( Reč na novosadskoj konferenciji za novinare u knjižari
Bulevar Books 21.12. 2016.)
Povodom
ovog romana mnogi će se zapitati: šta je u njemu činjenica a šta fikcija?
Da li su činjenice: hiroviti Novi Sad, domobranski i
sadašnji Petrovaradin, stari dobri radio, lukava i zavodljiva televizija, troma
a sigurna Matica srpska, novinari i nemoć novinarstva, bombardovanje nedužnog
grada, istorijski atlas Mađara i Srba, ljubavna priča jednog novinara i njegovo
bekstvo u potrazi za slobodom koje, čini se, nema nigde...?
Ili živimo u prevlasti sopstvene fikcije?
Moj
odgovor je jasan: Najveća sloboda je kad sopstveni život pretvoriš u fikciju.
To je moje književno isustvo i uverenje iz koga sam razvio svoju poetiku, filozofemu „subjektivnog realizma“,
ako tako paradokslano smem da kažem.
Fragmenti
istorije su činjenice koje su podložne književnom preoblikovanju i tako postaju
subjektivne činjenice. A kad je nešto subjektivno, onda je život prešao na onu
stranu u kojoj su važnija verovanja i nadahnuća od slepe realistike.
To je
istovremeno i šarmantno i zbunjujuće. Ništa nije onako kako svima izgleda (Kao
što je uvaženi emiritus profesor Slavko Gordić primetio u povodu moje knjige
klasičnih priča prošle godine u Letopisu Matice srpske). Sve je onako kako tebi
izgleda. Ja sam i inače nesiguran čovek (evo i sada crvenim i znojim se) -
svugde, osim u rečima. A nesigurni ljudi su usamljeni. Usamljenost je glavna
psihološka odrednica i glavnog junaka romana apatrida Vase Nedeljkova.
Smrt
istorije je posledica smrtnosti naših humanističkih ambicija i moralnih
nadahnuća.
Stoga mislim da je svima nama, razume se i našem društvu,
potreban lek. Ali bojim se da takvog leka nema. Ne zato što smo potonuli u
licemerje, nego zato što smo izgubili tlo
pod nogama. Mi još znamo ko smo, odakle dolazimo - ali ne znamo svoje
konačište.
Danas
nemamo uporišta ni u čemu, a kako se nadati nečemu ako ne znate da li ste svoji
na svome. Stalno nas teraju! Naše seobe su kontinuitet. Bilo ih je i pre i
posle Čarnojevića 1690.
Kad su
Vladislavići, preci moje majke, pod Arsenijem izbegli iz carskog grada Prizrena
u Sirig; u Ugarskoj ih je, prema crkvenim zapisima, dočekao pravoslavni pop.
Eto!
Stalno
nas vuče igla severa.Samo drveće i ptice vuče magnetizam juga! Uglavnom, mi,
ljudi, stalno bežimo.
Zašto?
Zato što nam je pod nogama klizište istorije.
Roman
teče od 1919. do 2016, granajući se u tri paralelna toka.
Istorijski.
Porodični tok.
Emotivno erotski.
Zajednički znak im je svest junaka o nestajanju, o konačnosti sopstvene
i kolektivne sudbine, o neibežnosti te konačnosti. Bar ovde! U ovakvoj zemlji
bez posla i nade.To su suštinska, egsistencijalna pitanja.Kako odgovoriti
na njih a ostati dosledan? U moralnom smislu biti neukaljan?
Odgovor
na to pitanje tražio sam u romanu i ... nisam ga našao. Ostaje naslućivanje
odgovora u nekom novom svetu i novom životu Vase Nedeljkova.
I,
najzad, kad me pitaju o čemu priča ovaj roman, pojednostavljeno kažem , svestan
osiromašenja svih gore navedenih slojeva, da je on savremena ljubavna priča
koja počinje velikim srpskim snovima 1918. a završava polutajnom, gubitničkom seobom
glavnog junaka, ostarelog novosadskog novinara u jedno malo vikinško mesto na
severu Evrope 2016.
I još jedno
najzad: ovo je, prema prvim izveštajima, već sada moja najčitanija i
najprodavanja knjiga. Hvala izdavaču, „Čarobnoj knjizi“, koji je omogućio da se
roman i bukvalno nađe u svakoj knjižari u zemlji, sa atraktivnim koricama,
modernim prelomom i vrlo, vrlo prihvatljivom cenom.
Нема коментара:
Постави коментар