MILAN TODOROV: CRNA DEVOJKA

 Milan Todorov

CRNA DEVOJKA

U vreme dok sam još pristajao na učešće u letnjim festivalima knjige dogodilo se nešto što nisam mogao da objasnim ni sebi ni drugima.

Sada, kad mislim o tome, verujem da nikoga od tih drugih ne bi ni zanimala moja kratež priča, jer zanimanja stranaca za nas su uvek kratkotrajna i prolazna, što smatram sasvim pristojnim i čak znakom dobrog duha.

Elem, prijatelj, u stvari pisac koga sam poznavao, veoma prisno deceniju i koju godinu više - pozvao me je da na letnjoj gradskoj plaži čitam neke svoje aforizme. Tada, naime, još nisam prestao da ih pišem kao danas, ali sam sve više uviđao da su kratke forme, premda u prednosti zbog brzine komunikacije koju ostvaruju sa modernim čitaocima bombardovanim bezbrojnim internetskim informacijama, u suštini obrasci pisanja za autore kratkog daha, da ne upotrebim izraz literarne lenštine.

Prijatelj mi je rekao da mi sleduje i mali honorar. Pošto sam u to vreme bio bez sigurnog posla, svaki dinar mi je dobrodošao.

Bilo je već kasno leto. Malo unemirenog večernjeg vetra rasteralo je porodice sa malom decom.

Besposličari i gradski alkoholičari koji su redovni na ovakvim i sličnim dešavanjima, začudo, nisu bili prisutni.

Dan se završavao sa sigurnošću koja ne obećava niša osim trenutne krhke ravnoteže između proteklog dana i nagoveštaja sutrašnjeg, ali delovalo je da je to idealno vreme za bibliotečko veče na plaži.

Upravnik biblioteke je bio veseo čovek, od onih koji se trude da svakom ugode. To niukoliko nije bilo lažno predstavljanje. Jednostavno, to je bila njegova životna filozofija, možda čak misija u najboljem hrišćanskom duhu, mada je po sopstvenom priznanju bio atesita.

Došao je pet minuta pre ceremonijalnog čitanja.

Stolice poređane savršeno, pažljivo pobodene u pesak, tako da ih se moglo lako prebrojati bile su bezmalo sasvim prazne. U publici je bila samo jedna mlada crna žena.

Šta je nju privuklo, mislio sam, nikada neću saznati.

Afrizam , ta vrsta humorne kritike naše stvarnosti počela je, bar sam ja tako verovao, da pati od rane prepoznatljivosti.

Vazduh je bio zaparan i slutilo je na kišu koju smo čekali nedeljama.

Da, osim te žene, tu se, sada se sećam, vrzmao i jedan fotoreporter.

Nisam znao šta očekuje.

Prišao mi je i dosta uzdržano rekao da prati moje javno pojavljivanje, da je stanovao u zgradi u kojoj je sve do preseljenja u Pulu, stanovao i moj brat od strica, čuveni fudbaler Vojvodine.

Nismo se namirisali u prvom, odlučujućem trenutku.

Približavanje nagle promene vremena delovalo je da se svi osećamo napetije nego što bismo očekivali.

Ta, bilo je leto, nepoznate mogućnosti bile su još u vrelom vazduhu.

Nas učesnika bilo je pet ili šest,ne sećam se tačno.

Kad je program posle uvodne slatkorečive besede upravnika biblioteke koji se spremao za najavljeni odlazak sa funkcije najzad otpočeo u publici, u prvom redu sedela je samo crna devojka ili mlada žena. Sa ženskim svetom se nikad ne zna. Čas su ovo, čas ono. Uglavnom, oči su joj bile setne.

To sam odmah zapazio, ali nisam smatrao posebno važnim. Neke žene imaju gnevne oči i to je sada u modi, ali imam utisak da su i one u stavu odbrane a ne napada na muškarce.

Svejedno, odlučili smo da čitam za jednog posetioca, odnosno posetiteljku.

Sve vreme, imao sam utisak da me crna devojka posmatra. Štaviše, zurila je u mene netremice, nije skidala pogled. Nisam mogao to da izdržim i samo povremeno sam pogledao u njenom pravcu nadajući se da će i ona otići i da ćemo tako, prilično neslavno, završiti to literarno veče.

Ne znam zašto sam to očekivao. Ona ipak nije zračila negativnom energijom. Izgledala mi je kao osoba koja voli život, ali se od njega umorila. I sada svet ne gleda ni poplašeno ni sa srdžbom, nego ga samo gleda, tako, bez neverice.

