RATKO DANGUBIĆ: NJEGOVO NAJLEPŠE PISMO

I.          

Kada su mi prvi put nudili da im za staranje o meni darujem stan mislila sam da su ludi. Nisam onda mogla da pretpostavim kako je ne moći se sam umiti, oprati robu, spremiti jelo. I tada sam mislila da oni nisu okrenuti meni zbog mene, nego moje imovine. Tri godine sam se lomila da dođem ovde. Tri godine su me obilazili i govorili: „Madam, ne možete više sami.“ I na kraju su me slomili. Pisala sam ti o tome, stan je bio tebi namenjen, i ti si rekao da pristanem. Nisam odmah mogla da razumem kako si se lako odrekao stana, a onda sam shvatila da misliš da je ne mogu nigde drugo, pa ni kod tebe, da sačuvam, u starosti, kakvo-takvo dostojanstvo. Nisam ni htela da idem kod tebe da živim; milo mi je da tebi dobro radi bistro, da si stekao i kapital. Ne znam da li sam pogrešila što sam ovde. I na kraju krajeva, takva mi je sudbina. Jesam bila očeva ćerka, priznajem, koja nije smela da ode ni na igranku sa drugaricama bez dozvole. Postavio me je na presto i na njemu je trebalo da ostanem i uvenem kao princeza. A šta se sve sa mnom dešavalo posle njegove smrti, da je jadan mogao da vidi. Krenu nevolje, muke, a ja se uboga sneveselim. Prolazile su godine koje nisu donosile nikakvo zadovoljstvo. I sada osećam pritisak prošlosti. Ponekad bih sedela u onom lepom stanu, koji sam i ja od roditelja nasledila, jela voćku ili pila kafu, na balkonui mrmljala: koliko sam ja i kada Bogu ostala kriva. Rekli su mi ovi ovde da si stigao iz Pariza, da si se najavio i da treba da se vidimo. Pa očekivala sam te, nije da te nisam dozivala, ti si mi jedini preostali rod. Dugo sam krila od uprave da imam živih bliskih rođaka, ali sam zbog narušavanja zdravlja dala tvoje ime i adresu koja je bila u poslednjem javljanju razglednicom. Dosta sam godina u staračkom domu. I ne brojim, valjda punih sedam ili osam. Tebi su lekari potvrdili da ne mogu dugo, da svodim račune svake vrste. I sada mislim kako sam mogla da imam lep život, a nije se dalo. Nije zanimljivo sećati se svega. Ponekad mislim da postoji samo jedna stvar koju sam uspela da uradim u mom životu, da uništim sebi život. Hvala ti što si došao i pazi da te ovi lihvari ne prevare. Mesecima nisam u kontaktu sa ljudima izvan doma, niti u mojim godinama  ima onih s kojima bih mogla da budem u vezi. Uobrazila sam da imam parazita koji me jede iznutra. Bojim se bolesti i ljudi. Mnogi su hteli da im prebacim imovinu i da mi uzmu novac, trovali mi mozak pričama o starosti i duhovima prošlosti, ali ja sam ostala pri svome. Pokušavam da ti kažem koliko mi je teško.

            Ovo na stolu je jedno jedino pismo koje sam od njega sačuvala, tek da razumeš o kakvom se vremenu i čoveku radi. Tebi i tvojoj porodici ostavljam ovo što je preostalo, jer ti jedini nikada nisi tražio ništa. Ponekad je tuga dovoljna da se sazre. Dok sam bila devojka nisam mislila kako se, kao u pesmi Arsena Dedića, postaje stara cura koja pati. Tu ploču sam vrtela na gramofonu. Ovakva kakvu me vidiš, a nisi me video deset i kusur godina, je samo trag mene za koju se govorilo da je lepa. Ja sam kao ruina kakve vile koja je nekada sijala u punom sjaju. Boja na mojim zidovima je izbledela, opao je malter, izlizale su se pločice na podu, nameštaj je razorila vlaga, sa plafona pada sve za šta e gravitacija zanima, nema struje, svetla, nikakve energije. Upravo tako sebe vidim. No, nisi prevalio put od Pariza da bi slušao kuknjavu starice. Znam da ispisuješ istoriju porodice od pra-pra-pradede Milutina. Ispisala sam koliko znam o precima, porodičnom stablu, ali bih volela da priča o meni bude za sebe. Ja sam kao knjiga u rasturenoj biblioteci. Izvini, nisam ponudila rakiju, kafu. Imaju ovde posluženje za goste. Mene niko ne posećuje, pa sam izgubila tu naviku. I kada te gledam ovako, nalik si na moga pokojnog oca, i sve mislim da ne bih umela da te lažem, kao što ni njega nisam lagala. Istina je, dosta sam doživela i videla već u tridesetim i gotovo da sam tada postala starica. Kada se nekome desi da propusti sve vozove, on nema gde nego da krene usamljen bilo kuda.

