MILAN TODOROV: VRTLOG*

*vhirlpool

pinterest.com

             Stalno ti zvuci izazvani ipak samo fluidnom hladnoćom koja iz agregatnog stanja prelazi u čvrsta osećanja. Tako nekako.  To su zvuci rezanje stakla, na primer. Tačnije, pucanje stakla koje je izazvano metkom suptilnog kalibra snajperske puške. Vidi pod: atentati na poznate političke ličnosti. Zatim, pucanje debele ledene kore na jezeru po kome upravo prelaze svatovi.

            Da stvar bude gora, kad ne moram na posao koji je u suštini monoton i zbog toga naporan, vikendom recimo, umesto da spavam duže i tako prikupim snagu za novu radnu sedmicu  - imam običaj da rano ustanem ili da debelo iza ponoći gasim svetlo. Ti trenuci očekivane usamljenosti sada su, mimo moje volje, posvećeni nesnosnom brujanju frižidera.

            Bude tu ponekad, ruku na srce, i vedrih tonova. Naročito, ujutro, negde oko pet, šest sati, dok se većina stanara u okolnim stanovima okreće da bi se udobnije namestila u lakom i prevrtljivom snu pre buđenja. Frižider  tada počinje svoju pesmu. Njegovo naglo uključivanje liči na ustajanje ornog i raspoloženog  mladog seljaka koji hita na njivu, da za hlada pokosi ječam pre najavljene kiše, što me je takođe, iz nekih podsvesnih razloga, užasno nerviralo.

            Skala ili tačnije repertoar koji frižider izvodi ujutro uglavnom se veoma  razlikuje od njegove, da je tako nazovem, večernje predstave. Uveče, naročito kasnije, oko ponoći, on brunda tromo ali jako kao dizel voz na relaciji Istambul - Beč via Balkan. Ne moram da gledam kroz prozor. Voz samo furnja, piči! Bože, već više od dvadeset godina nisam putovao vozom. Zapravo, nisam nigde putovao. 

            Ipak, frižider, kreirajući moje raspoloženje postaje platforma za nadogradnju života. Usamljena životinja. Slamka vojske spasa. Plutajući plovak u Severnom moru mog života.

            To je nešto kao kompjuter koji vam kada počnete da pišete neki tekst već posle prve reči nudi varijantu vaše konačne rečenice. Docrtavanje sudbine.

            Upravo sada, dok ovo konstatujem, Whirlpool bruji ravnomerno, skoro veselim topotom. Da ne znam o čemu se radi, da se to on samo pretvara,  pomislio bih, kunem se, da je ispred mene antilopa iz Gane koja trči lako i ravnomerno, bez zamora, ka nekom samo njoj znanom cilju, opasno flertujući usput. Jer, ponovo su u velikoj modi atletičarke.

            Nazuvam patike i trčim oko Molinarijevog pakla, htedoh reći parka, pola sata. Možda manje. Skroz sam se zaduvao. Da bih ozračio ventile najpre se tuširam. Zatim pripravljam kafu, ovaj put bez mleka jer mi nešto ne godi u poslednje vreme i pripremam se za doručak.

            Otvaram frižider. Dok iz njegove prosvetljene utrobe vadim jogurt i parče providne, ali ipak premasne Pika Alpske salame, osećam pod prstima dobro odmerenu hladnu erekciju Svemira. Ne žurim. Niko me ne čeka. Mogao bih da pošaljem telegram onima u kancelariji da sam umro.

            Zato pozivam poštansko odeljenja za slanje telegrama da prijavim svoju smrt. „Žao nam je što čekate“, saopštava mi automatska sekretarica ledenim glasom. „Žao nam je što čekate. Period čekanja ne duži od pet minuta." I najzad: "Da prijavite smrt, pritisnite taster tri." Pritiskam taster tri. "Žao nam je što čekate."