paradoks

  Ne ispisujem svoje ime Na kanti za smeće Ni kućni broj Čekam da nešto popunim Ovde gde nema planina Gde se bežanje svodi Na pisanje povoda Tako da umesto da sipam benzin U automobil kao poslasticu Ja se ukopavam tih i nem Kao sat u telefonu Telefon je na stolu Koliko je još sati ostalo u njemu Koliko neukucanih razgovora Samo da nastavi tako Jer niko ne zna sva ta nova pravila O zalivanju sobnih biljaka O kiseoniku I smanjivanju sveta Na meru šekspirovsku Biti ili ne biti.

    Ovo nije vreme heroja Koji se pamte kao pesmica I zlatni novčić je iskovan Ili iskopan Nečijom tvrdom rukom U stvarnom životu U kome ne postoji poetika sentimentalnosti Nego hajka u kojoj Svako lovi svoju ribu Ribu koja ima sise I konac za zube I neku neobičnu hladnoću Dok se smeje Dok ti govori da svako Baš svako Mora da bude negde.

  Tamo gde si odrastao Uvek ćeš biti dete. Tamo gde voda kaplje kao mastilo Gde paziš da ne staneš na iglu Gde je onaj pokidani park Gde je stara crkva prefarbana U grafit u vizantijsko plavo Pa se sa bogom komunicira Kad se prekrstiš Pa doručkuješ Pre odlaska na klizanje Gde devojčice prave Špagu na mrkom ledu hagla I sve te duboke stvari Jata ptica u neredu Senke patuljaka… Sve se ponavlja Kao kakao.      

  Bez venčanog prstenja Kad se smeješ šaku na usta Izmeni govor Uvek zaštiti lice Tetovažu prekri rukama Budi go do pojasa Uzbudljiv kao hvataljka u mega-marketu Ili poslednja strasna veza na daljinu Virtuelna nežnost tako neizbežna I bezbrižna kao moljac U zimskoj nesanici Jer svako dete Moglo bi sutra da te zameni Ti nisi otporan na senke Senke traže bezbolne ljude Koji će u ovim rizičnim vremenima Proći ivicom neopaženo Kao vrednost revolucija.      

  Sve ima rok trajanja Kao psi   koji nikad ne lažu U dobrim pričama Dok mrziš knjige Što ne smeju   da se spaljuju Kao ni pohvale Koje te čuvaju Ali vrati se Početak nje ovde Počeo si tamo Gde su oči vodič Za raj u staklenoj kutiji Prepunoj tvojih kopija Iz vremena kada si znao Šta ćeš dobiti kad zažmuriš U mračnim trenucima.  

Neviđena vremena Puno televizije   i svraba Svi ti okeani bez upotrebe Taj beskraj što se maskira u mesiju Za ozbiljne siromašne ljude Ispražnjenih baterija Zbog kojih ne mogu da ustanu i odu Da vide šta se u stvari dogodilo Da krenu ispred sebe Umesto što prave sve te divne Džemove od šećera i vode Koji se ližu za dobrodošlicu U građanskim sredinama Hvala deca su dobro i te stvari Koje klize iz ruke Kao nasumični pogled Na druge živote Parfem starca Dobrota u četiri zida Nepodnošljivi osećaj da sam isti.        

    Umem da pomislim da su mudriji kerovi koji ćute i glođu kost, loču čorbuljak. Tu sam gde sam, zato što od kada znam za sebe žudim za slobodom. Moj život jeste surova priča, puna gladovanja, lajanja, trčanja i čekanja. A ovde rade u smeni po dvojica, a ova dvojica danas u smeni su pametniji.> Kako koja stvar ? uzjogunio se deblji. Ti kerovi sami govore ko su i odakle su, pogledaj ih ! Onda mu drugi sa šeširom kaže da on filozofira. <Trebalo je vremena da razumem šta je filozofiranje.   Prošla je ponoć kada sam se našao u psećoj kućici, čiji se limeni krov u letnjem danu usija od sunca. O čemu su čuvari razgovarali? > O ljudskom životu, o psećem životu.< Pružio sam se na asuri, podvukavši noge pod sebe. Već tri godine se nalazim u prihvatilištu za napuštene kerove, koje finasira francuska glumica, ona se od ljudi okrenula staranju o životinjama. To je rekao ovaj sa šeširom, naziva je kurvom. A kad zatvorim oči, šta biva? Buka ne prestaje. Stalno se čuj...

