Moramo da budemo spremni ako nešto naleti…
Tako su oni često jedno drugome govorili. U šali. Mislili su, razume se, na žene. Na njihova nepoznata, ali, bez sumnje, raskošna tela. Možda i raskalašna? Što da ne? Bili su mladi. Na početku beskrajnog puta i, do tog dana, nije im ništa naletelo onako u trenu da smiri napetost koja je bubnjala u njima neprestano, danju i noću.
Dva
prijatelja. Jedan je studirao elektrotehniku, a drugi već zarađivao kao
električar, zanatlija. Taj drugi, električar, uglavnom je plaćao izlaske u
kafane. U to vreme život se poboljšao. Ljudi su počeli malo bolje da zarađuju i
da preuređuju stanove tako da je potražnja za dobrim majstorima porasla.
Zanatlija je često dobijao poslove, a student mu je povremeno pomagao. Bila je
to dobra saradnja. Mladom majstoru su često bile potrebne još dve ruke, a
studentu džeparac. Malo po malo, počeli su i da piju. Ne previše, tako da im se
nije primećivalo. Pili su vino i vinjak po malim bifeima, menjajući često ta
mesta kao da bi mogla da ih obeleže i usisaju u svoje mračne paučinaste
sobičke. Ipak, jedno mesto im je bilo omiljeno. Kafana na nasipu. Sunce. Tako
je pisalo na rasušenoj hrastovoj tabli. Ali, niko je nije znao po imenu. Nego
samo Nasip. I govorili su: Idemo na nasip.
Bila je
to, u stvari, oveća ribarska koliba koju je neki umešni ugostitelj još davno
uveo u rad i koja je bila popularna kao pomalo sakato mesto gde se jeftino pije
i jede.
Razume se
da hrana nije bila prvoklasna, ali su porcije riblje čorbe, pasulja ili prženih
deverika bile obilne i dobro posoljene da bi bile još ukusnije.
Veseli i
polupripiti kasno u noć bi se, kroz šumu vrba i dunavskih topola, vraćali u
grad, neretko zamišljajući šta bi bilo kada bi im sad „nešto naletelo“.
Grad bi se
video tek kad se iz šume izbije na uzvišenu železničku prugu čiji je kolosek
postavljen na krupnim kamenim kockama
predstavljao drugu odbranu od poplava koje su tada bile česte. Međutim, kafana
kraj onog prvog nasipa je radila i kad bi voda preplavila šumski put. Ljudi su
dolazili i u poznu jesen gacajući po nadošloj vodi ili veslajući u čamcima.
Žena tu
nije bilo. Ili su dolazile vrlo retko, uvek sa nekim muškarcem, verovatno
ljubavnikom. Pa i tada izgledalo je da ne dolaze svojom voljom, nego dolaze tu
na nasip, na kraj sveta, da rasprave ono što se ne da raspraviti jer je postalo
očigledno da njihova veza puca.
Na pročelnom
zidu sale, kako su zvali tu jedinu veliku prostoriju u kafani, neko je davno još
okačio reklamne natpise koji su mu se, bog zna zašto, u nekom trenutku svideli:
„Vaše boje,
naše nijanse“ su uz sliku bujne plavuše reklamirale farbe za kosu.
Ljubavni
par, stariji proćelavi muškarac i visoka devojka u lakoj beloj haljini na
crvene cvetiće, koji je tog popodneva sedeo za krajnjim stolom zagnjuren jedno
u drugo isprva nisu ni primetili. Docnije, kada je njihov razgovor poprimio
žustrije tonove bilo je jasno da se prepiru. Ona ga je nešto pitala, nešto što
se nije moglo razaznati u dubokom uglu hladne kafane.
„Ti nisi
normalan“, reče devojka i ustade. Bila je mršava, visoka, sa krupnim očima.
Činilo se kao da će pasti.
„Odvezi me odavde.“
Kelner je
doneo pečenu ribu. Devojka je ponovo sela.
„Jedi.“
„Nisam
gladna. Sita sam svega.“
„Ti si
sita svega?“
Tišina.
„Ti si
ništa. Bespotrebna osoba. Eto šta si ti.“
„Hoću da odem.“
Devojka
je bila bela i čista. Iz daljine se videlo da je strahovito čista. Električar
je buljio u nju potpuno omađijan.
„Ova je
od platine.“
Student
je klimnuo glavom u znak lojalnosti.
