paradoks

Živ sam. Ima li šta lepše od toga u Srbiji?! Mi smo još u srednjem veku bili napredan narod. Od tada se nije mnogo toga promenilo. Treba mi rame za plakanje, pa ću da vam ispričam  svoju tužnu priču. Moj neuropsihijatar ima sulude ideje. Hoće da me izleči. Bolje je biti ovca za šišanje, nego žrtveno jagnje. Što bi rekao Konfučije. Rekao je: samo preko mene mrtvog. To su bile njegove poslednje reči. Kupio sam kod Kineza naočare broj veće, jer su kod njih uži kalupi.

         Nisam bio u svom rodnom mestu više od dvadeset pet godina.          Odavno tamo nemam nikog svog. Dedin grob je preoran.Tetka je umrla. Kuća se urušila i, pošto je bila od gline, jednostavno se rastopila i srasla za zemljom.           Slučajno sam ovih dana upoznao čoveka koji radi u Petrovaradinu kao šef nekog gradilišta. Mlad, ali suviše ozbiljan, gotovo nenadoknadivo ozbiljan za svojih tridesetak godina. Ispostavilo se da je iz Banatskog Aranđelova, mog sela .            Pitao sam ga da li bi odneo nekoliko primeraka mog novog romana „Lek protiv smrti“ ( koji, između, govori i o mom banatskom poreklu) u mesnu biblioteku.             Pogledao me je zaprepašćeno. Biblioteka ne postoji, bioskop ne radi a Dom kulture se koristi za sezonsko kuvanje lovačkih paprikaša...           "Eto", reče, "baš sutra je ...

Pišem osrednje. Čas kao genije, čas kao budala. Mislim da bi trebalo da budem sledeći predsednik Srbije. Skroman sam i ne namećem se. Kako sam se digao iz pepela? Lako, kao dim. Dobro je što imamo jeftinu radnu snagu za eksploatisanje. Nema budućnosti bez radno sposobnog stanovništva.  Narode, čemu kuknjava? Dovoljno je da lelečeš. Zdravstveno stanje države je nepromenjeno. I dalje je na birokratskim aparatima. Lekari ne žele da daju nikakve prognoze. Ali meteorolozi tvrde da dolaze lepši dani.

PARADOKS vam želi radosnu i plodnu 2017. godinu. Volim sneg koji dolazi sa planine. On jedini neće postati direktor ili ministar.

(priča u Beogradskom književnom časopisu br. 44-45, jesen-zima 2016) Bila je to mala čekaonica na maloj železničkoj stanici. Iznad razvaljenih ulaznih vrata kreonskom bojom ispisana slova ПЛЕТЕНИЦА - PLETENICA Veronika je stajala kraj prozora kada je taj krupni preplanuli čovek ušao. Bio joj je nepoznat. Sigurno ne živi ovde. Da je iz Pletenice, morala bi da ga zna makar iz viđenja. Ali, bilo je to vreme kada su se mnogi vraćali u tu zaboravljenu i pomalo zapuštenu dolinu. Oni koji su sve napustili i otišli pre mnogo godina u veće gradove. Više tu nisu imali nikoga, osim sećanja koje je beskrajno promenljivo. U čekaonici, pored Veronikinih nogu kunjala su dva  kuždrava psa. Pulini. Ovčarski psi. Samo, ovaca više nije bilo ovde. Ako ne računamo izgubljene ovce u koje je, Veronika ubrajala i sebe. Psi su bili crni, bez ijedne bele šarice. Nekad je od svoje bake slušala ružne priče o smrti. I uvek se, u njima, smrt prikradala u obliku sasvim crnog psa. Uvek...

