paradoks

(nad romanom Milana Todorova LEK PROTIV SMRTI, Čarobna knjiga, Beograd 2016.) Petrovaradinski i novosadski roman Milana Todorova Lek protiv smrti protiče u znaku evokacije i elegantno posredovane nostalgije. Na jednoj strani, ovaj roman, sačinjen od preko 180 kratkih i ulančanih fragmenata, pažljivo oživljava nepovratno minulo vreme – od detinjstva, odrastanja i mladosti glavnog junaka do vremena devedesetih i sasvim savremenih događaja. U iskustvu glavnog junaka, koji je u isto vreme i melanholični i zapitani pripovedač, dakle, pripovedač koji je odustao od sveznanja da bi ostao zapitan pred sobom i drugima, to nije izgubljeno vreme, jer je ono svojim probranim izrazima stalno uz njega, uvek učestvuje u njegovom trenutnom životu. Ali je to minulo vreme i postojani uzrok stalnih preispitivanja, sumnji, nimalo lakih susreta sa sobom i drugima. Okrenut svakodnevici i intimi, osobito erotskom sazrevanju i iskušavanju, pri čemu je erotsko, zapravo, način da se osmisli sv...

Sad se vidi da nisu u pravu oni koji su tvrdili da demokratija nije za Srbe. Na sve se živ čovek navikne. U devedesetoj je otišao Kastro, a kad će Đekna ne znamo. Ne zna se ko je prvi zapucao u bratoubilačkom ratu. Puška je sama opalila. Serijski ubica se nagodio sa sudom. Obećao je da će od sada ubijati pojedinačno. Nije tačno da mi od  prestolonaslednika nemamo ništa. A Karađorđeva šnicla ? Sad već ne samo da je pametnom dosta, nego je i budalama preko glave. Ušao sam u treće doba. Treća, sveća! Ovde nema presipanja iz šupljeg u prazno. Sve je prazno. Kad ateista  kaže „Hvala Bogu ja sam ateista“, da li je to potvrda da ima Boga ili da nema ateista? Zahvaljujući političarima narod je izgubio predstavu o stvarnosti. Ali, nema veze. Stvarnost nam je ionako nikakva.

„Bilo je još suviše rano kad sam stigao tamo, pa sam samo seo na jednu od onih kožnih sofa, odmah ispod sata u foajeu, i posmatrao devojke. U mnogim školama raspust je već počeo, i bilo je mali milion devojaka koje su sedele i stajale naokolo, čekajući da se pojave njihovi mladići. Devojke sa prekrštenim nogama, devojke sa neprekrštenim nogama, devojke sa neviđenim nogama, devojke sa nikakvim nogama, devojke koje su privlačno izgledale, devojke koje su izgledale kao da bi, kad ih upoznaš, bile prave veštice. Bio je to zaista lep prizor, ako znate na šta mislim. Istovremeno je nekako i deprimirao, jer si se stalno pitao  šta će se kog đavola desiti sa svim tim devojkama.“ (Dž. D. Selindžer: Lovac u žitu)

Zapad se ne meša u naše izbore. Oni sve to reše još pre izbora. Zašto su u ovoj zemlji plate i penzije toliko bedne? To je teorija velikih brojeva. Sramota je šta radite sa ovom državom. Dovoljno je stara da bi mogla majka da vam bude. Građani na izborima biraju onog u koga najviše veruju. Ako je tako, zašto nema Boga na listama? Zbog nekih misli danas sam sebe ošamario. Ali pogrešio sam, jer sam nastupio sa pozicije sile, Zašto političari ne lete s vlasti? Zato što nema leta iznad kukavičjeg gnezda. Zahvaljujući efikasnoj medicinskoj intervenciji kratko je bolovao pre nego što je umro.

Nije umro u neznanju. Za života je kupio diplomu. Do rata je došlo kada je među bratskim narodima eskalirao patriotizam. Kupio je grobno mesto. Platio je svoj mir. Izabrani lekar me je poslao kod psihijatra. Čisto zaluđivanje! Svaki sentimetar je prečica do ženskog srca. Ništa više nije kao što je bilo, ni kako će biti. Knjige su zabranjivane i ranije pre dolaska demokratije, tako da za nas ništa nije iznenađenje.

