RATKO DANGUBIĆ: ŠINJEL

izvor: pinterest.com

Nisam uvek spreman da se svojski bacim na posao pisanja. Tek kada naslutim da u rečima koje se javljaju ima više lepote nego sam spreman da priznam, uzmem pero. U tom smislu, spadam među privilegovane pripovedače. Osvedočio sam se da ljudi posebno vole mitove. Tako delima klasika, lažni i pravi, mitovi se javljaju u raznim oblicima: kroz ucene, beznađe i obrede. Čitanje je obred koji se za hiljadu godina pretvorio u suprotnost, navodno je rekao  Fjodor, dok je lagano sklapao novine u kojima je Gogoljeva novela Šinjel. Kasnije je, da ne bi drugi njušili taj njegov trag (Dostojevskog), rekao da su razna piskarala izašla iz Gogoljevog Šinjela. Pročitao sam Šinjel, valjda dva puta, i nemam odnos prema Akakakiju Akakijeviču junaku novele, koje se trudi da dođe do šinjela, jer mu se stari raspada.  I taman se, srećnik, dokopa novog šinjela, pokradu ga: i Akakije Akakijevič postaje žrtva ruske zime. I onda mrtav heroj novele Akakije Akakijevič plaši na ledenom mostu prolaznike, pokušava da im otme šinjel, sve dok ga ne uzme generalu koji nije hteo da mu, na vreme, pomogne. Da ovo nije napisao Nikolaj Vasiljevič, preporučio Fjodor Mihjlovič, bila bi ovo surova priča. I sam se trudim da stvorim priču  koja dodiruje šinjel, a kako je moj ujak, heroj u Hitlerovom ratu, kada se, posle pobede,  demobilisao, napravio sebi od nemačkog šinjela, ko zna kako ga je stekao, 1947, kaput. Tu je ujdurma, da je ujakov zimski kaput izašao iz nemačkog šinjela. Nema sumnje da je priča o nemačkom šinjelu sladunjava, i tera me da je iscepam. Ipak, tu je prokleti zakon pisanja, on se buni, on je uveren da je vredan zakon. To bi trebalo da je kraj priče, i ona umire sa ironijom. Konačno sve zapisujem: hoću da i drugi saznaju kako se sve izlazi iz šinjela.