      MILE TASIĆ (Subotica)   1. "JA TO TAMO PEVAM", Dušan Kovačević ("Laguna")   2. "ŽETELICA I ŠUMANOVIĆ", Dragan Lakićević ("Partenon")   3. "OSTACI SVETA", Igor Marojević ("Dereta")   4. "NE MOGU SVI DA UMRU LETI", Milan Todorov ("Arhipelag")   5. "IZMEĐU DIDASKALIJA", Đorđe D. Sibinović ("Dosije")   Mile Tasić KNjIGA D. Kovačevića je svojevrsna autobiografija autora, ali i biografija-autobiografija svih nas koji smo decenijama živeli i stasavali uz njegove pesme u pozorištu, filmu, televiziji. Originalna na poetskom polju, zbirka D. Lakićevića nas u pet celina vodi kroz, nikada od autora nenapušteno, tragalaštvo reči ne samo u njihovom značenju već i u njihovom bitku. Očigledno oslonjen na tradiciju kroz naše pesničke velikane i naravno narodnu poeziju, Lakićević osvaja i novi pesnički postupak. I. Marojević nas već samim naslovom romana smešta u prosto...

  Naš život ima liniju Kružnog putovanja po dlanu Zbog toga se u slepim ulicama Osećamo kao u sobi U staroj porodičnoj kući Razgovaramo opet kao nekad A svaka reč pada Na ikonu pokrivenu prekrivačem Ikonu svetog Georgija Što konstantno ubija istu aždaju Osvetljenu trakom svetlosti Kao uskim osmehom dečaka Mene.

  VIKTOR ŠKORIĆ (Novo Mileševo)   1. "SENTIMENTALNO VASPITANjE JUNAKA ROMANA", Đorđe Pisarev ("Agora") 2."HOSTEL KALIFORNIJA", Zvonka Gazivoda ("Geopoetika") 3. "NE MOGU SVI DA UMRU LETI", Milan Todorov ("Arhipelag") 4. "OSTACI SVETA", Igor Marojević ("Dereta") 5. "DAVID PROTIV OTUŽNOG ZLODUHA", Predrag Marković ("Solaris").   SVEOPŠTE uzev, književnu 2020. godinu obeležila su, po mom skromnom mišljenju, prozna dela. Tako ističem zbirku pripovednih eseja Đorđa Pisareva koji u svojoj knjizi studiozno promišlja o poetičkim postamentima junaka (bildungs) romana, uranjajući na taj, ali i sopstveni romaneskni svet. A kada je već reč o romanesknom svetu, koji se ovoga puta prepliće sa zbiljom, glas dajem knjizi Predraga Markovića "David protiv Otužnog Zloduha". Ova intimna hronika, kako je nazvana, primer je dobre upotrebe "prokletstva biografije" u književn...

Armiju nezaposlenih ovde možeš da napustiš tek kad postaneš vojnik vladajuće partije.   Čim saznaš da neki vladar ima veliku policiju umesto veliku vojsku, odmah shvatiš ko mu je neprijatelj.   U komunizmu bog privatno ne postoji. To možeš da budeš samo po službenoj dužnosti.   Rešili smo da idemo na sigurno, pa šta bude...   Prozor omogućava pogledu da luta.

    U ljubavnim stvarima Postoje te velike praznine Jer smo u trenucima Izlazili iz svog života Na primer moja žena Tada nije volela nikog A onda sam ja ušao u legendu Sa sićušnom kutijom nakita Što sada izgleda nezamislivo Dok sedim prekrštenih nogu Na mekom tepihu I mislim kako je delikatno Načiniti ravnotežu Između srca i ruže.  