            Postoje stvari koje ne mogu izvetriti iz glave do smrti. Toliko sam se noćima budila, skakala u krevetu i pitala se gde sam i ko sam. Kada sam prvi put stigla u Herceg Novi, padala je kiša i pamtim krupne kapi koje udaraju o listove palmi, koje se razbijaju na toplom asfaltu. Maja, moja drugarica sa fakulteta, me je sačekala na autobuskoj stanici uz glavni put, gore iznad grada koji je sav u stepenicama. Pljusak nije trajao ni dvadeset minuta. Tada sam videla da, osim stepenica, grad ima zelenila, posebno u vrtu ispod kafane koju su zvali Gradska. Tamo sam  stigla da provedem dane uz more, i nisam se ni odmakla od sanjarija, a sve se uzburkalo. Naleteo je on, posle pljuska, na Maju i mene, i nisam sigurna da mu ona nije i rekla da ide na autobusku da sačeka drugaricu. Kada nas je video on se nasmejao, uzdahnuo, i mangupski prevrnuo očima. „Ne bojte se, gospođice, osmeh je lepota koju niko nikome ne može da ukrade“, rekao je. Tek kasnije sam uvidela da mu je to fraza koju koristi. Moj stidljivi osmeh mu je ozario lice. Kao da je planirao trenutak da nam se prilepi, nađe pri ruci dok smo grabile prema pansionu. „Namirisao je lovinu, kao kakav ker“, branila se kasnije Maja. „Šta kaže gospođica“, pitao je, „kako morski vazduh i sunce utiču na srce?“ Odmah sam shvatila da je pitanje dvosmisleno. Maja mi je kasnije rekla da se pripazim, klela se da mu nije ništa rekla o meni, da taj ne zna gde mu je dupe, a gde glava, samo juri okolo da smota cure. Ne mogu da se oslobodim njegovog ozarenog lica kada nas je video, a godinama sam kasnije proklinjala sebe da bi bilo bolje da ga nikad nisam srela. „Ako vam treba društvo“, rekao je, „ja sam tu. A verujem da mogu da ponudim i svu ljubaznost Mediterana.“ U tim mojim godinama sve je bilo erotika i koketiranje, i mene je tada brinulo samo da imam društvo. Od svih njegovih tugaljivih i prevarantskih pisama koja su sledila godinama posle tog prvog letovanja, a bilo ih je na stotine koje sam primila u deset godina, sačuvala sam ovo, rekoh, koje ti dajem. U fazi sam, da ne ponavljam, podvlačenja crte. Iz pisma treba da vidiš koliko je njemu tada i kasnije sve išlo na ruku. Za dva-tri dana bila sam u njegovim rukama, sa velikom verovatnoćom da ću mu se potpuno, pre povratka, predati. On se na sve moje reči smejao nekako razorno. Omiljeni uzvik mu je bio: „Maestralno.“ Imena sada nisu ovde važna, ovo se moglo dogoditi bilo kome, i ova moja sećanja su malo i bizarna. Prihvatio me je, umeo ja da me ostavi samu sa slatkorečivim obećanjima, ali njegovo preplanulo lice je slika koja mi je do danas ostala u pameti, i nisam uspela da zatvorim vrata sećanja za sobom. Kako si i upoznat, nisam imala sreće da se udam za njega, nemam svoga poroda, a kasnije nisam ni htela za bilo koga drugoga da se udam, a imala sam predrasude da druge ne volim i patim. Posle njega sam, bilo mi je dvadeset i osam kada se oženio, dugo me je vukao za nos, digla ruke od ljubavi i ostala, a da ovo jesam i nisam htela, sama. On meni piše: „Ljubavi.“ A ljubavi nije bilo. Pre sam se najviše bojala onoga što mi se dogodilo. Nisam mogla da zamislim prevaru, a doživela sam je.