Čekajući da na mene dođe red da čitam razmišljao sam šta je moglo nju da dovede ovde, na večernju plažu sa piscima.

Kada bih posle uvlačenja glave u ramena i gledanja u nebo ponovo pogledao u pravcu stolica na pesku očekivao sam da više neće biti ni traga od nje.

Ali, ona je sedela nepomično, u nekoj kratkoj crnoj suknji koja je titrala na vetru, prekrštenih nogu, u crnim tankim čarapama i crnim espadrilama.

Nikad nisam verovao da ljudi odećom šalju neku poruku. Tako ni tada. Uostalom, bilo je leto, veselo doba ljudskog života.

Prijatelj koji me je pozvao na to književno veče bio je debeo, sed i prilično rutav. Posle svake rečenice koju bi pročitao, zastao bi, uzeo vazduh i gromko se nasmejao.

Umeo je da prepozna kada je publiku, pa ma ona bila i jedna osoba, potrebno animirati, u stvari reanimirati i vratiti joj vedri duh.

Ali, crna devojka se nije povodila za njegovim primerom.

Samo je ćutala i čekala.

Bar sam ja imao takav utisak.

I to me je dodatno uznemiravalo. Moja trema pre nastupa ustupila je mesto neobjašnjivoj zebnji od anonimne posetiteljke.

Ko je ona?

Šta hoće?

Prebirao sam po sećanju.

Ali kako čovek u takvim trenucima može da se pripremi za susret sa uspomenama?

Da li sam je ikada upoznao?

Činilo mi se da je odnekud znam, ali nisam bio siguran.

Crna devojka.

Da, bila je jedna crna devojka, ali siguran sam da to nije bila ova koja sedi i netremice zuri u mene, prekrštajući tanke duge noge u letnjoj providnoj suknjici.

Kako se ponašati u ovakvim slučajevima.

Bio sam, naime, siguran da će me sačekati posle nastupa i prići mi.

Nisam mogao samo da pretpostavim zašto, kakva je to priča i ko sam ja a ko ona u njoj.

Pokušao sam, uz koncentraciju na svoj nastup, nekako da se pripremim za takav razvoj događaja.

Da li mi je nesvesno prijao?

Nisam imao odgovor na to pitanje. Zato sam odlučio da čekam. Uostalom tolike stvari koje sam čekao ostavio sma iza sebe. Što ne bih još jednu?

Razmišljao sam ovako: ako sam je ikada video u životu verovatno bih znao da sam nešto imao sa njom i ona, naravno, sa mnom. Ne patim od zaboravnosti, posebno ne od zaboravljanja žena do kojih mi je stalo bilo kad u životu.

Pogledao sam crnu devojku i rekao u sebi:

-Lepo je bilo ne poznavati te. Ne biti s tobom. Lepo, lepše, najlepše.

Mislio sam da ume da čita misli, ali nije ni trepnula.

Možda je, pomislih u jednom trenutku, osoba koja želi da piše i došla je na neku vrstu škole za dosetke.

Ali, ona ništa nije zapisivala.

Kao da nije imala želju da nešto sopstveno iskaže.

Bio sam prilično pokoleban. Što bih ja bio bolji od nje? Šta ja to imam da kažem važnije od nje?

Da, bila je lepa u svojoj tajanstvenosti.

U jednom trenutku pomislih da smo se voleli i da sam je ostavio ili je ona mene ostavila i sada se vraća kao Lesi kući.

Uznemiren, popio sam naiskap čašu Knjaza koju mi je prinela upravnikova sekretarica.

Da li je moguća greška?

Možda me je zamenila sa nekim?

Ali, ponekad je bolje to ne znati.

Kad je došao red na mene da čitam svoje sentence, brzao sam.

Povremeno bih pogledao u jedinu posetiteljku.

Činilo mi se da me bodri i izgledalo je to, ma koliko banalno delovalo, kao neka posebna vrsta intimne veze između mene i nje, crne devojke.

Kad se veče, po opet lepoj besedi zahvalnosti završilo, ona je volšebno nestala.

Utvara, koja je gubila obrise kako smo ispijali vino na stepenicama drvenog restorančića na plaži, hvaleći se svojim tobožnjim uspesima.

Fotoreporter nije bio sa nama. Sutradan objavio je malu crticu i fotografiju sa događaja u Expres politici. Na fotografiji je bila crna devojka. Niko drugi.

Makazicama sam izrezao njenu sličicu iz novina i stavio je u novčanik. Dugo sam je nosio u njemu, tačnije sve dok nije izledela i iskrzala se.