        Dobre su nedovršene priče I nedovršeni poslovi Kao slučajan susret na planini Kada nepoznatog želiš da udariš Kivan na ruku krotku na zamah Strah je to sa svrhom Povezati se samo podizanjem obrve I znati da moraš da se vratiš Ništa neobično Toliko puta si to radio Dobro očuvan Kao srećna misao za kraj.                  

    Ne želim da budem isti Jer je isto slabijeg kvaliteta Od mene istog malopre. Umesto toga imam mnogo Drugih divnih mogućnosti, Slobodan kao rečenica: „Rumene boje mesa“, Kojom bih opisao Zgrade na kraju grada Krcate tajnama Zgrade Iza kojih tone sunce.          

  MIROSLAV RADONjIĆ (Novi Sad)   1. MOJA MAMA ZNA ŠTA SE DEŠAVA U GRADOVIMA", Radmila Petrović ("Enklava") 2. "OVO TELO JE HOTEL", Martina Kuzmanović ("Enklava") 3. "SENTIMENTALNO VASPITAVANjE JUNAKA ROMANA", Đorđe Pisarev ("Agora") 4. "NE MOGU SVI DA UMRU LETI", Milan Todorov ("Arhipelag") 5. "OSTACI SVETA", Igor Marojević ("Dereta")       SAMOSVOJNA, ironična često ogoljena iskrena prema sebi, ali i drugima, Petrovićeva ne zazire da u svojim pesmama progovori ne samo o dobrom i ružnom, nego i o zanosima i razočaranjima. Poezija je to koja nas mami da je iščitavamo opet i ponovo, jer je svaki put doživljavamo u njenoj kolosalnoj jednostavnosti i neponovljivosti. Surova i opora u retko sputanoj jednostavnosti poezija Kuzmanovićeve čitaoca udara pravo u stomak. Iskreno, neretko bolnono i ogoljeno te stoga autoironično. Stihovi su to kojima verujete bespogovorno. Pisar...

  U vreme dok još nismo Iskusili svoju snagu Dok smo boravili na onoj Strani ničega U pantalonicama za ruganje Koje su nam bile prekratke U očajnoj situaciji Dok nismo znali ko smo Dok su nam bradavice bile ženske (Tek posle smo voleli žene Na koje bismo naišli U tuš kabinama) Kada je vreme još bilo dugo A mi još nepripitomljeni Kao pčele bez košnice Koje su se najele cveća Nismo još znali za važnost Fizičkog mesta udesa Seobu drveća polenom i vetrom Ali smo polako gomilali sećanja Da bismo sada uzaludno bežali od njih Ne prežalivši nijednu krivicu Ležući sa svakom kao sa pijanom Gubitnici koje voli Prestravljeni prosti svet.      

  Isprva samo buljim u ekran laptopa, u boju sivog neba, a onda slede, nadiru slova. Ali ja jesam pisao, kao da sam osećao obavezu prema nekome i nečemu. > Čudna priča . Bože me sačuvaj, krstim se. Nesvakidašnja priča . < A priča je tuđa, a moja, i nisam joj pridavao važnost. Nisam video ni da krije bilo kakvu tajnu, poruku i lepotu. > A priča može da bude, rekao je sagovornik, prorok i prevarant, metafora i beznađe . < Treba razumeti privlačnost prastarih priča. Sagovornik tada nije pokazivao da je nezadovoljan mojim načinom slušanja. Nisam skidao pogled sa TV ekrana gde su valjali emisiju o lovu i ribolovu, koja je njemu povod da priča. Imala je majka majku, koja je neprestano prizivala duhove, koja je prenosila kako je u močvarama u ravnici bilo svakakvih čudesa, pa i onih zlatnih ribica, preživelih u vodi i talogu velikog mora koje se odavde na vreme tajno povuklo. Onda je sagovornik pričao o svojedobno odbeglom osuđeniku koji se krio po ritovima, ni žandari nisu ...