            Kada sam ga upoznala, bio je u kratkim, bež pantalonama, imao je plavu mornarsku majicu i espadrile. Kao ispunjenje sna. Jedna od stvari o kojima sam maštala bila je da mi dragi izgleda kao Alen Delon, francuski glumac. Znala sam, naravno, da suta njegova banalna pisma, koja mi je pisao godinama, samo deo igre koju igra, ali nisam mogla da im odolim. Pa saznala sam, ubrzo, da me vara i da se muva sa raznim devojkama i kurvama, ali mislila sam da i nije sve kako izgleda. Jednom mi je Olga pisala, i ona je rođena u Herceg Novom, kako su ona i njen beograđanin Ivan razgovarali s njim, i da mu je Ivan rekao da sam ja dobra devojka  i da sa mnom ne treba da se igra i izruguje. I rekao mu je da se ugleda na njega koji dolazi iz Beograda dole, a on je u Beogradu za godinu dana bio dva puta. Branio se pred Ivanom kako Olga u Beograd dolazi, a da sam ja za godinu dana bila u Herceg Novom jednom. Vadio se na obaveze na fakultetu, fudbal, i na nabavku robe za očevu tavernu. Tada sam gutala pljuvačku: uveriće te i njegovo pismo da je polupismen i slatkorečiv do bola. Studirao je pomorski fakultet, i voleo je da se hvali kako će oploviti svet. Precenjivala sam ga po svim osnovama, i kasno sam shvatila da nije vredan moje ljubavi. Misliš da je bljutavo da govorim ove intimne stvari?

            Olga me je, ne jednom, zvala da me upozori da radi ovo ili ono, da su mnoge devojke s njim, a on je govorio da nije siguran koliko treba on meni da veruje, jer Beograd je veliki grad, a njega u Herceg Novom vide i kada ga ne vide. Mislim da je znao da mi javljaju kada ga viđaju po gradu, ali na Olgu nije sumnjao. I sama sam znala da daljina radi svoje. Volela sam poeziju, Jesenjina i Lorku, i prepisivala sam mu pesme u pismima ne bih li ga privolela na stranu sentimenta. Bilo mi je čudno da prezire klasičnu muziku, posebno operu. „Ne volim knjige o ljubavi“, rekao je, „kao ni one o smrti.“ Ja ga zovnem telefonom, lepo je veče, a on kaže: „Evo gledam festival u San Remu.“ To je bio prekor meni, i potvrda da ima stvari koje se i njemu dopadaju. Nekako sam se uzdala da nam dobri Bog mora dati dobrog. Nisam mogla onda da idem daleko iz Beograda, stari je bio strog, a nismo bili ni pri velikim parama: otegle se, prebacivao mi je, i moje studije filozofije. I taj prvi dolazak je bio uz garanciju ocu da je Maja sa mnom. Meni je Olga sugerisala da treba trpeti i žrtvovati se za ljubav. Pun je bio Beograd lepih, pametnih momaka, a ja se vezala za lepotana, pomorca, i ostala kao suva grana. Tražim ga pre podne telefonom, a brat veli da je na marendi, a znam da je tamo i ne misli da se javi. Ljubav obuzme biće, i nisi sebe gospodar. Imala sam sreće da se oko mene motaju momci koji mi ne imponuju. Nisam shvatala da je lepota prokletstvo. To je neverovatno. Ne bih da govorim koliko sam bila srećna i kako mi se sreća izjalovila. Na tebi je, unuk si moje sestre, da vidiš kako je ovo izgledalo i kako se 1968, kada nam se činilo da se raspada jedan svet i rađa novi, ljubav događala. Od volje ti je da sa tim uradiš kako misliš. Ovo je njegovo najlepše pismo, iako sam uverena da nije mislio ni desetinu od onoga što u njemu govori. Ne znam zašto ti ga dajem, meni sada patetično i skoro jalovo zvuči.

II.

            „Imam osećaj da si skoro utekla od mene, i da te više nikada neću videti. I ne pišem da bih te prekorio, nego da ti vratim moje misli koje pripadaju i tebi. Ispred ovoga ne znam šta bih umeo pametnije da napišem, jer reči ne mogu izraziti što osećam. Kada su zraci sunca legli na moju barku, imao sam osećaj da se budim sam u krevetu. Treba li da pišem šta ovo znači?“

             I kao da je s njegovim papirom miris lavande grunuo u sobu, lelujajući se oko svega. Bila je u pismu i fotografija nas dvoje na Trgu soli. Voleo je crno-bele fotografije. Obožavao je lokalnog fotografa igovorio mi kako Herceg Novi mnogo duguje tom umetniku. Tako počinje ovo pismo i volela bih da nastaviš i da ga pročitaš dok se ja malo odmorim.

