paradoks

 Milan Todorov CRNA DEVOJKA U vreme dok sam još pristajao na učešće u letnjim festivalima knjige dogodilo se nešto što nisam mogao  da objasnim ni sebi ni drugima. Sada, kad mislim o tome, verujem da nikoga od tih drugih ne bi ni zanimal a moja kratež priča , jer zanimanja stranaca za nas su uvek kratkotrajna i prolazna, što smatram sasvim pristojnim i čak znakom dobrog duha. Elem, prijatelj, u stvari pisac koga sam poznavao, veoma prisno deceniju i koju godinu više - pozvao me je da na letnjoj gradskoj plaži čitam neke svoje aforizme. Tada, naime, još nisam prestao da ih pišem kao danas , ali sam sve više uviđao da su kratke forme, premda u prednosti zbog brzine komunikacije koju ostvaruju sa modernim čitaocima bombardovanim bezbrojnim internetskim informacijama, u suštini obrasci pisanja za autore kratkog daha, da ne upotrebim izraz literarne lenštine. Prijatelj mi je rekao da mi sleduje i mali honorar. Pošto sam u to vreme bio bez sigurnog posla, svaki dinar mi je dobr...

  Milan Todorov KUGLANA N alazila se na kraju moje ulice u stvari tako mi se činilo kad sam bio dečak od desetak godina sve ulice bile su duže i veće nego sada. Da bih zaradio novac mali skrom n i džeparac postavljao s am kegle u njoj. Igrači, obesni i polupijani, kao i žene uz njih r ušili su drvene kegle uz sladostrasne povike. Nikad nisam to razumeo. Taj sport rušenja. Kažu da je naporan. Ta želja da nešto srušiš da ne stoji na svom mestu pojaviće se posle u ratovima koje sada svako vidi drugačije. Jed i n o rušenje kegli u staroj kuglani u koju ponekad odem na kratko je isto iako su č unjevi novi više nisu drveni i grubo ofarbani nego plastični, lepši, i čini se lakši za rušenje koje ne prestaje.

  Milan Todorov APRILSKE TETOVAŽE Devojke i mlade žene ovog proleća nose majice koje otkrivaju njihova ramena ponekad duboka leđa ili često mišićav trbuh sa malim epicentrom svet im pupkom rođenja . Njihova koža je bela još netaknuta muškim još n etaknuta suncem i na prevoju između gole kože i tkanine obavezno je neka tetovaža. Sedaju za kafu u restoranima sa drugaricama istih ili sličnih crteža i natpisa na koži. Sada su u modi mršavice i ključne kosti im štrče poput žica ili bolje vodoskoka. Te devojke te žene te njihove kože imaju posebne senzore kojima uhvate pogled muškarca kao što laste hvataju mušice u letu i gutaju ih. Razume se da se niko tu ne siti takvim stvarima. Sve to je potrebno i njima i nama da bismo posle kratkog trzajnog sna par sati posle ponoći imali o č emu da mislimo i makar providno i nesigurno utonemo u san čekajući jutro u san plitak san koji se svaki čas prekida: crteži pasa kaligrafska srca nekoliko z...

  Milan Todorov ZA KOŽAMA DEVOJAČKIM Iz Maxi marketa u centru grada izazi vrlo mlad momak u crevenoj sportskoj trenerci koja slobodno landara oko njegovog tela ma prelazu dečaštva u momaštvo. Kraj ulaza sedi Romkinja sa buljukom dece, Dečak od pet godina i devojčica nešto starija kreću za njim tražeći da im udeli koji dinar. Nemam para – kaže on i nastavlja da hoda sasvim ležerno jedući neku lepinju ili tako nešto usput. Cigančići uporno idu za njim. Mali cucla suvu plavu plastičnu slamčicu i sada idu za njim po nekoj samo njima znanoj inerciji. Momak jede svoj brzi obrok i gega se u hodu kao umorni ali uspešan sportista. Prosjaci i dalje idu za njim ali više ne očekuju ništa. Shvatili su da su oni i on na istoj strani. Idu njegovim tragom. Objedinjuje ih miris slobode. Zapazio sam to jer je me je pods eti lo na moju vrlo ranu mladost jer sam isto tako išao kao i taj sigurni mladić od bučnog ka tišem učio sam zapravo vreme tu so i ...

  Milan Todorov DOBA Iznenada videh večeras pri zalasku sunca preko reke kako je divlje bilje pored puta šiknulo kao prasak u mlazeve hlorofila bez glasa u visinu. Neki žuti cvetovi dostizahu u trenu visinu automobilskog prozora. Drugi, mali, pak kovitali su se poput mladih lepotica u prolazu koje ispod belih bundi raskopčanih do poslednjeg nose samo uske prozirne majice. Dolazak proleća dočekujem bez plana. Želim samo da osluškujem nevidljive insekte u zemlji pod klupom na kojoj nameravam da sedim dugo u suncu bez sata bez saznanja o vremenu o bolu koji donosi. Mogao bih i takav da prkosim vetrovima koji su poslednjih godina sve učestaliji ali to bi mi vratilo sećanja. Ne, jer su mi zenice zamorene. Želim sezonu običnosti, na primer kišnu glistu koja se pojavljuje na asfaltu na kome nema šta da traži na kome nikad nije bila i koju ipak gazim petom a zatim pažljivo pometem i odbacim u stasajuću travu jer u trajanju često ...