Na najpoznatijim srpskim posnim slavama jede se bakalar, škarpina i losos a na običnim – sardina iz konzerve. Rehabilitujmo mrtve četnike. I oni bi rehabilitovali sve koje su pobili. Policija zna ko je ubica, ali u interesu istrage neće to da saopšti. Ma koliko se ja gledao u ogledalu, ne mogu da vidim nikog lepšeg i pametnijeg. Političar na vlasti je osoba koja upražnjava nepodnošljivu lakoću postojanja. Narode, najlepši glas Srbije je glas za nas. Prvo je potrebno počistiti u svom dvorištu. Mi bismo to uradili, ali kako sami?

I.           Kada su mi prvi put nudili da im za staranje o meni darujem stan mislila sam da su ludi. Nisam onda mogla da pretpostavim kako je ne moći se sam umiti, oprati robu, spremiti jelo. I tada sam mislila da oni nisu okrenuti meni zbog mene, nego moje imovine. Tri godine sam se lomila da dođem ovde. Tri godine su me obilazili i govorili: „Madam, ne možete više sami.“ I na kraju su me slomili. Pisala sam ti o tome, stan je bio tebi namenjen, i ti si rekao da pristanem. Nisam odmah mogla da razumem kako si se lako odrekao stana, a onda sam shvatila da misliš da je ne mogu nigde drugo, pa ni kod tebe, da sačuvam, u starosti, kakvo-takvo dostojanstvo. Nisam ni htela da idem kod tebe da živim; milo mi je da tebi dobro radi bistro, da si stekao i kapital. Ne znam da li sam pogrešila što sam ovde. I na kraju krajeva, takva mi je sudbina. Jesam bila očeva ćerka, priznajem, koja nije smela da ode ni na igranku sa drugaricama bez do...

( Reč na novosadskoj konferenciji za novinare u knjižari Bulevar Books 21.12. 2016.)           Povodom ovog romana mnogi će se zapitati: šta je u njemu činjenica a šta fikcija? Da li su činjenice: hiroviti Novi Sad, domobranski i sadašnji Petrovaradin, stari dobri radio, lukava i zavodljiva televizija, troma a sigurna Matica srpska, novinari i nemoć novinarstva, bombardovanje nedužnog grada, istorijski atlas Mađara i Srba, ljubavna priča jednog novinara i njegovo bekstvo u potrazi za slobodom koje, čini se, nema nigde...?           Ili živimo u prevlasti sopstvene fikcije?           Moj odgovor je jasan: Najveća sloboda je kad sopstveni život pretvoriš u fikciju. To je moje književno isustvo i uverenje iz koga sam razvio svoju  poetiku, filozofemu „subjektivnog realizma“, ako tako paradokslano smem da kažem.           Fragmen...

          Događalo mi se da letnje i zimske školske raspuste, provodim kod ujaka i ujne. U jednom malom gradu pored Tise.           Ujna mi se, moram odmah da kažem, više dopadala od ujaka. Spavao sam u njenom krevetu. Vodila me je svuda sa sobom. Bila mi je kao mama.           Jedna davna uspomena na nju danas skoro da prekriva celo moje rano dečaštvo. ... Gustav Klimt            Bilo je oko tri sata posle ponoći kada je ujak, malo teturajući se, raskopčanog zimskog kaputa sa krznenm okovratnikom, izašao iz te periferijske kuće. Na ulici nije bilo rasvete i ujna je na kratko upalila farove velikog crnog automobila  da bi mu signalizrala gde se nalazi.             Ostavila ga je pred nepoznatom poleglom kućom  malo pred ponoć i čekala u mračnom old tajmeru sa ugašenim svetlima tri sata. Povremeno bi menjala poziciju na k...