             „...Juče sam dobio tvoje pismo, i mislim da je ono najmilija hartija koju sam primio u životu. Sve pripada istini i fotografiji, rekao bi fotograf Tadija, nikome drugome. Oko deset sati, kada mi je majka donela i drugo pismo u barku, gde tebi pišem i učim, koje se još ne usuđujem da otvorim, jer sam prvo pročitao do pola-jer, omamljen tvojim rečima, nisam mogao dalje. Da li od radosti što sam srećan što me voliš i što ne treba da strahujem da ćemo se rastati, ili se ovo dešava svima zaljubljenima? Pismo koje pišem nije samo prijateljsko, ni kurtoazno, ono ne može da bude samo srdačno i kratko. Ne, ne sećam se da sam bio ovako uzbuđen, pa i da sam digao glas na galeba na pramcu koji me ometa u sanjarenju. Od kada si otputovala, ja sam egzaltiran i slomljen. Skoro da sam se svoje euforije i uplašio. Svi bi rekli da sa mnom nešto nije u redu. Imam, dva prijatelja, koji su oženjeni, i prisećam se da li su se ovako ponašali kada su bili zaljubljeni. Mora da ti je drago da ovo čuješ. Nisam ni sanjao da se zaljubljeni mogu ovako uzrujati. Sada sve shvatam i srećan sam što sam se zaljubio. Pre tri dana kada sam ispričao prijateljima šta mi se dešava, jedan je rekao da je to mučenje koje se razrešava srećom kakvu i treba da uživam.

             Idući juče rano uz osunčanu rivu, šetalištem Pet Danica, rešen da sebe u red dovedem, nisam znao odakle da krenem. Zamisli, sreo sam usamljenog pisca, nobelovca Ivu Andrića i uljudno mu se javio. To je bio jedan dug dan posle tvoga odlaska i vrteo sam vreme koje smo proveli zajedno i mislio kako je neverovatno da nisi pored mene. Kada sam ušao u jedan kafe, seo sam za sto u kraju da saberem misli. Kelner mi je uputio osmeh i kao da je i on znao koje su moje muke. Ne znam šta je to na mom licu što svi vide, i što se nije izbrisalo posle tvog odlaska. Tri puta sam pitao tvoju drugaricu Maju, da li si doputovala u Beograd, a treći put mi je odbrusila da sam lud. Možda sam stvarno slabo čuo ili nisam hteo da čujem da si otišla. Tek tada sam shvatio da te za izvesno vreme neću videti, da ti ne mogu pokloniti ljubav kakvu zaslužuješ, kakvu osećam prema tebi, jer ja sam te tek počeo voleti. Tada sam, ne bez ironije, pomislio kako sam ja hrabar kada smem sa pečatom ljubavi na licu da izađem na rivu. Išao sam u crkvu na Savini, da Boga molim za pomoć, da blagoslovi vezu, a ti znaš da sam ja komunjara. A gde je tu logika, pamet? Osećam unutrašnju silu koja narasta i tera me da svoju ljubav i pažnju tebi poklonim.

            Bio sam prekinuo pisanje, jer sam išao u Zeleniku, u podrum, ocu po vino i ćutao sam pred njim kao zanemeo. Celim putem, tamo i natrag, kao da me pratio tvoj lik. Vozio sam brzo i stari me je opominjao da usporim, a onda je piljio u mene, i mislio sam da to traje beskonačno. I znoj mi se slivao niz leđa i onda je otac prsnuo u smeh i rekao: Ti si se zacopao. Pustio sam ga da se smeje, da mi se izruguje, sve dok mu nije ponestalo snage. I onda me je gledao kao da ne može da veruje da sam to ja. Jednog trenutka mislio sam da bi radije poginuo u kolima, nego da te vidim sa drugim u zagrljaju. To ne mogu da zamislim, i bojim se iskušenja, i takve misli me čine nesrećnim, kao i daljina na kojoj si. Čovek mora da se pazi i ljubavi, ona ga nađe svuda. Od kada sam te zavoleo, video sam da život može da bude lepši od onoga kakav poznavao. I sada mislim šta mogu i treba ja da uradim. Sa tobom sam odmah našao svoju sreću, ali i svoj nemir kada nisi uz mene.