„Trebalo bi da je odvojimo.“
„Nije
loša“, rekao je električar. „Uopšte nije loša, a on je džukela.“
„Možda
se samo zasitio. A ona nema snage da ga menja.“
Sada
su im se približili. Seli za susedni sto.
„Ne
znam zašto drže ovo sirće na stolu.“
Devojka se okrenula u njihovom pravcu. I uspravila u stolici. Izgledalo
je da se malo šepuri svojim oblinama. Malo, sasvim malo.
Oni
poželeše da budu nešto drugo. Bila je to dobra ideja. Naravno, postojalo je još
mnogo toga što su mogli da budu pa, takođe, nisu.
Sad
su gledali u njene blago pocrnele noge.
„Vaše
boje, naše nijanse.“
Bila je na moru, pomisliše. Onda ti crveni cvetovi na
beloj haljini…
„Rastrgao bi ih.“
Električar ne reče ništa. Držao je čačkalicu među zubima.
Čovek je završavao ručak.
„Ja ću još jedno pivo.“
„Odvezi me u grad.“
Čovek prstom pozva kelnera.
„Još dva.“
„Pijan si.“
„Sama si mi došla, sama ćeš otići. Drugi put mi pošalji mamu u krevet.“
„Mamu? Moju mamu?“, pitala je devojka sa rukom na grudima.
Ima
dobre grudi, pomisli student.
„Da, tvoju mamu.“
„Moja mama nije bludnica.“
„Sve ste vi bludnice.“
Odjednom je reč bludnica, zakovitlana u kužnom prostoru stare čarde,
postala gotovo prirodna. Kao bilo koja druga reč. Kao smrt na koju čovek
ponekad misli kao na nešto sasvim normalno i uobičajeno. Naročito star čovek. A
sada se baš nekako isticalo da je taj vulgarni čovek star, zapravo kao da je u
trenutku postao mnogo stariji nego što je bio do tada.
Mladići su već bili na vratima.
„Mogu sa vama?“, upita devojka. I ona je bila pripita. Videlo joj se to
u očima.
Krila je oči. Ali, bile su caklaste.
„Da
li vas je tukao?“, upita električar. Ne zna zašto je osećao poštovanje prema
njoj i persirao joj. Možda što je izgledala starije nego što jeste. Starija od
njega.
„Ne, ne danas“, odgovori devojka
osvrćući se.
„Ako
te je udario“ , reče student, „mi ćemo mu pokazati“. On je, ne osetivši, prešao
na ti. Devojka mu se stvarno sviđala.
„Mi
smo došli pešice“, reče električar kao da se pravda. „Voda opet plavi.“
„Da
platim svoje“, reče devojka kelneru.
„Ne
možete da platite svoje. Račun je zajednički.“
„Zajebi“, reče devojka staklastih očiju. „Obračunaj mi moj deo.“
„Ne postoji vaš deo.“
Devojka uhvati električara pod ruku.
„Ako je tako…onda idemo.“
Električar oseti zrelinu njeno tela i stisnu je jače uz sebe. Ruka joj Je bila glatka i stalno se izvlačila iz njegove i on je vraćao sporim pokretima. Konačno je nešto naletelo, pomisli. Ali, ja ništa ne znam o ženama. Osećao je samo da se njegov život, život mladog muškarca zamagljuje i opterećuje. Skoro da bi odustao. Devojka je najzad bila tu. U stvari, bilo je tu telo mlade žene naslonjeno na njegovo kao da se znaju odavno.
Student ih je ćutke pratio na pristojnoj razdaljini.
Išli su kroz šumu i on je odjednom povuče na jedva vidljivu stazu uStranu. Okrenuli su se i videli studenta kako ubrzava korak ka gradu.
Bili su sami. Ta devojka mu je pala kao kruška sa grane. Ali, u njemu
više nije bilo zadovoljstva. Svuda okolo je bilo razbacanog smeća, krpa,
plastičnih flaša, starog cementa. Upravo su sedeli na nekoj sparušenoj travi
kraj divljeg smetlišta. Voda je nadolazla izokola. Iz rupa koje su kopali za
nasip. Devojka je čvrsto, pomodrelim palčevima držala krajeve svoje kratke
haljine i gledala ga ne trepćući onim svojim krupnim očima plavim i, tek sada
uoči, nekako praznim. Učini mu se da postaje neko drugi i na trenutak oseti
gađenje kao da će povratiti.
„Divna si. Volim te“, lagao je dok joj je rukom nestrpljivo obuhvatao
oblo, oznojeno meso.
Нема коментара:
Постави коментар