«Brukate porodicu.», bilo je najblaže što se od njega
moglo čuti kada bismo se približavali nekoj granici. U autu je treštala muzika,
najčešće Čorba ili neki drugi domaći bend. Toga dana smo hvatali brze reči Montenigersa. Vraćali smo se sa
mora, a sendviče smo pojeli čim smo krenuli. Dimitrije je na pola puta počeo da
kuka zbog gladi. Čekalo nas je još mnogo sati vožnje i vreline. Velja i ja smo
takodje bili spremni za neko jelo ali smo pustili da mladji brat predvodi
napad.
«Mito, ako se umiriš, ako ne pisneš ni reč dok ne
predjemo granicu, kupiću ti celu tepsiju bureka u Irigu», rekao je tata
okrećući glavu prema nama da bi nas osmotrio krajičkom oka, a odmah zatim
vraćao pogled na auto put.
Majke, moja i Veljina, a i Dimitrijeva, nisu letovale sa
nama, niti su zimovale. Otac je govorio kako hoće da nam bude lepo. Ja sam već
odavno prestala da razmišljam o tome kako bih nešto mogla promeniti u njegovom
životu, pa samim tim i u mom i u životima moje braće. To što nas nisu rodile
iste mame nije nam smetalo. Ljubav smo primali od svih, a da bi izbegao
napetost tata je na putovanja vodio samo decu.
«Jebo vas onaj ko vas je namestio da čučite u tim
konzervama», bio je pouzdan znak da ćemo uskoro morati pokazati putne isprave.
Kada bi kolona bila duža pominjao im je majku, oca, rodbinu, države i smejao se
na tu reč «država» kao da će je pljunuti. Govorio je kako treba da se stide svi
koji rade na granici, postavljao je pitanja i istovremeno odgovarao, zar vam
nije jasno, robovi i gluperde, Švaba je u Evropi izbrisao granice, a nama ih
je, brže bolje, uveo.
Sve su to Englezi, Nemci i Amerikanci zamesili da bi
krenuli na Ruse. I opet mi, Srbi, najebasmo prvi. Nekada sam ovuda prolazio kao
ptica, a sada, dok ubacim u petu brzinu, već neka govnarska uniforma sedi iza
rampe.
«Pu, pička vam materina!», žestio se na policiju i carinu
ali sve u polu šali i sa osmehom, kao da igra pozorišnu predstavu za nas, decu,
hoteći da nam kaže nešto bitno, a da nas ne uplaši. Da, bilo je to dečije
pozorište u njegovoj izvedbi, glumatao je sa psovkama koje nisu zvučale
nasilno, više kao tepanje nekom dragom, smešnom psu i mahao je rukama, mlatarao
glavom i igrao celim telom istovremeno režirajući i izvodeći humoresku kojom je
umanjivao važnost predstojećeg susreta sa nosiocima moći.
Ali ovoga puta u ruci je držao tri pasoša, a nas je bilo
četvoro. Još kada smo krenuli na letovanje znala sam da Dimitrije nema pasoš
jer je Milena, njegova mati, pošla sa nama (pošto je Mita bio upisan u
njena dokumenta), a potom ju je kum drugim autom vratio nazad. Sve je to tata
organizovao, uz dogovor da se po povratku takodje sastanemo sa ove strane da
bismo na onu stranu presli kao što smo i ovamo. Zvučalo je komplikovano ali
verovali smo u njega jer su mu zamisli uvek uspevali.
Otac iz nekog razloga nije pozvao Milenu. Samo je dok smo
se približavali Srbiji naredio da se Veljko i ja razbaškarimo na zadnjem
sedištu, a da Mitu pokrijemo ćebetom i da se naslonimo ledjima na njega.
I njemu, a i nama, burek se motao po glavi.
«Mito, jel me čuješ?»
«Čujem.»
«Sada ne mrdaj, ućuti se i pritaji dok ti ne kažem da smo
prošli, pa ćeš jesti dok se ne usereš, jel ti jasno?»
« Jeste.»
Uplašila sam se, šta ćemo ako nas otkriju? Pa, uzeće mi
brata! Smejala sam mu se, onako malom, medenom i vragolastom, do nedavno je
reči izgovarao nakaradno, tek je napunio pet godina.
Velja je imao deset, a ja trinaest. Tatu sam obožavala
ali me je njegova nepredvidiva narav plašila, iako na kraju nikada nisam
doživela nešto loše zbog toga.