Bog je ni iz čega napravio nešto, a mi smo otišli korak dalje. Od nečega nismo napravili bogznašta. Imamo mi šta da ponudimo svetu. Ali, ne bi to baš bilo pristojno. Srpski jezik je zanemaren. Ja, na primer, danima ne razgovaram sa ženom. Srbi cene Kusturicu. Njegov Dom za vešanje je popularan u svakoj našoj kući. Neki mi zameraju da objavljujem sirove aforizme. Po njima, trebalo bi da malo odrtave. Kod nas svi rade sve. U tome prednjače nezaposleni. Kuckanje triput u drvo  je pomoćno lekovito sredstvo. NATO se izvinio zbog nevinih žrtava. Hvala im do neba, a posle ćemo da vidimo.

Razbio sam ogledalo. Iz godine u godinu, sve je starije i ružnije. Šeherezada je pričala hiljadu i jednu noć. Hiljadu i druge je shvatila šta je šahu najzanimljivije. Političari su pametni ljudi. Za sebe. Imam mirnu savest, ali ne mogu da spavam kad pomislim šta sam sve zbog nje propustio. Šta će nama svetlo na kraju tunela dok možemo da puzimo i pipamo? Vođa se često spušta u narod, jer je njemu narod na najvišem mestu. Naš premijer ni ne razmišlja o tome da se kandiduje za predsednika države. Neće da s konja spadne na magarca. Kod nas profesionalci imaju poslednju reč. Oni overavaju žrtvu. Otkako je ušao u klimakterijum postao je vlasnik još jedne nekretnine.

Milan R. Simić dobitnik je nagrade MILAN BOGDANOVIĆ   2016. najprestižnijeg  priznanja  za književnu kritiku u Srbiji – saopštila je Kulturno prosvetna zajednica Srbije. Nagrada je dodeljena Simiću za tekst „ S naše tačke motrenja“ objavljen u beogradskom listu Danas , novembra 2015. o romanu „ Putnikova ciglana “ Radovana Belog Markovića.

(preuzeto iz beogradskog nedeljnika PEČAT, 04.11.2016. ЖИВОТНЕ МОЋИ СУ ПОТРОШЉИВЕ Милан Тодоров, Лек против смрти, „Чаробна књига“, 2016 Тодоров је стекао књижевно име пишући сатиричне приче и афоризме. Својим афоризмима заступљен је у више антологија приређених код нас и у свету.  Последњих година, више него успешно, опробао се и као приповедач. Објавио је књиге прича Безброј наших живота (2011) и Не могу овде да дочекам јутро (2014).  Лек против смрти је његов први роман. Тодоров, храбар као сатиричар, такав је и као романописац. Тачка око које се све врти у његовом рукопису јесу „брзо потрошљиве животне моћи“. У вишеслојној причи Тодорова читаоци ће препознати и неке фрагменте сопствених судбина. Роман говори и о растакању породичних вредности, о мало познатим сеобама Срба после Првог светског рата, а ова прича се протеже све до ратне трауме деведесетих година прошлог века и даље. И поред свега, Лек против смрти јесте и писмо о нади у бољи и праведнији св...

Mi ne nosimo gaće na štapu. Bolje se provodimo bez gaća. Ne bih da umrem za domovinu. Ako svi umremo za nju, ko će je braniti? Srbija je proglašena za jednu od najboljih zemalja za snimanje filmova. Hororaca. Sa Titom je bilo časno živeti, ali ko je blizak ovima ima i časti i masti. Upoznao sam različite  svetske kulture, ali naše kulture  nema nigde. Poezija umire pevajući. Nagrađeni rad tera nas na razmišljanje: da li je uopšte zaslužio da bude štampan? Ne bi se feniks digao iz pepela, da mi nismo od svega napravili  zgarište. Batina je izašla iz raja i na zemlji dobila rajsko naselje. Pravda je spora. Nema nama s njom napretka. Ja mogu komšiji da oprostim što mi godinama duguje sto evra, ali ne mogu to da mu zaboravim.

