Dok sam vozio auto uzbrdicom osetio sam miris rastopljenog ulja. Nisam na to obraćao previše pažnje, otvorio sam prozor, ali miris je i dalje bio u kabini. Tek tada sam se setio da mi je majstor Mirko posle popravke auta rekao da povremeno kontrolišem količinu rashladne tečnosti u motoru. E jebiga, majstore! - rekao sam i zaustavio se.
Dogodilo se da to bude uz obod mesnog groblja.
Otvorio sam haubu automobila, zatim poklopac posude za vodu i utvrdio da je
isparila. Motor je bio vreo. Trebalo je dosuti vodu što pre.
Setio sam se da na groblju, tačno na
njegovoj sredini, postoji česma. Dobro sam poznavao to groblje. Na njoj je, jedne
davne godine, sahranjen moj otac. Nisam obilazio groblje često. Čak ni na
godišnjicu njegove smrti nisam išao. Sve se u meni bunilo protiv opsesije
smrću, te svete religije koju je majka negovala u kući. Groblje je, smatrao
sam, gomila grešaka. Uostalom, pravio
sam se da očeva bolest ne postoji kad je već bio ozbiljno bolestan. Posle sam
se pravio da njegova smrt nije smrt. Verovao sam da će mi se otac vratiti kroz
večnost. Jer večnost je jedino što postoji.
Na središtu našeg groblja je visoki
kameni krst sa raspetim Isusom. Uvek mi je izgledalo da će da se sruši. Kao i
hiljade i hiljade jedinstvenih ličnih raspeća i mreža kontradikcije na tom
groblju.
Pogledom sam tražio neku posudu u
koju bih mogao da nalijem vodu. Groblje je bilo uredno. Trava pokošena. Smeće
koje vetar obično kotrlja po takvim mestima bilo je odneto.
Najzad, na jednom grobu primetih polovinu
plastične boce „Knjaza Miloša“. U njoj je nekada bilo cveće. Neko ga je doneo pritisnut
nekim uspomenama, a vetar je flašu izvrnuo i suvo rezano cveće prosuo pored groba. Osvrnuo sam se. Nigde
nikog.
Prišao sam i pre nego što sam uzeo
presečenu bocu pogledao sam natpis na staroj kamenoj ploči. Izbledela slova od
kiše i sunca nisu se mogla razabrati. Setio sam se priče o tome kako je Buda
nekoj ožalošćenoj rekao da ide u selo i uzme iz svake kuće koja nije izgubila
nekog po jedno zrno boba. Naravno, ostala je praznih šaka.
Vraćao sam se nekoliko puta do česme. Splet
cevi, žica, cilindara, pa taj pčelinji hladnjak prosto su usisavali vodu iz
grobljanske česme.
…
-Na mala, na mala… - nepoznat glas
navodio je na pojilo kobilicu u prohladnoj planini gde smo se, supruga i ja,
zaustavili da se okrepimo.
Žena koja je dovela kobilu na pojilo
bila je obučena u muško odelo. Nema
sumnje, bila je virdžina, devojka koja se zavetovala na celibat i u porodici
bez muškog deteta preuzela ulogu muškarca.
Trudio sam se da je ne gledam. Ali,
gledao sam njen odraz u vodi. I odraz konja. I plutajuće sunce u njoj. I u
početku nisam shvatao šta radi. Donela je plastične kanistre za vodu, ali ih
nije punila. Želela je da pre svega napoji svog konja, neku mrku mršavu
planinsku ragu.
Pred tim prizorom koji je prosto
eksplodirao od odlučnog odricanja te žene-čoveka od sebe i svojih potreba sve
je izgledalo varljivo, prazno i lažno. Povratak kući sa odmora uvek je pomalo
sumoran. Čovek se pita u čemu je smisao odlazaka i dolazaka.
- Danas cijene ostaju nepromijenjene! – rečenica
koju je vlasnica mini marketa u blizini apartmana u kome smo odseli izgovarala
svako jutro još mi je odskakala u ušima.
Pogledao sam najzad Virdžinu.
Odvratila mi je samoživim pogledom. Crne oči sa oštrinom iza kojih je stajao
čitav njen svet. Svet bola i svet nasilja. Lice sa retkim dugim dlakama iznad
tankih beskrvnih usana. Bila je biće izvan naših okvira. Odelo iz sredine
prošlog veka. Muško, tvrdo. Nijedne boje na njoj. Ali, pre svega bila je dete
svog oca. Odrekla se sebe da bi ugodila ocu.
Krenuli smo bez pozdrava. Bilo nam je
neprijatno. Iz nekog razloga činilo se da nama tu nije mesto iako nismo mislili
na sebe.
…
Ni tog dana nisam otišao do očevog
groba. Sve je odjednom bilo nekako uznemirujuće. Groblja su i inače nešto kao
kazna. Šta je trebalo da postanem u očima svog oca? Nikada mi nije rekao, pa i ako sam postao ono što je trebalo da postanem,
danas više ne znam šta je to, jer u životu ne postoji crno i belo. I tako sam
ja postao lažni ja. Čovek između ljubavi i gubitka. Nešto kao želje koje se
stalno nagomilavaju. Izgubljeni raj. Porodična tuga i sujeverja. Nesvesna veza
koja još opterećuje. Nikad ne znaš o čemu se tu radi. Ali, uvek iskoči isto
pitanje: gde sam sada? I mucavi, nedovršeni odgovori. Žao mi je.
…
Dopunio sam posudu za hlađenje motora
do crte na kojoj je pisalo „maksimum“, sačekao da se njen nivo umiri i zatim
pokrenuo auto.
…
Udaljavajući se pogledao sam u
uvećavajuće staklo retrovizora. Telo konja uzdignute glave i natprirodno lice
žene-muškarca koje nas ispraća začuđeno, oštro se ocrtavalo u kremastoj magli planine.
…
Sve je bilo potpuno drugačije a nekako
isto. Poput isprekidanog ramišljanja.
Нема коментара:
Постави коментар