paradoks

Milan Todorov SREDOM Svakog utorka obično ako nisi nervozan potrebno je izvući zelene kante pune đubreta na ulicu te ih okrenuti sa rukohvatina na stranu onih koji će ih sa treskom izručiti u utrobu narandžastog kamiona. To je sada smisao. Očistiti se prošlosti. Ah, bila si ponekad tako dobra. I pristupačna. Nisi se skrivala iza roletni patrijarhalnog morala tog nevidljivog zida koji raste iz pepela zaborava. Možda još ima nade. Ustajem rano. Čujem zuj kamiona. To su oni koji odnose izgubljene i nađene stvari. Čim odu ja istrčim da vidim da li je još nešto od mene ostalo nakon te besmislene ceremonije ljuspanja koje vara ljude odnoseći odjeke lepog  prerano.

  Milan Todorov JAGNJE BOŽIJE NARAVNO Na televizijskim vestima video sam ovcu koja je ojagnjila čak šest jaganjaca i ženu koja vesela drži jagnje u naručju srećna što su dospeli na vreme pred uskršnju trpezu.

  Milan Todorov PREKINUTE VEZE Više ne moram ništa. Ne moram da se javljam na fiksni telefon jer su mi svi stari prijatelji koji su znali moj broj umrli u međuvrenenu. Ali ponekad kao danas taj crni pomalo prašnjavi telefon zvoni. Da li da pritisnem dugme i odgovorim nepoznatom. Obično me na njega zovu da mi ponude svoje nepotrebne usluge. Zato se gradim nedostupan. Ali, šta ako je nešto važno, lepo i dobro? Očekujem rezultate nekih značajnih konkursa na kojima sam učestvovao sasvim nevino i naivno. Možda mi javljaju iz ambulante da mi je test na rak debelog creva negativan ili pozitivan? Možda me zove prijatelj koji mi je pomogao da podignem kuću a sad je teško bolestan i ja ga ne zovem jer nikad ne znam u takvim neprilikama šta da kažem. Telefon uporno zvoni. Najzad se sa knedlom u grlu javljam ali je veza malo pre toga prekinuta.

  Milan Todorov Sad Stari bendžamin koji ostane na svega dva ili tri lista morate preseći na najviše 25 santimetara dodati mu svežu zemlju zalivati svaki drugi dana i posle dve do četiri nedelje možete očekivati da na sasečenom stablu počnu da niču okca iz kojih će se izbaciti novi zeleni listovi. Šta je sa čovekom kada ga poseku i smanje? Zašto je manje uspešan od kancelarijskog fikusa za skupljanje prašine? Ako postoji evolucija zašto je nema u obrnutom smeru? Ne, nećete me prevariti još jednom umilnim hortikulturnim savetima: optimizam novog godišnjeg doba plitko sađenje semenki budućeg cveta u plastičnoj čašici u kojoj je zemlja tek orošena. Zar blud, ptice, snovi, ljubavi na sečenje vena, pa molitve protiv bolesti, samoće, plač u ramu zatvorenog prozora, zar sve to nikad neće postati ono nešto drugo osim besmisla i savršene dosade dok gladim pupoljke novog godišnjeg doba?

  Milan Todorov VATRA I SMEH Postoji priča o tome Postoji priča o tome kako je u doba kada je svetom harala kuga papa Klement VI izbegao smrt okruživši se sudovima u kojima je stalno plamtela vatra. Sedim u kafeu ispred Cineplexxa u čijim malim salama se stalno smenjuju filmovi za decu koja ulaze i izlaze cičući od radosti ili se smeju preglasno bez vidljivog razloga. Majke ih uzalud umiruju. One još ne znaju ništa o udaljenosti od smrti dok oblače deci kaputiće i istovremeno razgovaraju telefonom sa nekim okružene veselom dečjom grajom poput pape Klementa okruženog vatrom.

Milan Todorov SLOBODA I REČI (Vasa Pavković DVE MOGUĆNOSTI MAŠTANJA, KOV, Vršac, 2025.) Ulazak u knjigu kratkih proza DVE MOGUĆNOSTI MAŠTANJA pesnika, romanopisca i pripovedača Pavkovića nalik je ulasku u voz sa presedanjem na polovini puta. Ta metafora nije tek stilska figura: ona precizno opisuje kompozicionu logiku zbirke, ali i način na koji čitalac menja perspektivu, gotovo neprimetno, prelazeći iz jedne tematske ravni u drugu. Prvu deonicu čini Knjiga o zločinima — niz priča o tragovima koje za sobom ostavljaju kriminalci. Ne radi se, međutim, o kriminalističkoj prozi niti o moralističkom katalogu prestupa. Pavkovića zanima ono što ostaje nakon događaja: rezidualni sloj zločina, senka koja nadživljava počinioca. Njegovi junaci bivaju sahranjeni izvan grobalja, bez opela, u prisustvu vlasti; ali priče pokazuju da se društvo nikada do kraja ne oslobađa njihovog delovanja. Tragovi su tvrdokorni, upisani u prostor, u jezik, u kolektivnu memoriju. U tim tekstovima autor goto...