Ovo sada je došlo iznenada. Ne znam kada je smislio da
jedno od nas troje sakrije dok prelazimo granicu. Verovatno nije bila dugo
planirana ujdurma. I šta sam mogla nego da ga poslušam.
A i bilo je uzbudljivo. Kakve bi bile posledice ako nas
otkriju, nisam znala.
Osećala sam da bi bilo opasno. Tako nešto, kao opasnost.
«Evo, prošli smo prvog mamlaza», rekao je tata dodajući
gas, «jesi dobro?»
«Da», čuo se mališa ispod ćebeta.
«Veljo, da li si ga sasvim pokrio?»
«Jesam.»
«Odlično, Veljko, care.»
«Saro, kraljice, sve u redu?»
«Da»
«Super! Jeste gladni? Vrlo dobro. Još malo i stižemo.
Mislite na burek. Evo, još jedna kola su ispred nas. 'A hoćemo piti i jogurt?',
prigušeno se čuo Dimitrije ispod ćebeta kao da progovara sa drugog sveta. Mito,
ućuti i ne mrdaj. I jogurt, naravno,
burek nije burek bez jogurta. Evo, sada se približavamo policiji. Vas dvoje,
samo mirno i ne brinite. Tako je. Dobar dan. Izvolite.», pružio je tata ruku sa
dokumentima kroz prozor.
"Otvorite prtljžnik", rekao je carinik dok je
gledao u nas na zadnjem sedištu i u bezbroj razbacanih kesa, komada odeće,
torbi, igračaka i koječega što nam je padalo po glavama.
Izgledali smo kao dva patuljka u centru deponije za
smeće. Tata nije mario za urednost, a ova današnja neurednost je imala i svrhu.
Otac je izašao, stao je iza auta i razgovarao sa čovekom
u uniformi ali nisam mogla da ih čujem. Srce mi je zalupalo, niz telo se
rasprostreše trnci, zatvorila sam oči i, krenulo je, prisećala sam se iznova
njegovog glasa i dana kada smo ga do kasno uveče čekali da nam dođe: "Da,
uhvatio sam autobus za Banja Luku, vetar je šibao kišom od kada sam krenuo. Na
mahove to nije bila kiša već inje gonjeno vetrom koje kao igle prostreljuje oči
ljudi savijenih, u napred nagnutih ledja, ne bi li izbegli napade vejavice.
Potrefili su se subota i katolički Božić 1999. godine. I ja sam, prelomljen na
pola, hitao kroz jutarnju gužvu prema autobuskoj stanici, smrznut, bolestan, misleći
kako, eto, može da dođe takvo neko doba kada sve počinje da se lomi: i vek, i
milenijum, i ljudi, i otadžbina, i posao, i brak, i zdravlje; kada su se sile
privlačenja i odbijanja rešile da iznenada promene ustaljene poretke, pa zašto
onda i kiša ne bi malo putovala vodoravno.
Ne treba se dugo čuditi, gubiti vreme. Ostao sam bez
stana, firme, auta, možda i bez žene. Sigurno nisam prvi kojem je u trenu svo
blago isparilo netragom i koji je dužan toliko da se ni kožom ne može iskupiti.
A čast, šta je to čast? Ne, nisam pogrešio. Birao sam između uverenja i časti.
Izabrao sam uverenje. Nisam odmah bio sasvim siguran. Lomio sam se, da li da
prigrlim čast, da li da se oglušim o glas koji je dolazio iz najsitnije čestice
bića? Davali su mi priliku, nudili mi da se vratim, da se priklonim, da ostanem
u igri i štetu pretvorim u dobit. Oko mene, moji najbliži, stidljivo su mi
savetovali, idi, prihvati njihov način. Nisam hteo, nisam mogao protiv prirode.
Odluke sam uvek donosio sam. Nisam trpeo da mi bilo ko govori šta da radim.
Krenuo sam prtinom bez vođe koji naređuje pravac jer sam se slobodno osećao
samo na sopstvenom putu, a slobodu nisam mogao da podredim časti. Hrabrost je
činiti što smatraš da je ispravno. Odlično! Sudbina me je počastila.
Dok sam propadao uveren u svoju hrabrost svi su mislili
da sam kukavica, i da sam zauvek nestao, i da se nikada neću vratiti. Ostao sam
sam sa svojom verom, sam ali siguran u nju.
Fino. Bravo, majstore! Onda izađi iz autobusa i objasni
zašto se nalaziš na poternici?
