 |
| pinterest.com |
Taj penzionisani blagajnik je prvo govorio o bajci, u
vezi sa tajanstvenim ostrvom sa blagom, a onda je rekao da je bolje da pričamo
o stvarnom svetu, ima toliko toga čega možemo da se setimo. Kad god se skupimo,
a on oseti da se sedi badava, uzme da priča. On strašno voli bajke, ali mu se
sada, izgleda, nije pričala. Ima godina
taman koliko treba, svakavih gluposti se seća. Kad počne da govori, ume da
privuče pažnju. Ne znam da li ova priča može nečemu služiti, ali sam siguran da
se njegove reči mogu i i ovako i onako shvatiti. U njegovom kazivanju misli lete prema
slušaocu kao pčele isterane dimom iz košnice. Ovakve priče mogu se slušati s
podsmehom, s izvesnim oporostom, a mogu da ostave ljude i ravnodušnim-ali verujem
da dobrovoljni slušalac-čitalac ostaje, na kraju, nasmejan. Ništa ovde nije
posebno, nema ubistava, ni seksa. U svakom slučaju, verujem da je ovo etički
prihvatljivo kazivanje, skroz.
Tako se u razgovoru ova dokona pijndura, penzionisani
blagajnik, obratio svima da upita za radnika iz fabrike, strugara, koji, među
njima, u Majevici nije skretao pažnju na sebe, a trudio se da bude svoj. Na
posao je dolazio, veli, na vreme, s posla je odlazio na vreme. Njegov alat je
uvek stajao besprekorno složen, umeo je da nađe dušu komadu metala koji obrađuje.
Posebno su ga u upravi pamtili po tome što su svi u vreme pauze za doručak
sedeli zajedno, jeli i delili ono što su doneli, a on je sedeo sa strane.
Spusti se na stolicu, pričali su, razmota zavežljaj, i ni s kim, dok jede, ne
govori, a odgovara na pitanja. Nije bio kominista i po pitanju politike za
njega se ne može vezati rep. Onda, zašto blagajnik za njega pita? Jedva da je
slegnuo ramenima. Navodno, kada neko strugara pita kako je, s nevidljivim
prezirom je odgovarao da niko ne može da shvati. Voleo je, ostalo je, da čita o
univerzumu, kupovao je novine gde govore kako velika vasionska tela u orbitu
privlače mala, bez milosti. Ali, šta vredi znanje, odbijao je da o tome govori.
Povremeno je delovao kao lutka koja se navija: odradi opruga svoje i olabavi, i
gotovo.
Trubili su, znamo mi njegove snove, ko zna kakvo blato mu
se glavi sleglo. Blagajnik koji priča čuo je da je jednom ustao pre kraja
doručka i rekao: Moram da trknem do ludnice. Navodno, sa zanimanjem je
posmatrao kada mu se donese metal na obradu, i crtež koji ga prati. Tek uzgred
se odao se da voli mangulice i crne svinje sa belim pegama. Za mnoge je bio
čudak, a bio je sasvim normalan. Nudili su mu da uđe u KP, zahvalio je-nije
odbio. Postoji verzija da je pred sekretarom koje je došao da s njim ragovara
ćutao. U penziju je otišao na vreme, imao je porodicu. Sahranjen je pre tri
godine, reče neko, na palančkom groblju, uz pristojan sprovod. Mudrovo je, ako
postoji južno voće, onda mora da se tako nazove i voće i na sve četiri strane
sveta: severno, zapadno, istočno. Ono po čemu ga je blagajnik, pijandura,
pamtio je mala piča da, kada god je doneo da jede slaninu, nju je jeo s
jabukom, nikada sa lukom.
Нема коментара:
Постави коментар