  Milan Todorov SITNI DANI  Svilene šarene kravate u pletenoj kotarici zatim cipele i čizme od dobre kože a tu je i naročito odelo na lutkama bez lica. Posmatram odelo koje nije odelo u klasičnom smislu nego pre raspareni deo osećaja za moderno doba. Patike na tamne uske pantalone iznad kojih je džemper od zelene vune pa kratkim kaput koji ne pušta hladnoću unutra ni toplotu tela napolje. Pogled mi je ponovo na lutkama. Nemaju lica. Samo čovekoliki oblik glave. Njima je, pomislih, nametnuto to odelo kao robijašu kugla. Ispod slovnih objašnjenja delova garderobe na lutkama je cena. Moj sitan dan prolazi pored lutaka bez kože bez očiju bez žilica na rukama za razliku od mene. Ne postoji jednačenje čak i da poverujem kako je sve to radi mene. Postoji samo sev stakla neprobojnog stakla između ovog mog sadanjeg života i onog koje me je a beše davno kao malo dete uhvatilo za ruku i povelo u svet uređen po pravilim...

  Milan Todorov OMEĐENOST NAŠEG POSTOJANJA (Bora Ćosić SAMA, roman, Lom, Beograd, 2025.) Roman „Sama“   Bore Ćosić predstavlja tihu, ali razložnu intervenciju u savremenoj srpskoj prozi, čiji je dominantni registar poslednjih decenija bio određen traumom raspada, izbeglištvom i moralnim lutanjima tranzicionih junaka. U vremenu kada književnost često ostaje vezana za istorijski talog i dokumentarističku potrebu svedočenja, Ćosić se odlučuje za intimni, monološki prostor – za glas žene koja ne pristaje ni na jednu zadatu formulu sveta. „Sama“ je, naizgled, ispovest. Međutim, to nije ispovedna proza u sentimentalnom smislu. Junakinja ne traži razumevanje niti opravdanje; njen govor je istovremeno duhovit, skeptičan i misaono sabran. Ona ne veruje u pravila, u „zakone života“, u lekare ni naučnike – ali ta neverica nije plod pobune ili ogorčenja. Pre bi se moglo reći da je reč o doslednoj sumnji prema svakom sistemu koji pretenduje na objašnjenje celine. U tom smis...

  Milan Todorov KEEP BELEŠKE Da ne bih upao u melanholiju koja je, kako je smatrao još Hipokrat, posledica viška crne žuči ili acediju kako bezvoljnost klonulost i malodušnost nazivahu srednjevekovni monasi odlučio sam da u telefonske Keep beleške zapisujem samo dobre stvari koje sam učinio ili su mi se dogodile u danu. Međutim, plašio sam se zapisivanja reči kao što su se Indijanci s pravom  plašili fotografisanja verujući da im ono uzima dušu. U rečima su skrivene najveće tajne koje samo đavo poznaje, ali šta su dobra koja mi se događaju a ja ih ne samo da ne zapisujem nego i ne činim ne znajući zašto i kako? Da li tiho noćno nicanje lukovica koje doneh sa jednog davnog puta iz sveta, lukovica koje se šire u maloj zaboravljenoj rundeli nagoveštavajući prestanak zimomore. Ili je to možda reč koju sam tražio mesecima bezuspešno a koja je iskrsla jutros neočekivano blistava i tačna i popunila prazninu u mom novom rukopismu? I...

  Milan Todorov DOLAZEĆE LETO Na neuređenom delu plaže jednog ranog junskog prepodneva sedoh na vruć pesak željan da me obgrli caklastim krljuštima Sunca i večnih riba. Ispred mene malo ulevo sedela je žena mojih godina. Nije se okretala. Posmatrala je ćerku koja je u kupaćem jednodelnom kostimu boje kože ulazila i izlazila iz vode izazovno svesna svog mladog obličja sada napadno erotskog. Bila je ista majka i ja je prepoznah ta išla je sa mnom u osmoljetku i jednom sam joj između nogu ispod plave kecelje video sneg bele gaćice. Pomislih zašto mlada devojka to čini pred majkom. Protrljao sam šakama telo i prišao obali. Nisam računao nevidljive mape između nazad i napred, zagnjurio sam glavu i osetio čudan spoj deteta majke čoveka a onda sam izronio jer mi je ponestalo vazduha. Osetio sam se slabo, ali osećao sam da sam krug, krug življenja tela u jutru koje dobija smisao dolazećim letom.