Debeli pogranični pandur je baš nervozan. Na monitoru mu
piše "HO". Uvukao se u svoju kereću kućicu, drži moju ličnu kartu,
telefonira, bulji u mene kroz staklo dok se tresem na mećavi (gleda me od gore
i pedeset putnika iz autobusa), nije u stanju da odgonetne zašto vlast traži da
se ovaj čovek sa izgužvanom slinavom maramicom na crvenom nosu, zamotan u šal,
u tamnom kaputu i sa šeširom na glavi "hapsi oprezno"?
Hladnoća počinje da prodire u utrobu. Već treći sat
stojim na vetrometini, već treći put šofer autobusa izlazi, vraća mi pare od
autobuske karte, moli me, kaži policajcu da nas pusti dalje na put bez tebe,
već treći put kucam policajcu na prozor, pusti me kod tebe u toplo, smrzao sam
se skroz, a on istrčava iz kontejnera, maše besno rukama kao da će me ošamariti
i dernja se: 'Uhapšen si! Imaš pravo na advokata! Imaš pravo da ćutiš! Sve što
kažeš može biti upotrebljeno protiv tebe! Sada će stići marica iz Mitrovice da
te vode.'
Gospode, mislim zaleđenim mozgom, ovaj je gledao isuviše
američkih filmova.
Vojna policija je došla plavobelom Zastavom 101,
zastavnik i desetar. Pružam im papir-naredbu kojom se obustavlja gonjenje.
Zašto to nisi pokazao ovom na granici? Pokazao sam mu. Zašto te nije pustio? Ne
znam, rekao je da mu je crkla veza na računarima. 'Budala', izusti zastavnik.
Pitam ga, pun nade, da li on može da me pusti da nastavim putovanje? Ne mogu,
kaže. Primili smo zadatak da te privedemo u Komandu garnizona. Onda ajmo što
pre, požurujem ih. Valjda vam radi grejanje u kolima?
Usput im objašnjavam da sam i ja bio vojni policajac,
nabrajam im oficire specijalne jedinice, razumeju da smo ista sorta, na neki
način, shvataju zašto kod mene ne vide strah i to olakšava atmosferu na izmaku
ovog ubogog dana.
U dežurnoj sobi je toplo. Napolju se smrkavalo. Dobio sam
čaj. Zastavnik telefonira. Subota je i sve je usporenije. Komandant bezbednosti
nije na dužnosti.
Žena objašnjava da je otišao u lov još juče. Ne, kada ide
u lov ne nosi mobilni telefon. E veselo, biraj krevet na kojem ćeš da noćiš,
smeje se desetar.
Gledam u šest metalnih kreveta poređanih prema prozorima,
mislim, dok srčem iz šolje, da li me zavitlava? A onda opet mislim, pa šta,
danas je sve krenulo naopako, i ne samo danas, i juče, i pre devet meseci, i
još pre toga... Stvarno, kada je krenulo, kada sam pošao ovim putem? Ako se
setim, ako odgonetnem, možda ću doći do odgovora koliko me još dana čeka dok ne
isplivam iz ove kaljuge? Okrećem se prema zastavniku, daj učini nešto...
Posmatra me zamišljeno. Gleda kroz mene. Ustaje od stola, pa se ponovo vraća,
seda i podiže slušalicu na telefonu propelercu. Znam ja s kim on ide u lov!
Zastavnik Lakić na vezi, da li je komandant sa vama, da, dajte mi ga ako je u
blizini? Gospodine pukovniče (zajebi me "gospodina", čuje se iz slušalice),
imam privedeno lice u dežurani, vratili ga sa granice, da, ima naredbu o
oslobadjanju, da, iz Beograda, da, potpisano i pečatirano, da, original.
'Pusti ga u pizdu materinu!', zagrmelo je kao da je sa
nama u prostoriji.
Brate, sve što mogu je da te odvezem na autobusku
stanicu.
Tetka za šalterom je grickala pogačicu. Kada ide prvi
autobus za Novi Sad, a kada za Republiku Srpsku? Imaš jedan za Bijeljinu u
šest, a za Novi Sad u osam..."
Probudila sam se te noći, a možda sam i sanjala. Sanjala
sam svadju, ružne reči, buku, lom... Zašto je taj san morao da dođe? Zašto baš
na ovaj radostan dan kada je stigao otac kojeg nisam videla dve nedelje? Velja
i ja smo ga grlili, a on se smejao, dodirujući naše obraze hladnim dlanovima.
Udisala sam mirise; kroz prokisao kaput,
vlažne pantalone i cipele, u vazduhu je lebdeo tračak parfema, znoj i neki vonj
nedokučivih drumova.