            Izvini na rukopisu, jer pišem u barci, kako vidiš, crvenom hemijskom olovkom, koju sam našao na bratovom stolu, ali to, valjda, i nije važno. Moj rukopis, kako vidiš nije ni dobar ni loš. Takav je kakav je. Malo-malo pa podižem glavu prema kupalištu i mislim kako ćeš od nekuda iskrsnuti, ali tebe nema. Nema, i ja sam utučen. Otišla si, morala si otići. Rastanak je bio trapav, ali pomisao da nisi pored mene, kako vidiš, traje. Kada smo se razdvojili, okrenuo sam se, iako to ne činim, ihteo sam da te gledam: ali tebe nije bilo tamo. Ne mislim da se igram osećanjima, ni svojim-ni tvojim, jer mi smo jedinke u cvetu mladosti. Sada iz barke gledam na dve klupe gde smo noću sedeli, posmatram mesto gde smo bili one večeri kada nam je bilo hladno, zamišljam pećinu u koju smo se uvlačili kada je padala kiša, sve je ovde, ispred mene, ali nedostaješ ti, ona koju volim najviše na svetu. Uobrazio sam da sam negde pogrešio što sada nisi tu. Dok pišem, prolaze pored mene u barci drugari i viču: Pozdrav s krme zaljubljenom. To je zezanje, i odmahujem rukom. Pravim se da se ljutim na njih, a znam da me ovakvog do sada nisu videli. Nisam im ništa odgovarao. Avgust je, okolo je, pogledujem, prepuno turista, sada je četiri popodne i na plaži vrvi od kupača. I mislim kako su oni veseli, a ja tužan. Šta je to, nije mi i jeste jasno. Povremeno prekidam pisanje, i zamišljam kako ljubim tvoje lice, usne najlepše na svetu. Prošlo je vreme zavođenja, ovo je vreme ljubavi, rekao je fotograf Tadija kada mi je doneo fotografiju koju šaljem i jednu lepšu, koju, ljubomoran, krijem i od sebe. Javlja mi se tvoje lice, gledaju me tvoje oči koje sijaju u polumraku. Svega se iz nekoliko dana naše sreće sećam. Sada ležim potrbuške u barci i pišem, i tako me niko i ne vidi. Setio sam se kako smo se sreli, kako sam ti se udvarao i smešim se. Siguran sam da si ti odmah pročitala moje misli, jer pogled ti je bio takav da je sve govorio. Meni vlaže oči od sreće. Otvaram i zatvaram knjigu koju sam podmetnuo ispod hartije dok pišem, i ništa. Čujem vesele krikove galebova, dok mi sunce obasjava leđa, a na ivici sam snage, veruj, da pustim i pravu suzu. Prinuđen sam da prekinem pisanje, kako se ne bih rasplakao. Ponovo čujem drugove iz njihove barke i kako me zovu da idem sa njima na ostrvo Mamulu, ali ja neću otići dok ne završim pismo tebi... Primakli su se mojoj barci, idioti, i poprskali mene i pismo, vidiš tragove slane vode na njemu.

            Sinoć sam poslednji put video devojku s kojom sam se ranije zabavljao. Bilo mi je žao dok je grickala usne i nadlanicom trljala nos, svesna da je sve gotovo, a pre koji mesec me je pitala za brak, i tada je rekla da smo rođeni jedno za drugo. Mislim da joj je neko javio za nas, ali ja sam, kako sam i obećao, raskinuo sa njom. Bilo joj je teško, i izgledala je kao da se zatreskala u mene, ali ja sam joj objasnio kako ja tu ništa ne mogu, da je moja ljubav prema tebi jača i od mene. Tešio sam je da će i nju okupirati druga ljubav, kako je mene obuzela ljubav prema tebi. Od kada si otišla, priznajem, izašao sam sa jednom curom, samo da proverim kolika je moja ljubav prema tebi. I dok sam je ljubio, izvini, video sam tebe, i možda ti je teško verovati, ali tako je bilo. I nju nisam ljubio po licu, vratu i očima, jer tuda se ljubi svoja ljubav. Iskren sam do kraja prema tebi, kako vidiš, i ne bih da se naljutiš zbog ovoga i ne pravim te ljubomornom, jer smo razgovarali kako ćemo gledati na moje flertove. Hteo bih da te podsetim da smo se dogovorili da ću te pitati za dozvolu da se zezam sa drugim devojkama i da ću ti pričati kako je bilo.

