Behu to one druge godine, kada je da ispadne mudriji, parafrazirao sebe, da i dobra slika uranja u nečiju stvarnosti. Kada pomene život, mudrovao je novinaru, “vidi” onaj u okeanima, gurnut u mrak velikih dubina, onamo gde nema ljudi, gde ima jedva mikroba. Odavno mu je seda kosa na glavi, i sasvim mu je posebno isticala plave oči i nekad lepo lice. Smešio se kako je davno napustio ideju da pusti negovanu bradu, koja bi “pokazala” profesiju. Okrenuo se strahu, čita knjigu o duši izvan tela. Pita: da li postoji u algebri formula, izraz koji bi pružio smislen odgovor šta je ljudska duša? On bi rado za odgovorom tragao i u carstvu biologije. On je veruje da je duša san u neprekidnom traganju. Po Platonu, ljudska duša stiže na sud na onom svetu naga.
A ako među komunjarama nema Boga, cinik je, onda je Bog u kapitalizmu
siroče. Njegov duševni nespokoj traje „vekovima“, batrga se između religije,
duše i snoviđenja. Odlazio je bolnicu u kojoj leče od uklete duše neizlečive, ostajao
među ubogim ljudima satima, buljeći u ona lica puna neizvensnosti, tragajući za
njihovom religijom. Bila su sva pusta, uzdisao je, skicirao ljude, jedva da su se
pomerili u dugim vremenskim razmacima. O ovome misli dok hoda po lepoj terasi
kuće u Perastu, more se talasa, oglašavuju se sirene s brodova, sebi liči na „dripca“
koji otkriva svet, onog koji se koleba na koju će stranu.
Nije nikada nikome držao pridike, a malo je ko i njemu. Nosio je ljudima
u ludnicu Bibliju, molio da čitaju, čitali su pomerajući usta, prelazeći prstom
preko redova, to mu je jedan od dražih događaja. Sada je sam u kući, na terasi,
spava mu se. Utorak je, dvadeseti jun, on je juče napunio osamdeset i četiri, u
kući je bilo prilično gostiju. Od nedavno oseća da se primakao kraju i, s vremena
na vreme, baca pogled iza sebe, kao niz dugačak hodnik, čeka da se „javi“ ona
koja mora da se pojavi, verujući da će samo on biti očevidac njene pojave, one
koja se poslednja urezuje u svest, i voleo bi da može da je naslika.
Povremeno mu se trese glava. Utonuo je u misli, kao u perinu. A onda se
nasmejao, sve shvata, nema sumnje. Svestan je da su religija, snovi i duša bili
važni za njegov život, i otuda toliko toga na njegovim slikama, o tome je kojekuda
govorio, o tom svom svetu. Nosi na sebi nešto što nije rubaška, ali ni monaška odora. Opseda ga i misao da neke stvari gleda i radi,
možda, i poslednji put. On može, uzjogunio se, za davadeset i čeitiri sata biti
mrtav, a ovo znači da će biti na drugom putu, i osećao je delovanje ograničenja
misli. U stvarnost ga je vratio jaki zvuk broda na ulazu u Verige.
Okrenuo se i ušao tromo u kuću, imao je potrebu da legne, uzdšući, sa jednom
reči na usnama: brod.
Pružio se na kanabeu i dremkao. Pojeo je ranije bezličnu hranu, da smiri
utrobu. Dok je jeo, posmatrao je svoje slike, stajale su kao na pismima marke, na
kamenim zidovima. Nikad nije slikao hranu, ona je deo njegovog detinjstva,
majčine ljubavi. I pre nego je zaspao, pomislo je da je jedno nešto znati, a
sasvim drugo verovati. I polako je tonuo u san, kao u sećanja. Juče je zapisao
deset momenata iz života, za koje je smatrao da su, možda, važni. Nabrajao je da se rodio, školovao, oženio,
dobio dva sina, izabrao da bude slikar, pisao
o jebenom slikarstvu, ostavio iza sebe hiljade slika, crteža, mogao je da ređe
i više od tih deset stvari, ali on je ovo vezivao za božje zapovesti.
I krenuo je za snom kroz hodnik, u rano popodne, kada su svi ukućani
bili negde dole „na pjeni od mora“. I odmah je sanjao da leži, da je pored
njega Politika. Shvatio je da to nisu njegove novine i nije imao
predstavu ko je mogao da ih u san gurne. Novine u snu su nosile datum od sedam
godina ranije, bile su pune zavrzlama i ljudi kojima je odavno protekao rok, javljale
su i o čudnim događajima na nebu. Uzeo je da ih prelista, po običaju, od
pozadi, kako to čini zadnjih dvadeset godina, bile su od sedmog jula. Na svoje
iznenađenje našao je svoju umrlicu, da je umro pre sedam godina. On, akademski
slikar, stajala je tu i njegova fotografija, žali ga porodica, i slede imena.
I u tom košmarnom snu je trčao onim strmim ulicama u Herceg-Novom. Zatvorio
je novine, trgao se. A onda se jače trgao iz sna, dremeža. Okrenuo se da udahne
vazduh. Malo toga čovek može da kaže sebi, baš kao i Bogu, a san govori bez
zazora. Njegovo smežurano lice, pipnuo je, bilo je maska. Sedeo je na kanabeu,
i mislio, zureći u staro ogledalo, je li ovo ono ogledalo što se na strašnom
sudu ljušti, je li istina da čovek na strašnom sudu sebi sudi?
Odjednom se javio u njemu tihi otpor, koji potiskuje religiju i san. Nedeljma
slika triptih o religiji, duši i snovima, treba da slika bude i sklopiva. Pogledao
je oko sebe, nije bilo novina, onako kako su se u snu javile. Ume san da donese
nevrovatne stvari, a nije ni on uvek samo drska slučajnost, još manje nagoveštaj,
jer san nije umetnik. Vratio se na misli o duši, religiji i misli su tu,
radovao se da ima misli, ponovo je izašao na terasu da posmatra more. Pred
sedam - osam godina darovao je ludnici jednu sliku na kojoj Bog čita Bibliju. Neće
od sebe da pravi nadžak-babu. Od kada nije upotrebio ovu reč.
Нема коментара:
Постави коментар