Bljesnuo je rascep. Osećala sam, kao teg koji je nemoguće
pomeriti, moć razdvojenosti. Ni to veče, niti ikada više oni nisu seli da
večeramo zajedno.
Mama se nije smejala, nije govorila, nije želela da bude
u njegovom prisustvu.
Iz nas su izvirali pokušaji. Na smenu smo, bez dogovora
ili plana, kada bi se ukazala prilika preduzimali korake kako smo umeli, on sa
dve, ja sa pet godina.
Koliko god da smo se trudili, zadržavali ga kada bi se
oblačio za polazak, prinosili mu kafu ili kolač, nudili mu da prenoći sa nama,
ovde u toplom stanu, brat i ja, skrivajući vlažne poglede dok mu mašemo kroz
prozor, stajali smo nemoćni, ostajali poraženi u nastojanju da ih ponovo
zdvojimo.
Rasli smo na dva koloseka, uživajući sa svakim roditeljem
ponaosob, upijali smo dve ljubavi, spoznavali dva puta, učili dve škole...
"Sjajno! Serem vam se na posao.", rekao je tata
sedajući za volan, "A sad pravac iriška krivina, na burek! Mito, diži
se!"
Mita je uz poklič iskočio iz zaklona kao Džamping Džek
kreveljeći se krezubim ustima. Taman su mu ispala oba gornja mlečna sekutića. I
Veljko i ja smo se smejali, odahnuli, ali ne sasvim. Dva osećaja, veselje i
briga, dve mogućnosti, pobeda i poraz, dva podneblja ispod kojih smo na smenu
stasavali, nisu nam dozvoljavali da se jednoj uspeloj zgodi prepustimo sasvim i
bez zadrške.
Glad je, međutim, neumoljiva istina. A sitost i
zajedničko obedovanje je uvod u veselje. Dok smo jeli za metalnim stolom
zagušljive pekare gledala sam muve kako plaze po stolicama, vitrinama, ljudima;
gledala sam svoju musavu braću i nasmejanog tatu koji nas je sa visine
posmatrao kao neki razdragani vitez iz crtanog filma, za kojeg je jedino on,
bez sumnje, verovao da je zapravo vitez. I ja sam se smejala i upijala te
treptaje vremena i vreme je, sigurna sam, tada, za trenutak zastalo.
Nakon godina, nakon decenija, nakon svakodnevnih sitnih
životnih prepreka jenjavali su značaj i značenja, bledeli su osećaj i potreba
da nešto treba promeniti, da je moguće promeniti, ali kada čekam u koloni sa
rukama na volanu, sama, kao sada, pitam ga, mada ga već odavno nema, šta da
uradim, i odgovaram sama sebi, sa svim tim u srcu urezanim rečima i slikama,
nalegavši na sirenu - pobuni se.
Razum i pamćenje, i bes u nemoći, su mi upravo
pojašnjavali da za njega nije ni trebalo
tražiti leka jer je bio baš kakav je hteo da bude i u sećanju bljesnu još jedan
davni znak, kao iskonska istina, kao proviđenje, kao pečat svih pečata.
Uskočio je u reku i zaplivao kroz zelene brzake. U duši
su mi se, po ko zna koji put, zbog njega istovremeno uzburkavali radost i strah
dok je on, već izašavši na drugu obalu, mahao prema meni. Odšetao je malo
uzvodno i ponovo uskočio. Gledala sam ga kako se približava, a u glavi mi je
odzvanjala priča o podmuklim drinskim virovima kojom su me plašili baka i deda.
Nedaleko od plaže traktorista se približavao noseći
pozadi u rešetkastom sanduku ogromnog dlakavog nerasta, sitnih očiju i spuštene
glave, nalik nemani ornoj za borbu. Jedno vreme traktor je gazio kroz talase
pod pravim uglom, da bi zatim okrenuo nizvodno. Izgledalo je nestvarno, kao da
se vozi - plovi po površini nasred reke.
Zatim je ponovo
okrenuo prema drugoj obali i zagazivši malo dublje u vodu propeo se na sprud,
poput jahaćeg konja iskočio na suvo, i već u sledećem trenutku je nestao iza
vrbaka.
Utom je i tata stigao. Izašao je iz vode i dok su mu kapi
klizile niz telo reče nasmešen:
"Ako je ovo granica, ja sam Marsovac!"
(*Pisac Gordan Lemajić živi u Petrovaradinu. 2017. objavio roman "Razvezivanje".)