            Vidim, ovo će biti najduže pismo u mom životu. Da imam vremena, da ne moram da učim i radim, mogao bih knjigu napisati i da opet ne kažem sve šta osećam. Zamišljam sastanak u Beogradu, tamo u Pionirskom parku, ne znam zašto baš tu,  možda zato što si rekla da ti odatle ide gradski autobus do tvojih. Mislim na to veče, toplo septembarsko veče, i kako ću te poljubiti pod svetlom i kako ćemo biti srećni. Do tada, jedno popodne, ja ću te nazvati telefonom, jer ne mogu da izdržim da ti ne čujem glas. I dok čekam taj praznik, znam da će svako tvoje pismo biti praznik za mene. Nadam se da će me poštari obradovati kao tebe tvoj sa mojim pismom. Sutra imam trening, igram fudbal, rekao sam ti, za lokalni tim. Bojim se da se ne ugojim, jer kod kuće je hrana najbolja. Treniram svaki drugi dan po dva sata i vidim da sam se odomaćio u ekipi. To i nije tako naivno, jer moram svake druge nedelje ići u neki od gradova u kojima su drugi klubovi iz ove lige. Od svega imam koristi, dobijam nadoknadu za hranarinu. Izvini, sada sam sebe korim što ti pišem o nečemu što nije u vezi sa našom srećom i ljubavi.  Ne možeš zamisliti koliko ću biti srećan kada pročitam na kraju odloženog pisma koliko me voliš. Tebi moram sve da verujem, i ovoga trenutka bih hteo da ti poklonim deo mene, celog mene. Od skora tvoje prisustvo u mome životu postalo je moj životni cilj. Sunce zalazi, i pismo u barci privodim kraju. Pomislim kako bi me obradovala fatamorgana, da se u beskrajnom rumenilu pojavi tvoj lik, lik boginje moje ljubavi. Kako se radujem kada se setim tebe, kako sam tužan kada tvoje lice odlazi u daljinu. Uveravam te da si ti moje najsvetije, i da sada živim zbog tebe. Hoću da kažem da se radujem što živim, jer ti postojiš. Moram da završim pismo, jer me mrak pritiska. Voleo bih da živiš u uverenju da postoji osoba koja živi za tebe, dok koračaš, ležiš ili spavaš, pišeš ili čitaš, uživaš ili patiš. Za mene smo mi najsrećniji par na svetu. Mislim da niko ne može voleti jače nego ja volim tebe. To nije egoizam, ali mislim da te više volim nego ti mene, jer pomisao da me ti više voliš bila bi za mene prevelika sreća. Spustio sam hartiju, oklevam. Moram ti otkriti malu muku: mislim da će kraj naše ljubavi biti ili velika sreća ili drama. Ne mogu ni da zamislim da se možemo rastati, jer ja nikoga ne bih mogao voleti ovom snagom i ovakvim žarom kao tebe. Treba oboje da budemo dobri i istrajni, i ja glasam za našu ljubav i sreću. I molim te da mi u pismu pošalješ fotografiju gde si nasmejana kao kad si ovde delila sa mnom ljubav.“

            III.

            Prošao je čitav ljudski vek od vremena kada sam uletela u njegovu zamku. Moje bitisanje se svodilo na rad i bežanje od sećanja na njega. Ne nije onda bilo vereničkog prstena. Uvek kada se setim tog obećanja nekakav setni osmeh mi je na licu. Vukla sam se kasnije sa dva-tri momka, ali ni jedan nije bio takav da bude istinski moj. Izgubila sam se u sanjarenjima, u prošlosti. Ti njegovi lažni komplimenti su mi razarali mozak. Drago mi je da si pismo pročitao. To pismo je temelj moje iluzije i utopije. I kao da sam onda krenula niz te beskrajne stepenica u Novom, koje su silazile u bezdan. Nisam zastala, nisam se ni okrenula. Imala sam osećaj da on stoji negde gore i gleda me. Sa momcima se, kasnije, nisam zadržavala duže nego sam morala. Posle rukometaša, koji je igrao u Frankfurtu i abortusa, kada su mi lekari rekli da neću moći više imati dece, pobegla sam od svake muške ruke. Pre ili kasnije, svi počnemo da bežimo od sebe, ostavljajući za sobom sluzave tragove nestajanja, prljave krpice koje smo nosili, memljive sobe i knjige koje nismo pročitali. Priroda bira ljude prema kojima neće imati milosti, koje će sećanje da peče, a sve da nekome drugome obezedi, u toj njenoj igri ravnoteže, blagostanje i sreću.