Potpuno se posvetio drugima. Uopšte nije vladao sobom. Nije istina da se veliki vođa sam sebi divio do imbecilnosti. Njemu je to bila polazna tačka. Moraću sve sam da stvorim. Drugog boga nema. Neke svoje postupke ne mogu da shvatim. Doktore, jesam li genije? Da ponekad sebi ne uputim neki telegram podrške, pomislio bih da s mojom državnom politikom nešto nije u redu. Niste me pažljivo pratili. Eto zašto smo zalutali. Snage haosa i bezumlja žele da sruše sve postojeće. Štaviše, traže i moju ostavku. Ne tražite moju ostavku! Ona mi je sve što imam. Drugi tek čekaju Godoa, a mi već čekamo da mu vidimo leđa. Kad jedan čovek stekne poverenje naroda, narod ne može lako da se izvuče. Prva tačka: Mi! Druga tačka: Mi! Treća tačka: Nama! Izraženo u procentima, tačnije je ono što mi tvrdimo. Narodu ne govorimo sve što bi trebalo da mu se kaže jer ovde ima i dece. Ovde vlada uverenje da ovde vlada strah od policije, iz čega se lepo vidi da...

Naša istorija je obrnuto proporcionalna geografiji. Što je ona slavnija, Srbija je sve manja i manja. Opozicija je perfidna. Pod plaštom demokratije, pokušava da nam proturi slobodu govora. Spaljen je na lomači. Što bi se reklo, još jedna topla ljudska priča. Naše pravosuđe je poznato po tome što nikog ne favorizuje. Čak, ni istinu! U netaknutoj prirodi je sve tako lepo, mirno i čisto, da čovek prosto oseti potrebu za stresom. Tesno su nam skrojili. Taman, po meri. Budite parlamentarni i nemojte me prekidati u izlaganju, jer sad ne znam gde sam stao, pa sve moram ispočetka.                 

U njemu se bore budala i genije. Da li da ostane u vladi ili izađe? Neprijatelj našeg neprijatelja je i naš neprijatelj. Nebo iznad naše zemlje biće toliko sigurno da ni ptica neće smeti da ga preleti. Nije uvek bolje imati nego nemati. Pođimo od tripera. Naš narod je mali, ali za ovo što mu rade veličina nije bitna. Nama nije potrebno puno toga. Nama je dovoljno i to malo što nam otimate. Siromašan smo narod, pa u pozorište idemo kad god se nešto daje. Program vlade je za sve uzraste. Štaviše on je preporučljiv baš za decu. Dosadili su i Bogu i narodu, tako da je utisak kompletan.

Niste me pažljivo pratili. Eto zašto smo zalutali. Mali je ovo narod za tako velikog vođu. On može mnogo više ljudi da usreći. Savremenom čoveku je lakše kad zna da u svemu ovome nije sam. I u susednim ćelijama su ljudi. Konačno su došli pravi ljudi na prava mesta. Sledećih pet vekova možemo da budemo mirni. Oni koji su otišli predaleko, nemaju nameru da odu. Toliko vole narod da mu ništa drugo i ne rade. Zašto da siđem s pobedničkog postolja kad svakog časa mogu opet da pobedim?! Zašto da gubimo vreme u demokratskoj raspravi kad možemo da se nagodimo kao ljudi?! Jedan umirovljenik se naljutio kad su ga pitali da li je za dom spreman. Dalje ne morate da nas vodite, ostatak puta je poznat. Prvi među jednakima je isti kao i svi drugi, s tom razlikom što on o svemu odlučuje.

Nikad ne možemo zagaziti u istu reku. Uvek ima više fekalija nego pre. Ovde više nema uspeha preko noći. Nego, još ranije. Dovoljno je da jednom omrkne. Pa šta ako smo otišli dođavola? Najvažnije je da se družimo. Potrebno nam je više optimizma.Pogledajte samo koliko ga ima Sizif! Dečaku amputirane šake posle eksplozije petarde. A da su prethodno odrezali šaku koja je detetu dala novac za petarde? U skladu sa situacijom u zemlji praznici bi mogli biti organizovani skromnije. Recimo, samo pucnjem iz ustaničke puške. Ko kaže da žene nisu za vojsku?! Na novogodišnjem prijemu u Domu garde bilo ih je više nego onih u uniformi. Kod nas se kradu i mošti svetaca. Da li je to znak veće vere u religijske moći?