MILAN TODOROV: BIBLOTEKA NA KOŽI

 

Milan Todorov

APRILSKE TETOVAŽE

Devojke i mlade žene

ovog proleća

nose majice koje

otkrivaju

njihova ramena

ponekad duboka leđa

ili često mišićav trbuh

sa malim epicentrom

svetim pupkom rođenja.

Njihova koža je bela

još

netaknuta muškim

još netaknuta suncem

i na prevoju između

gole kože i tkanine

obavezno je neka

tetovaža.

Sedaju za kafu

u restoranima

sa drugaricama istih

ili sličnih crteža i natpisa

na koži.

Sada su u modi mršavice

i ključne kosti im

štrče poput žica

ili bolje vodoskoka.

Te devojke

te žene

te njihove kože

imaju posebne senzore

kojima uhvate pogled muškarca

kao što laste hvataju mušice

u letu i gutaju ih.

Razume se da se niko tu

ne siti takvim stvarima.

Sve to je potrebno

i njima i nama

da bismo posle kratkog

trzajnog sna par sati posle ponoći

imali o čemu da mislimo

i makar providno i nesigurno

utonemo u san

čekajući jutro

u san plitak

san koji se svaki čas prekida:

crteži pasa

kaligrafska srca

nekoliko zvezdica pa ništa

pacifistički znak

delovi pesme

koju ti je neko posvetio

pa otišao…

Ali sve to je ipak dobro jer

pisati telom još je jedina umetnost

koju neko

bar muškarci čitaju.

I zato

samo napred

dok umiru časopisi

i izdavačke kuće se gase

pod navalom sladunjavih

kič romana za leto na moru…

Samo napred

opušteno kao što jesi

u sandalama crnim

iza tamnih stakala naočara

sa mirisom na rani pljusak

na ozon

carice

jer šta je ispred nas

kad je i naše današnje postojanje

nešto što se neće ponoviti.







Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

RATKO DANGUBIĆ: JESEN U TREBINJU

Слика
I. Pod platanskim krošnjama senke se zadržavaju, spori plesači večernjeg vazduha. Stolovi kafana povlače se jedan po jedan, kao dahovi iz pluća što klonu. Čovek koji je mislio da čeka — nekoga, ljubav, sećanje — već je ispio rakiju, kafu, a osmeh mu i dalje igra na usnama, kao plima što ne ume da se povuče. Pijaca sija — smokve, šljive, breskve, svaki plod poljupcem obasjan, previše blag da bi bio od ovoga sveta. Venci belog luka vise kao bledi meseci, da rasteraju bolest, zavist i tugu. Iz manastira dopire šapat psalama, monasi skupljaju grožđe kao svete slogove, dok masline, u vetru drhtave, čuvaju mudrost stoleća u svojim srebrnim listovima. II. A on — stranac u sopstvenom rodnom gradu — hoda pijacom, ne vidi stvari nego otkrivenja. Svaka smokva himna, svaka pletenica luka tajna pesma. Zrenje nije propadanje, uči, niti proba smrti. Zrenje je život što udiše sebe, uzdah koji bira radost. Smeje se s decom što senke bacaju po kamenu, kupuje breskvu iz ruke udovice, i seda tamo gde je n...
Прикажи све

MILAN TODOROV: KENIJA, KENIJA

Слика
Bilo je to ovako. Šetao sam besciljno velikim tržnim centrom kad sam ugledao tog čoveka. Išao je golih nogu u preširokim belim kožnim papučama. Na sebi je imao široke pantalone koje su dosezale tek malo ispod kolena. Obučen je bio u drečavo crvenu majicu. I bio je crn da cr nje ne može biti. I smešio se svima dok je fotografisao svet oko sebe i slike slao nekom nepoznatom. Možda devojci u njegovoj dalekoj zemlji. Nema potrebe da sad kažem da je Crnac. Sreli smo se u tom špartanju po pretoplim mol o vima nekoliko puta. Najzad se zaustavismo jedan ispred drugog. Upitah ga na srpskom odakle je. Nigerija, rekoh pokušavajući da pogodim. Tada je shvatio pitanje i gledajući me prodorno u oči veselo odg o vorio: - Kenija, Kenija. Reko h mu, sada na svom oskudnom engleskom da mi se to sviđa, ta njegova zemlja sunca i jednostavnosti. On se savi u pozu boksera i poče da zamahuje rukama, podiže ih i spušta veoma brzo, čas povijen u struku maltene do zemlje čas teatralno i e ne rgično u...
Прикажи све

RATKO DANGUBIĆ: STAROST

Слика
  RATKO DANGUBIĆ/ KADA TI STAROST DOĐE PRVI PUT Kad ti starost dođe prvi put, ne otvaraj vrata naglo — pusti je da pokuca još jednom, da se malo ugreje na sopstvenom dahu, da shvati da nije svaka kuća spremna za njenu senku. Onda joj, naravno, otvori. Ponudi joj da sedne. Stavi pred nju šoljicu kafe, onu tamnu kao zaboravljena obećanja. Iznesi kolače što mirišu na detinjstvo, i liker od badema, za retke trenutke kad blagost spusti ruku na rame života. Reci joj tiho, kao da se poveravaš vetru: Rano je da ostaneš pod mojim krovom . Još je kod mene mnogo pesme, još odzvanja buka prijatelja koji svraćaju nenajavljeno, još se smeh penje uz zidove kao vinova loza što nema mira. Reci joj i nešto što bi rekao samo noći: Poranila si, draga. Biblija je skup priča sa srećnim završecima za one koji umeju da ih čitaju srcem. Život je meni još podnošljiv, još me ne steže oko grla, još ga nosim pod pazuhom kao knjigu koju nisam završio. Idi negde drugo, molim te, u vrtove gde cvetaju trešnje,...
Прикажи све