            Probaj vino, poslali su mi ga iz manastira Tvrdoš, kraj Trebinja. Darovala sam im dvadesetak pravoslavnih knjiga koje je deda kupio kod Kopta u Kairu i u Mesopotamiji. Ja jedva da gucnem vino, samo mirišem bocu u kojoj je. To me podseti da sam volela da guram nos gde mu nije mesto. I mislila sam da nema za mene nade, samo neizvesnosti. Mene je sudbina pripremila da živim u tuđim telima, i da ne gubim razum, i da plutam u trulom svetu. Po izrazu na tvom licu, slutim da sam zalutala s pričom. Kada umrem, osim para na knjižici, koje sam pošteno stekla, i na kojoj od sutra treba i ti da budeš ovlašćen, par dokumenata, fotografija i starih novina, i svega što sam znala i umela da ti prikupim o porodici i precima, nema stvari oko koje bi se morao petljati sa upravom doma. Skini sa knjižice novac, ostavi kod advokata kome veruješ, i koji neće izigrati potrebu da budem ljudski pokopana. Takva misao mi sada izgleda kao najslađa uteha za sve iza mene. Tvoje je da urediš da me pokopaju u porodičnu grobnicu, gde su moji i tvoji roditelji, i ne moraš  da dolaziš iz Pariza. Sutra dolaze ovi iz banke i advokat da sredimo papire. Ne brini, obavestili su ovi iz doma koga misle da treba da obaveste da si ovde, pa i policiju. U meni je mnogo toga krhko. Nije bilo potrebe da pismo čitaš, ali htela sam da razumeš koja me je stvar razorila, i kako sam bila naivna. Toliko sam se puta pitala nije li ljubavna strela koju je odapeo prema meni toga dana bila namenjena drugoj devojci. Mislim da je pismo dovoljno da se razume da nisam umela da uredim odnos ni sa univerzumom ni sa sobom. 

            U godinama sabiranja i oduzimanja problema nagledala sam se kako sudbina nagoni ljude da se raduju, kockaju i gube. Toliko puta sam bežala od nje, iako sam bila svesna da me negde ponovo čeka. Nikada nisam dozvolila nekome posle njega da mi se blizu primakne i pita me zašto sam sama. Nailazili su i dani kada sam mislila da nemam kuda od sebe da uteknem osim da se ubijem. Krila sam se od onih koji su me opsedali, lutala robnim kućama i parkovima i gledala srećne ili izgubljene ljude. Trebale su mi godine nakon događaja koji me je slomio da vratim snagu i kakav-takav osmeh. Pamtim podmuklo veče kada sam ga nazvala, da mu kažem da ga volim, da je na TV muzički festival, da je pobedio Miki, da je dobio nagradu od milion i pehar, i kako mi se dopala Arsenova pesma, i da ga pitam je li ovo gledao, a on meni, bez uvoda, posle godina vucaranja, s neba pa u rebra, saopštava kako se verio, i kako se za njega udaje Jovana iz Dubrovnika. Nisam mogla da se saberem nekoliko sati. Kada sam uvukla papir u pisaću mašinu, htela sam da budem u pisanju zvanična, prsti me nisu slušali i nisam umela da udaram njima po tipkama. I sledećeg jutra pisla sam rukom, i to je bio pornografski opis večeri u pećini, one koju on spominje u ovome pismu. Pisala sam pismo tri puta, dve verzije sam pocepala, što nisam radila ranije. Pokušavala sam da nađem najotrovnije reči koje ga mogu povrediti, uniziti. Mislim da se u središtu svega nalazio moj ego, i to je istina. U to vreme mi se udvarao izvesni Milovan, koji je u Hamburgu radio u nekom birou, i hteo je da se udam za njega, izjavljivao mi ljubav, a ja sam ga odbila ne sluteći da će me ovaj moj izneveriti. Mogla sam da postanem građanka prvog reda. Po njihovim zakonima dali bi mi papire i ja ne bih morala da se teglim po sudovima, Milovan bi sve sredio.