Bio sam u bunilu. Ni tamo nije ništa bolje nego kod nas. Da bi Dnevnik počeo da se emituje, nije dovoljno da se uljepša voditeljka. Treba uljepšati i istinu. Glad kuca na naša vrata, a mi smo izuzetno gostoljubiv narod. Hiljadu puta ponovljena laž postaje istina, ali mi, nažalost, imamo samo tri dnevnika. NATO od nas nije tražio odštetu kad su mu za vrijeme bombardovanja postradale onolike bombe. Ništa ne može ugroziti naš atlantski put, reče kapetan Titanika. Pravi se pita od govana. Naša kuhinja, naša pravila. Voditeljka Dnevnika je izuzetno lijepo vaspitana. Nakon što nam saopšti gomilu laži, uvijek nam se zahvali na pažnji. Za premijera se nije našlo mjesta u junačkim pjesmama. Ni guslari nisu više slijepi.

Svaki put kad kolegi zazvoni telefon, ja bih da ustanem, jer himna svira. Ne isplati vam se da radite po ceo dan, jer ovde se možete obogatiti samo preko noći! U prazne glave niko ne puca.  Prvo moraš da ih napuniš... Da smo skinuli gaće i stavili ih na štap pre deset dana bila bi to bela zastava. Sada više nij Posle rata podeljeni su ratni trofeji na ravne časti: žrtvama su pripali venci, a političarima slava! Sačuvali smo obraz, ali bubrege nismo. Nešto od ta dva smo morali da prodamo!

A otkud mi znamo da sve što je lijepo ima kraj? Čovjek je samo šraf u mehanizmu vlasti. Zato ga je lako zavrnuti. Dubrovnik je i dalje jedna od omiljenih destinacija za mnoge Crnogorce, a devedesetih je bio i prvi na top listi. Epitaf: Ne mogu da vam opišem koliko mi se život promijenio. Jeste da glave lete, ali let je dozvoljen samo ako su letjelice u ispravnom stanju. Ko je popio svu pamet ovog svijeta, toga je uhvatilo piće. Mi se, uz dužno poštovanje domaćinima, svuda u svijetu osjećamo kao kod svoje kuće. Mladi sve ranije odlaze u inostranstvo. Nema sveta, ni planete gde ne može stići dete. Nakon izlaska iz policijske stanice ne ličim na sebe. Mene su, izgleda, zamijenili u porodilištu. Naša demokratija je naprednija od američke. U Americi se izbori održavaju poslije žetve, a ovdje niko ne može da žanje dok ga mi ne izaberemo. Obračun u školskom dvorištu je sukob dvije škole mišljenja. Odrekli smo se istine preko novina. Omrznuo ...

Mi ne znamo da li je međunarodni telefonski broj za Kosovo naš ili njihov. Mi sa njima ne razgovaramo. Pa šta ako smo preduzeća prodali za tepsiju ribe? Riba je najzdravija namirnica. Ko kaže da država ne stimuliše rađanje? Pa ko nas više tuca od nje? Svaki treći muškarac zataji u krevetu. Srećom, ženi je svaki muškarac drugi. Oralni seks je svojevrsni verbalni delikt. Plastične lutke gube trku. Žene su nam sve plastičnije. Položaj Srba je u okolnim zemljama  sve bolji. Samo je u Srbiji zabrinjavajući. Mi smo surovi profesionalci. I kad ne radimo ništa to činimo sa kranjim naporom.

Nije više minut do dvanaest. Ovo je već zaustavno vreme. Nemam dosije. Mene su pratili oni koji pamte. Bosanski jezik ne postoji, ali zlu ne trebalo i njime se služim.    Izjava jednog političkog analitičara: svi nam zavide na Trampovoj pobedi! Mislili smo da to majka više ne rađa, ali izgleda da nam se posrećilo. Nekad sam bio lep, mlad i pametan. Nažalost, u ovom slučaju istorija se ne ponavlja. Potresna ispovest jednog Srbina: moram da radim da bih preživeo!

