 |
| pinterest.com |
Ne znam koje su prava pitanja, ne znam ni koji su pravi
odgovori na ova pitanja ako bi i postojali. Ta sva pitanja sigurno imaju svoje
sumnje i pozadinu: ne volim ni kapitalizam, a ni komunizam. Ali, ako bi uvideo
na postoji i najmanja prilika da se zaključi koji je sistem bolji, ja bi rekao:
„Pali!“ Nije morao niko da me nagovara da o ovome govorim s brda-s dola. Treba
samo biti karakter. Na osnovu stvarnih događaja, koji su doveli do raspada
komunističkog carstva, i propasti ideje o jednakosti ljudi, ispisani su romani,
snimljeni filmovi, ostavljen trag koji o ovome govori i koji će se u drugim
vremenima koristiti ovako i onako: retko dobronamerno. Oni pametniji znaju šta
znači napisati jednu priču, kakav je ovo napor. Nekako se ne sećam kako sam se
uhvatio ove slike koja mi je ostala pred očima, koja je razlog ovolikog uvoda.
Svedoci bi rekli-kad pukne kaiš na kolanu, onda se i jahač i sedlo nađu na
zemlji. Ima među pričama, zaista, raznih koje govore o raspadu komunizma:
surovih, dirljivih i kakvih sve-a mene zanima ova jedna sasvim, gotovo,
banalna. Ne volim svega da se prisećam sa nostalgijom. Ovde nema potrebe i da
se iko pita ko je koga ubio, prevario, slagao,
i ovo se potpuno izdvaja i iz
modela pričanja o propasti komunizma. Bojim se da je i prilično teško dočarati
čemu ovakve priče mogu da služe. Davno je prošlo vreme kada su pisci pisali da
ljudski glasovi dolaze kao plima-u talasima. Svedok sam i sam propadanja
komunizma, ali taj moj osećaj ne znam koje je boje: ni crveni-ni sivi. Ostao mi
je u glavi ovaj jedan slikovit događaj. I nema smisla dalje rasipati reči. Kada
je propao komunizam odlazio sam prilično često u bogato selo u kome je, pored
svega drugoga, postojala i napredna-velika zadruga. I ovo o čemu govorim video
sam svojim očima, nisu mi pričali drugi. Na dan kada je objavljeno da je
zadruga ukinuta-propala, revoltirani upravnik Teodor je otišao do ulazne kapije
u dvorište zadruge i naredio bravaru da brusilicom skine srp i čekić koji su
sustajali onde, zavareni, desetlećima. To se nekima svidelo, aplaudirali su i
smejali se, nekima nije. On je govorio tada čudnim jezikom, sve mu je bilo
odvratno, bilo je psovki na pretek. Tu je pozvao visokog radnika, nazvao ga je
udarnikom, i naredio mu da uzme
odvaljene srp i čekić-rekao je da mu je to poklon od onih koji su sjebali jedan
san. Ono što ovu priču čini ovim što jeste je činjenica da su srp i čekić bili
prave alatke, ne surogat, i da su mogle, i nakon svega, da se koriste. Malo je
priča koje bi se po jednostavnosti i bizarnosti mogle nadmetati sa ovom.
Upravnik je, i dalje, e-ovo su mi kasnije pričali, ostavio na reveru veliku
zvezdu petokraku, i nju je zadržao sasvim za sebe.
Нема коментара:
Постави коментар