            Preko dana ovde izađem u vrt, voze me i u kolicima, neka od devojaka mi govori ovo ili ono, pa sve do pitanja koje sam filmove gledala u mladosti, i kakve su bile igranke i momci pedesetih i šezdesetih. Imam na polici kutiju isečaka iz novina, među kojima su i oni koji te mogu zanimati u vezi familije. Prenela sam je iz dedinog ormana. Ima tu vesti o uspesima, ordenju i medaljama, ratovima, pogibijama, o svetu koji je nestao. Tako sam, listajući te novine, shvatila da sam ja jedna u nizu onih u familiji koji su gubitnici i da je život nestalih stvoren i zato da ga se neko seća. Ovde je jedna starica, sa devedeset i sedam godina, pred umiranje, rekla kako joj se čini da bi joj život bio bolji, da je bio malo kraći. Ja se pitam, na koje je godine mislila, one na kraju, u sredini, ili je određene godine izdvojila. Ili je želela da kaže da je imala dovoljno tih godina kada je lepo živela. Napisala sam nekoliko oproštajnih pisama, ona su u torbici, i molim te da se pošalju kada mene ne bude. Ima tu pismo za Novi Zeland, Kanadu, i ako i stignu do prave adrese, dok moja duša luta tražeći mesto gde bi mogla da se skrasi. Vidi, stvarno je bolje da te ne gušim pričom i izjalovljenim sanjarenjima, i kako sam sreću spiskala. Tek nedavno sam razumela koliko sam sama bitisanje iskarikirala lažnim nadanjem. Htela sam kasnije sama da krenem u Hamburg, ali Milovan se, u međuvremenu, bio venčao s drugom i pismo njemu je ostalo neposlato. I kuda da idem, mislila sam, sa filozofijom, a njihov jezik slabo sam znala, i prolazili su meseci. Nisam odgonetnula gde su otišle godine koje su mi se svidele, i koje su uspomene koje bih volela da zauvek zaboravim. Pitala sam se: koga ja glumim sebi? Ne jednom sam se pitala, moram li tragati za novim životom, i hoće li taj život opet biti sazdan na lažima. Mogla sam da uletim u brak, promenim i profesiju, da odem na drugi kontinet, a onda sam mislila: opet će nešto da me izjeda, kao jabuku crv.

            Nedeljama sam prebirala kako nas dvoje ovde da  razgovaramo, koje poslove da  uradiš posle moje smrti, a pre neki dan sam batalila. Ponovo bih videla njegovo preplanulo, nasmejano lice i sve misli se onda rasprše. U poslednjem pismu mi je pisao kako je prelomio da se oženi sa Jovanom. Ceremoniju je, na nagovor njene familije, a u njegovoj porodici svi su bili ateisti (i uprkos pokušajima da ga od toga odgovore) obavio u pravoslavnoj crkvi u Dubrovniku. Istina je, nije slovio među svojima kao onaj koji ume da se odupre tvrdim ljudima. Ni godinu kasnije, kada su izbili nemiri u Hrvatskoj, Jovana je izgubila dete u petom mesecu. Navodno se okliznula na kamenu Straduna. Ubrzo se njegova tetka iz Dubrovnika preselila u Beograd, i ja sam je srela na Terazijama, i od svega što je govorila pamtim da je kazala da onamo mora da izbije građanski rat. On se posle razveo od Jovane i vratio se u Herceg Novi. Olga mi je pisala da je brak upropastio ljubavnim avanturama. Jovana, jedinica iz srpske porodica koja je vekovima trajale, se odselila u Ameriku... Odbila sam da se sa njim vidim, i znam da je dolazio u Beograd da me prati. Onda sam krenula, trbuhom za kruhom, u Salcburg, pa u Frankfurt, gde sam radila u školi za decu gastarbajtera sedamnaest godina. Nedugo posle mog odlaska u inostranstvo, srela sam i momka koji je s njim igrao fudbal, i preko njega sam saznala da se posvetio, nisam verovala, spiritizmu, i plašio je ljude pričama o ukletim dušama. Navodno je govorio da se u ponornicama valja reka krvi naroda koji su se između sebe klali uz more. Olga, s kojom sam ostala u vezi, do njene smrti u Novom pre tri godine, govorila je kako joj se ispovedao da sa mnom razgovara u snu, i da je zarobljenik moje ljubavi.

            Tada se bio otkotrljao u stranu, krišom je odlazio kod psihijatra u bolnicu u Dobroti i nestajao je u sivom snu, koji je sve u njemu utihnuo. Svedoci vele da se ponašao kao dete, igrao se klisa, i vele da je bio uzor za jednog od oriđanala koji se javljaju u TV seriji pokojnog Živka Nikolića. Neko je proneo vest po Beogradu da se ubio zbog mene, da je shvatio koliko se prevario i koliko je mene prevario kada se oženio drugom. Oproštajno pismo, koje je navodno bilo naslovljeno na mene, nikada do mene nije stiglo. Sahranili su ga u Novom. Vele da je kiša padala čitavog dana i čitave noći, da je bio potop. I kada bi ti mene pitao da li nešto u vezi njega žalim, mene bi izdao glas i ne bih mogla da odgovorim. Nisam mu verovala kada bi pisao, govorio da me voli. Ne verujem ni da je ljubio onu devojku onda kada sam otišla, mislim da je i to izmislio. Ne znam da li sam rekla da ne volim rastanke. Ovo pismo spali kao što sam spalila i sva druga u kada sam stan predavala. I zašto mislim da je ovo njegovo najlepše pismo? Pa zato što je u njemu najviše lagao. Toliko o tome. Onda mislim, kako se bez laži i ne može živeti.