  Milan Todorov GLEDAJUĆI DUNAV ZIMI Ti pogledi na pustu smrznutu reku najčešće izjutra kada idemo po namirnice da umirimo neobjašnjivu zimsku glad ili svečeri kada pokušavamo da uhvatimo reči koje nas zasipaju iz radija u kolima u kolotečini na mostu kao prelazu iz jednog istog u drugo isto… šta su: Vešanje o vodeni konac dalekog sveta? Žudnja da oživimo nanovo sa novim letom (kao da je moguće uparivanje večnosti sa telima)? Ili vera u blagonaklonost rečnih duhova, kanibalizmu sklonih sirena, utopljenih duša, pijanih brodara i njihovih prokletih strašnih dragana - sveta koji bi svojim nestajanjem sa rečnog lica trebalo da nas obodri da nas oživi tako da zaboravimo stud i stid ovoga,,, Odista ti pogledi šta su?

 Milan Todorov 13. FEBRUAR Devojčice na pragu devojaštva u uskim belim majičicama sa prevelikim brusthalterima ispod njih koji nisu ništa drugo nego prekor budućem koje još ne dolazi ali koje postoji negde za nekog sada - osmehuju se nestrpljivo loveći poglede dok odlazi nečujno tanak prazan polutopli februarski dan. Uveče  na vestima najavljuju povratak zime sneg i u nižim predelima ali one to ne  znaju dok sede na stolicama sa visokim naslonom preterano uspravne na tronu i ništa im nije potrebno ni piće ni hrana, one svojim sočnim usnama šiljatim cipelicama oštrim crnim očima ispod plave kose govore čeznutljivim posmatračima: Idite, mi čekamo drugo vreme. Ljudi za okolnim stolovima jedu deca plaču šetači užurbano hodaju ali sve stoji zbog njih proces njihovog ožiljavanja je u dubokom vremenu u zemlji. Sedim blizu. Zapahnjuje me miris kafe tek pristigle u kafeu Branch. To je za sada sve. Zadržite kusur. Hvala.

  35. NE SMEMO SE MIRITI SA SVETOM Umetnost je slaba i jadna u odnosu na zlo i užase koji ljudi priređuju jedni drugima, tvrdi b ibliotekar u zapisu na 44. stranici svoje knjige. To je sistem – kaže on - spojenih sudova. Da bi umetnost bila humana i empatična potrebno je da može da promeni svet, ali ona to očigledno nije u stanju. Umetnost opušta i smiruje, a mir je ono što nam je najmanje potrebno. Ne smemo se miriti sa lošim svetom. U miru nema energije besa da se svet promeni. Da bi je stekli, francuski nadrealista Andre Breton koji se odrekao elemenata tradicionalnog pisanja i racionalnosti u umetnosti, u svom Manifestu predlagao je šetnje gradom kao novi oblik pesničke aktivnosti, šetnje pri kojima slučajni susret sa nepoznatom ženom može da bude uvod u ljubavnu avanturu i stoga predstavlja vrhunsku vrednost. U njegovom nezaboravnom romanu „Luda ljubav“ napisanom u godinama dolazećeg užasa Drugog svetskog rata 1937. godine - žena ima centralno mesto u muškarčev...

  Milan Todorov ONI KOJI PUTUJU KROZ NOĆ Pre odlaska u krevet na prerano noćno bdenje uvek izađem na terasu i pogledam sav taj svet, svemir mog malog okruženja, sve je naizgled na svom mestu dok pada ledena kiša i ja potom tonući u san mislim na putnike u automobilima. Ne poznajem ih. Ni oni mene. Duše putuju. Njihova hrabrost je u aljkavosti, jedinom čvrstom uporištu na ledenoj površini noći.

  SINOPSIS Novi roman Kroz pustinju i prašinu Milana Todorova smešten je u prigradsku biblioteku koja postaje središte susreta ljudi okupljenih oko privida kulturnog života. Kroz perspektivu pripovedača otkrivamo zapise lokalnog bibliotekara, usamljenog čoveka opsednutog sudbinama umetnika, pisaca i slikara, u čijim životima traži potvrdu da strast, smisao i intenzitet života još uvek postoje. Bibliotekareve beleške, fragmentarne i introspektivne, prepliću se sa pričama o književnim večerima, prolaznim ljubavnim odnosima, skrivenim opsesijama i sitnim nasiljima svakodnevice. U fikciji o varoši koja je izašla iz rata duboko podeljena na „nove“ i „stare“, roman otvara i pitanje ljudskih sloboda, koje su u takvom svetu stalno ugrožene, potiskivane ili se nima potajno trguje. Kako se slojevi prošlosti i sadašnjosti ukrštaju, postaje jasno da znanje i kultura ne donose nužno izbavljenje, već često služe kao krhki zaklon od unutrašnje praznine. Roman prati sudbine likova zarobljenih...