Nevreme volim! Ono, kad se naglo smrači. Kad su prognoze loše I kad smo slabi, a ne jači. Volim kad vetar trese kapke, Dok se brzo suši izriđali veš U predgrađu gde moj drug U sećanju je još svež leš. Kad neoprezni počnu da strepe, Kad se oglase sirene sigurnosne I kad ništa nije pod stegom jave Već sve može još da nas kosne. (Slika: Egon Šile)

Mi smo kao narod vrlo naivni. Verujemo svakom, a trebalo bi da verujemo samo našim vlastima. Nisam dovoljno bogat da bih kupovao od Kineza. I ovaj kamen zemlje Srbije može biti kamenica. U Srbiji ima demokratije u tragovima. Policija će ispitati kuda tragovi vode. Srbiju treba voleti, a to nije lako. Matora je. Nekad nam je pas donosio novine, ali to je bilo dok još novine nisu lagale kao pas. Demokratija nam je došla kao lek, a za lek se ne kaže hvala. Nije nam bilo svejedno kad je vođa rekao da ima samo nas na umu. Mislili smo da ima i viziju. Već na cilju smo shvatili da naš put nikud ne vodi. Za ovakvu državu dao bih i krv ako treba, ali nismo ista krvna grupa.

Posebna kobasica staje samo 160 dinara. A zašto, to prepustite patologu. Morali smo da posečemo granu na kojoj smo sedeli, da ne bi pala i povredila slučajne prolaznike. Srbi su prespavali dvadeseti vek. Kao zaklani. Politika je čisti seks. Kad izgubiš moć, možeš još samo da ližeš. Mi smo za globalizam, jer naše ludilo nema granica. Da smo se ranije sreli, gde bi nam bio kraj? Srbi znaju sve, ali neće da kažu u inat. Ono što vole mladi, privlači i mlado i staro. Kolo sreće se okreće, reče razapeti na točak.

Kod nas nema praznih priča. Kod nas su sve priče pune laži. Čikago je najveći srpski grad posle Beograda. Jedino je u njemu više gangstera nego u Beogradu. Ko bude novi stanar Bele kuće, ima da se nakreči. Ja nemam ciljnu grupu. Meni su svi ljudi isti, reče snajperista. Amerikanci su najbolji eksperti za otkrivanje masovnih grobnica. Oni ih kopaju još pre zločina. Nezadovoljstvo intelektualne javnosti je potrebno svesti na razumnu meru. Razum je ono što ti ljudi jedino prihvataju. Pritisak mi se stabilizovao. Posle iznenadnog pada, opet je visok. Ja sam dobar, loš, zao... Već iz ovoga se može zaključiti da napredujem. Običan građanin se u Srbiji može osećati bezbedno, dok ga ne uhvate da krade paštete u megamarketu. Mi uvek kažemo: Sram nas bilo. Kolektivna krivica manje boli.

" Bio sam ogorčen kad sam saznao da moj sin pije. Ne zato što pije. To ne! Svi mi Savini smo pili. Ne preterano, ali redovno. Međutim, krivo mi je što je moj sin počeo da pije pivo. A deda, otac, i ja smo uvek pili samo vino. Vino i ništa drugo."                                                                                                 Bogoljub Savin, poznati srpski arhivar, istoričar i moj prijatelj

Ne znam da li je ova vlast zrela da ide ili da otpadne. Nikada nisam video plod koji hoda. Koliko se na sajmu knjiga vidi da narod voli da čita, isto toliko se vidi da voli i da krade. Mi smo vekovima u situaciji da biramo između Rusije i Zapada. I oni nikako da se odluče. Tek privatizacijom smo uništili sve fabrike, pošto se socijalizam pokazao nesposbnim da to uradi. Poštujete i cenite napore moga oca, i nemojte i vi od mene da pravite budalu. Jednom je Srbija među šljivama, drugi put među govnima, i sere li se sere. Pas je i dalje najbolji čovekov prijatelj, sve dok ne zalaje tamo gde ne treba.

Pitate me, zašto? Zbog sira i vojne muzike! Nije država deo mafije. Neki misle da je sasvim je obrnuto. Pola ljudi radi u sivoj zoni, a pola na crno. Treća polovina je nezaposlena.  Ja sam u seksu uvek dole, da ne bih bio na teretu mojoj partnerki. Neće ni ova sirotinja doveka. Naći ćemo mi načina da je se rešimo. Moj kum nema poverenja u banke. On čuva pare među pevaljkinim sisama. Ja sam  lokal patriota. Ostao sam u Srbiji, zbog kajmaka i ajvara.

