paradoks

Milan Todorov DRUŠTVO ZA LEPU SMRT Ljudi i ne znajući gaje male fobije koje vremenom počinju da ih sve više opsedaju. Ne zna tačno vreme kad je počeo da razmišlja o svojoj smrti. Možda kad je zatekao oca, već u dubokim godinama, srozanih gaća, zauvek usnulog na daskama poljskog klozeta. Ili,pre će biti, kada mu je Ciganka gledala u dlan na vašaru u nekom dalekom mađarskom selu kome je i ime zaboravio. Ali, tada je to sve još bilo daleko od njega tako da nije razmišljao o smrti kao svojoj konačnosti nego o tome da se posle onoga što se samo naziva smrtnim krajem ipak može nastaviti život. Svojevremeno je čitao o budističkom svešteniku, a on ne beše jedini, koji je balsamovao svoje telo tako što je sklupčan na ledenoj planini, pored puta kojim je retko ko prolazio, gladovao trideset i tri dana (zanimljivo da je i Isus Hrist živeo 33 godine) tako da je mumificirao svoje telo. To ga nije zadovoljilo. Ostaviti svoje telo bez znakova života ne proizvodi nikakvo dejstvo. Znao je ...

  MilanTodorov MRAČNI PUT Svake večeri ima tome već nekoliko nedelja vraćam se kući istim putem putem između reke i stare tvrđave. Mrak koji utvrdu na zelenoj litici odvaja od reke (na kojoj se cakle rastočena svetla grada) - ta stara tama - pod farovima mog automobila je suprotna njenoj prvobitnoj nameni da štiti da čuva i sačuva čovekov život da se mir i radost vrate bez suvišne utehe - bez suvišne utehe.

 (ODLOMAK IZ ROMANA U NASTAJANJU) ... N astradaćemo zbog nečeg nevažnog, rekao mi je b ibliotekar kad sam ga pitao kako je bilo u Grčkoj. - U povr a tku se desilo nešto krajnje banalno. Već smo uredno poslagali svoje kofere i pakete ispred avionskog dela za prtljag, seli na svoja sedišta i pričali neke koještarije koje je trebalo da nam otklone strah od letenja. Tu je zastao. -Da li si ikada leteo? -Ne – rekoh .- Ponekad sanjam da letim. -To se ne računa, naročito ne kod mladih muškaraca. Utvrđeno je odavno da je tu reč samo o neostvarenoj seksualnoj želji koja se obično završava polucijom u krevetu na majčino jutarnje zgražavanje. Zatim je nastavio: -Grci imaju običaj da jednog dana u mesecu iznesu nepotrebne stvari iz svog domaćinstva, ostave ih uz neki stub ili drvo i svakome je dozvoljeno da uzme ono što mu je potrebno, naravno besplatno. I sada zamisli situaciju, delegat u našoj uglednoj kulturnoj, takoreći vip ekipi, prolazi pored jednog drveta narandži ispod kojeg j...

  Milan Todorov U POZORIŠTU U ranoj mladosti gotovo dečaštvu imao sam druga čija je majka bila glumica u Srpskom narodnom pozorištu u koje bi me on uvodio na probe i predstave. Ne sećam se više njegovog lika. Siguran sam da se ni on ne seća više mene. Podlegli smo novim zbivanjima. Pamtim samo da je bilo vrlo uzbudljivo kriti se od redara koji su tražili karte gledati ljude koji su menjali imena na sceni. Ponekad bismo gledali balet premda se još nismo zanimali za žene govorili smo šta govorili šaputali smo i lagali kako je devojka sa dugim nogama nesrazmerna. Bili smo netrpeljivi što je svojstveno mladosti. Zatim smo se ne znam kako i zašto razdvojili. Ne znam od čega. Ne znam ni šta nas je spajalo. Iluzija života Drugačiji svet Ili likovi sada naši rasuti nad lepotama i strahovima nestajanja.

  Milan Todorov OKO Uzmi šaku zemlje sa 10 do 15 santimetara dubine. Ako ti se lepi za prste još je hladna i mokra. Ako se mrvi ali ne zadržava oblik kad je stisneš - još nije spremna ta tvoja mlada. Ali kad se pojavi miris sladak, malo nestalan miris a ne ustajao i vlažan, to je miris života, to su oni spori dobri drhtaji trenutaka  kao dobri komadi hleba u detinjstvu kao čaša koja te još mimoilazi kao žena o kojoj si maštao zimi kada ti je bilo potrebno nešto što leči... pa tvoja stara reka razbacana drva doneta plavom i daščare divljih kafanica tu gde je bolje biti zbog  modrog plavog oka neba.

