nas dvojica pravili.

Nisam imao želje ni volje da ga upozoravam na sve opasnosti po nas koje iz toga proističu. Znao je sigurno šta rizikuje, bio je stariji i zreliji od mene, ali je mislio da je to, taj novac, koji se sada slivao u njegove, pa i u moje ruke delimično, u sve većim količinama, dovoljan da vrati Ljerku iz druge osobe koja je postala u onu prvu. Ništa nije naučio gledajući mene i oca dok smo uzaludno pokušavali da se lutrijom domognemo sreće.

Ipak, ponekad se činilo da uspeva time kod Ljerke, ali samo ponekad. Govorio je o malim znacima približavanja između njih dvoje. Bile su to neke male nežnosti, ako tako može da se nazove uštirkan jastuk, recimo, u samačkom krevetu bivše bračne sobe. Ponekad neki dobar ručak, kuvan, kako je on mislio, sa nekim ciljem, sa nekom nadom u povratak staloženosti među njima i tada još neistraženo uzbudljive, iako uvek pomalo nervozne telesne ljubavi.

Međutim, kao što se moglo i pretpostaviti, cela je ta priča sve više tonula u opšte mesto izanđalih, propalih brakova i bilo je pitanje kako će se završiti, da li trajnom i nepopravljivom mržnjom ili ubistvom, što takođe u takvim slučajevima uopšte nije isključeno.

Isidor je, izgleda, premišljao dugo i najzad se odlučio za treći put koji nije bio sasvim iznenađujući.

Već ranije sam primećivao da, u retkim satima kad je na ulici ispred trafike, postaje sve razgovorljivi kada bi se pored puta zaustavili teški kamioni međunarodne špedicije čiji su vozači bili žedni kisele vode, grisina, cigareta ili dopuna za mobilne telefone kojima su neprestano razgovarali sa nevidljivim ljudima i ženama.

Te noći kada je Isidor, to sam posle shvatio, otišao sa nekim  kamiondžijom, bila je, namerno ili slučajno, njegova noćna smena. U poslednje vreme smo na njegove, prilično neubedljivo utemeljene zahteve, često menjali raspored rada. Meni to više nije mnogo smetalo, jer sam proredio one svoje posetiteljke na jednu ili dve, posle očeve smrti. Pa i one bi, ne znajući jedna za drugu, dolazile jednom u nedelju ili dve dana.

Kad sam sutradan predveče došao na posao, vrata trafike su bila uredno zaključana a na izlog navučena metalna žaluzina.

Otključao sam vrata, raskrilio metalnu rešetku i poređao stripove, revije, konzerve, žvake i igračke za decu. Odmah sam uočio da kiosk od sinoć uopšte nije poslovao. To su mi uskoro povrdile i stalne mušterije, kakvih ima svaki noćni kiosk, mušterije bez mnogo para ali sa nemirom u duši koji ih razjeda i ne dozvoljava da noću spavaju kao normalan svet, nego svaki čas ustaju iz kreveta i dolaze pod svetlo trafike kao mušice, po neku sitnicu, po ovo li ono što su tokom dana tobože zaboravili da kupe a što im ni tada a ni sada nije bilo preko potrebno.Tek malo docnije primetih: Isidor je u uglu, pored kase, ostavio mali papirić za mene. Na njemu je nažvrljao neku adresu u Nemačkoj...Klagenfurt ili Frankfurt...nije se najbolje videlo jer je pisano očigledno u brzini. Ostao je ispod muzge samo njegov krivudavi, naheren dečji potpis Isa, ispod reči „Veliki pozdrav prijatelju“. Zgužvao sam ceduljicu i bacio je u uličnu kantu za otpatke.

Zašto je zbrisao, lako je pretpostaviti. U štampi su nagoveštavali da su na tragu bandi razbojnka koja po gradu obija i pljačka male bakalnice. Ipak, nije morao to da nam priredi. Mogao je sve da reši najpre sam sa sobom, ali bilo je kasno i bilo je, možda, svejedno.

Pozvao sam gospodina Milinkovića telefonom i objasnio mu novu situaciju. Rekao sam mu da je Isidor Petrović pobegao, u inostranstvo, da nikom nije ništa pričao prethodno, čak ni svojoj ženi, koja mi je to, kad sam je tog jutra nazvao, saopštila ne mnogo razočarana. Ali, slagao  sam, odneo je sa sobom celonedeljni pazar.

Gazda mi se zahvalio. Nije ga vest mnogo uzbudila, čime je samo potvrdio ono što sam odranije pretpostavljao, a to je da on ima mnogo unosnije biznise od male noćne trafike u siromašnom delu grada.

Od tada sam radim u trafici.

Radim samo danju. Kao sav normalan svet. I imam samo jednu izabranicu, lepu plavu Anđelku Zeremski iz dečje biblioteke sa kojom  noću dugo šetam gradskim ulicama, razgledamo izloge i pritom kujemo planove za budućnost. Navikao sam se na nju i ona na mene, Skoro je izvesno da ćemo završiti u, kako se to lepo kaže, dugom i srećnom braku.Kao biseri u školjci. Na dnu mora.

Pri kraju šetnje pojedemo sladoled ili parče pice i odemo svako svojoj kući. Ja se fino ušuškam u očev krevet u velikoj sobi i osluškujem kako tutnje kamioni u noći.
Spavam kako-tako pola sata, sat, dva - ne mogu duže. Zatim, polubudan ležim na leđima i buljim u stari orman na kome kao dunje, u pravilnom redu, čuče očeve kuglice za loto. 
Ustanem, navučem pantalone, džemper, jaknu i cipele. Onda prilazim prozoru koji gleda na ulicu i širom ga otvaram. Hladan vetar napinje mi krajeve vindjakne kao jedra. Oštar miris sve većeg grada i reska hladnoća nahrupe u sobu. Mesečina polije kuglice nestvarnom svetlošću. Svet je isto takva, mala kugla u beskonačnosti Svemira.

(Slika: Egon Šile)