Kad sam pisao nedavno objavljeni roman, podsvesno sam ga naslovio kao LEK PROTIV SMRTI. Za mene je to trajanje u okviru porodice, priča o upornom trajanju uprkos životnim stramputicama i havarijama. Moj višedecenjski, najodaniji prjatelj ih je imao na pretek. Mislim, da ga je to i ubilo. Nikad nisam smatrao da napisano menja svet, nego da svet menjamo mi  sami svojim menjanjem. Ali, na žalost, leka protiv smrti nema. Ima samo uzaludnog kajanja.

Jako teško mi je pao pakao. Plašim se: šta će tek biti kad umrem. Englezi redovno piju čaj u pet. A i mi redovno pijemo. Na svim televizijskim kanalima nešto kuvaju, ali nacionalna televizija kuva najbolje. Naši radnici ne dižu ništa teže od kašike, pa i nju retko dižu. Ja sam ateista, ali život u Srbiji me postepeno vraća veri. Sve više se krstim. Ponudio joj je cigaretu posle seksa, pošto nije uspeo da je ubije kurcem. Zsšto u ovoj zemlji sve mora da bude privatno? To je naša privatna stvar. Zašto pokojnici ne bi imali svoju partiju. Em su u većini, em redovno glasaju. Nekad je ovde postojao surov običaj zvani lapot. Starom članu porodice koji ne može da privređuje stave hleb na glavu i udare ga maljem. Danas, srećom nema hleba za bacanje.

Dame imaju prednost, ali neka znaju da to nije član Zakona o saobraćaju. Država nije zavijena u crno. Dizajnirana je privlačnija ambalaža koja će osigurati prodaju. Eh, da nam je da izađemo iz ovog vrtloga, pa da uđemo u novi civilizacijski krug. Identifikovana je grupa ljudi koja je detaljno pratila kretanja premijera. Riječ je o njegovim sledbenicima. Imam hrišćansko poimanje svojih grjehova. Mislim da mi ih treba oprostiti. Kad umre ovaj diktator, izabraćemo novog. Niko nije nezamjenljiv. Mladi, pametni i obrazovani odlaze iz zemlje. Ti ljudi će nas upropastiti. Možete li mirno da spavate dok vam kaplje sa svih strana? Ne mogu sam sebi da objasnim neke stvari jer se radi o užasno kompleksnoj problematici koju jedva i ja razumijem. Ne raspolažemo nikakvim podacima jer su oni prilično zabrinjavajući. Ne vidim problem u velikom broju zaposlenih u opštini. Više ljudi više zna. Onaj na lomači je dobar čovjek, ali lako plane. Opstanak ...

Napravila je selfi u kupatilu. Po blaženom izrazu njenog lica može se pretpostaviti da je na wc šolji. Naši političari moraju da se prave i gluplji nego što jesu, da bi narod imao vlast kakvu zaslužuje. Osuđenik na smrt ima pozitivnu tremu pred vešanje. Prvi mu je put, a ne bi  hteo da se obruka pred publikom. Mi naše mrtve ne zaboravljamo. Sećanje na njih čuvamo u biračkim spiskovima. Građani su nam goli i bosi, a niko da im kaže da tako mogu da se prehlade. Ja sam uvek u pravu. A čime se vi bavite? Ja sam dete uz mešovitog braka. Otac mi je komunista, a majka pravoslavka.

Posle vođenja ljubavi Nemanja je uvek, u manjoj ili većoj meri, osećao grižu savesti i kajanje. Često bi mislio da je samo zbog požude učinio  velik i neoprostiv greh. Osećanje krivice ga je naprosto grizlo iznutra. Ali, svaka priča mora da se priča od početka. Elem, Nemanja je bio peto dete u skromnoj činovničkoj porodici. Otac je radio kao knjigovođa u obližnjem elektroservisu a majka, domaćica, bila je zadužena za brigu o prehranjivanju i odgoju dece. Smatrao je da je došao na svet slučajno, jer roditelji su imali već četiri devojčice, sve jedna drugoj do ušiju. Najstarija Nada, zatim Klara, Jelena i najzad mala Nikolica. Nikolica je, po svemu sudeći trebalo da se zove Nikola i da bude konačni naslednik porodičnog imena – ali sudbina je htela da i ona, četvrto dete, bude žensko. Onda se, najzad, ipak rodilo muško i roditelji, Zlata i Ilija, dadoše mu neobično ime: Nemanja. Zašto su mu nadenuli to ime, može se samo pretpostavljati. Verovatno su, mislio je Neman...