GOJKO BOŽOVIĆ: MOGUĆI I STVARNI ŽIVOTI

(nad romanom Milana Todorova LEK PROTIV SMRTI, Čarobna knjiga, Beograd 2016.)

Petrovaradinski i novosadski roman Milana Todorova Lek protiv smrti protiče u znaku evokacije i elegantno posredovane nostalgije.

Na jednoj strani, ovaj roman, sačinjen od preko 180 kratkih i ulančanih fragmenata, pažljivo oživljava nepovratno minulo vreme – od detinjstva, odrastanja i mladosti glavnog junaka do vremena devedesetih i sasvim savremenih događaja.

U iskustvu glavnog junaka, koji je u isto vreme i melanholični i zapitani pripovedač, dakle, pripovedač koji je odustao od sveznanja da bi ostao zapitan pred sobom i drugima, to nije izgubljeno vreme, jer je ono svojim probranim izrazima stalno uz njega, uvek učestvuje u njegovom trenutnom životu. Ali je to minulo vreme i postojani uzrok stalnih preispitivanja, sumnji, nimalo lakih susreta sa sobom i drugima.

Okrenut svakodnevici i intimi, osobito erotskom sazrevanju i iskušavanju, pri čemu je erotsko, zapravo, način da se osmisli svakodnevica i izbegne njena siva pustoš, glavni junak romana uviđa kako njegov život neprestano protiče u senci istorije – od petrovaradinske istorije u Drugog svetskom ratu i njenih odjeka u kasnijim decenijama, kada junak odrasta i sazreva iznova se suočavajući sa senkama, akterima i saputnicima te istorije, do novosadske istorije devedesetih, u kojoj sam junak postaje akter i saputnik, a nekada i sama senka jednog ispražnjenog života u kome nije lako ni opstati ni naći nužni smisao.

Junak romana Lek protiv smrti svedok je kako se rastače svaki oblik života. On nam kazuje upravo o tome. Istorijski život rastače se u porazu smisla i u gubitku oblika koje želi da učini opštim i važećim za sve. Porodični život rastače se mnogo tiše, ali svakako neopozivo i, kako se kaže na kraju romana, „polako, kontrolisano nevidljivim silama samoga života“. A erotski život traje i zamire u slabostima i izneveravanjima, u sumnjama i bekstvima, u nesporazumima i trvenjima, u odbacivanjima i negiranju ljubavi i dobrote.

Jedna junakinja romana, čija lepota i tajanstvo plene na mnogim njegovim stranicama, gotovo profetski objavljuje iskustvo svog života: „Svet se zaista, zaista vam kažem ne može izmeniti nikakvim pisanjem.“ Svet je takav kakav jeste i traje pred našim varljivim očima. Ali samo u duhu priče taj svet se rekonstruiše da bi se sačuvao u nekom liku i detalju, u nekoj epizodi i proplamsaju dublje vrednosti.

Izazivajući tu nemogućnost da se svet izmeni pisanjem i rešen da od njega sačuva moguće i stvarne živote Petrovaradina i Novog Sada, u kojima prizore svog iskustva mogu prepoznati i oni koji nemaju nikakve veze sa ovim mestima, Milan Todorov je napisao zanimljiv i čitljiv, tematski upečatljiv i stilski zaokružen roman.