  Top 10 srpskih pripovedača 21. veka 1. David Albahari Iako je započeo ranije, njegovo najvažnije pripovedačko delo ulazi duboko u 21. vek. Minimalizam, misaona gustina, savršeno oblikovana kratka forma. 2. Vladimir Tasić Precizan, intelektualno zahtevan, bez viška reči. Njegove priče su misaoni aparati – hladne, ali duboke. 3. Jelena Lengold Majstor kratke forme: psihološka preciznost, ironija, tiha emotivna napetost. Njene priče imaju jasnu strukturu i trajanje. 4. Vasa Pavković Jedan od najpouzdanijih savremenih pripovedača. Bez manirizma, bez teatralnosti – stabilan, ozbiljan, estetski dosledan. 5. Milan Todorov Autentičan glas introspektivne, senzualno-misaone pripovetke. Njegove priče rade na finim pomeranjima svesti i percepcije, ne na zapletu. 6. Srđan Valjarević Kratka forma mu je prirodno stanište: jednostavnost, blaga ironija, egzistencijalna praznina bez poziranja. 7. Dragan Velikić Iako prepoznat po romanima, njegove priče nose snažnu memorijsku i reflek...

  Milan Todorov U CVEĆARI Prelazeći most preko Dunava videh da se na zapadnom nebu opet gomilaju tamni oblaci. Na radiju su govorili o pogoršanju vremena i ponovnom povratku zime. Parkirao sam auto ispred starovremene cvećare na nekadašnjem korzou. U radnji su dve žene sedele kraj male grejalice. Jedna je hitro ustala i pitala šta želim. Rekoh: prve lale. Ali, nisu ih imali. U tom trenutku ušao je stariji mršavi čovek vrlo uglađenog ponašanja i rekao da želi korpu. Kakvu, pitala je vragolasto prodavačica. Korpu cveća, a ne da mi vi date onu korpu. Prodavačica se toplo nasmejala. Starac se uspravio u pukotinama njegovih suvih očiju pojavilo se nešto kao muški ponos ako tako nešto odista postoji. Izašao sam vrlo pažljivo skoro nečujno kao neko ko ne želi da probudi spavača.

  Milan Todorov TRI JABLANA I JEDAN ČAMAC Poznavao sam njegovog oca bolje nego njega, sina, ambicioznog u pojavi i nesigurnog u razgovoru. Otac je bio omanji rastom, gegav ali stamen muškarac u srednjim godinama sa tamnim naočarima velike dioptrije. Bio je strastveni ribolovac, kao i ja svojevremeno, prilično kratko, ne duže od deset godina u punoj mladosti. Sa čamcima smo se otiskivali iz Dunavca ka čuvenim mestu za ribolov koje smo zvali Tri jablana. Jablani su nekad rasli uz reku, ali je Dunav spirao obalu, polako i strpljivo i oborio ih u svoju vodu i duboki pesak. Setio sam se i nepogode u kojoj sam učestvovao sa njegovim ocem. Pecali smo mirno, bez reči, do podneva a onda je niotkuda zaduvao jak severni vetar, podigao talase, koji ne behu naročito veliki ali su se kovitlali i međusobno sudarali stvarajući kovitlace mutne vode, a nebo se sasvim suzilo i sve se to dešavalo u silovitom trzaju prirodnih sila i njihovoj slepoj volji. Sedeli smo svako u svom malom plastič...

  Milan Todorov DOLAZAK Noći postaju kraće ali se broj zvezda na nebu uvećava po nejasnim pravilima. Više se ne čuju zvuci koji čovekove dnevne dileme ostavljaju po strani, zvuci u daljini kao nekad kada si po njihovom glasanju mogao da odrediš koliko si mlad. Sve ima svoju cenu. Nešto kao dobra stara večnost. I sada moraš da se navikneš da putuješ u nepoznatom smeru bez sopstvene odluke poput slepog putnika na brodu koji se krije jednako udaljen od kopna sa koga beži i kopna kome teži.

  Milan Todorov KATANCI U izlogu prodavnice u šoping molu videh lutku obučenu u braon vrlo kratku i vrlo uzbudljivu suknju i marinski plavu pletenu košulju preko koje beše prebačena jakna boje trule višnje. Pošao sam dalje misleći kako se pogledi na lepotu žena menjaju i kako to nije lepota nego vera u lepotu poput vere u proleće u čistu želju u kupanje u prljavom Dunavu u hodanje preko mosta koji ah spaja katance zaljubljenih parova na svojoj ogradi. Uvek sam pokušavao da ih zamislim. Svadba sa lokalnim harmonikašem koji pred zoru trpa ohlađene krmenadle u harmoniku i obavezna polna ljubav posle svečano napornog dana. Otišao sam a veštačka inteligencija mi je predložila samoodržanje.