SAVREMENA SRPSKA HUMORISTIČKA PRIČA (53)

MILAN TODOROV
BABA

Mnogo smo je voleli, ali sin jedinac, isto kao ja, jedan u majke, moj sin, mislim moj i ženin, baš trebalo da ide u vojsku u isti dan. Kao, na primer, u subotu. A subota kod nas zgodan dan za ispraćaje u vojsku. Niko ne radi, svi se vesele. I mi sve spremili. Zajedno ćemo kao i veridbu i vojsku. I mladini spremili torte. Mislim, nismo se sami spremili. I oni tristapedeset-šezdeset zvanica. Plus devet prasića. Ne, slagaću, dvanaest prasića.To je bilo njihovo po dogovoru. Mi četirsto zvanica, ja ubacim petsto da se zna domaćinska kuća. Plus, sedam jarića, dva teleta, jedno june od tristo kila, šest tuceta pilića, nešto pataka, gusaka, morki i golupčića za supu. Torte, pivo, vino, rakiju i muziku ni ne računam. Kad...baba se prestavila.
Šta sad?
Ništa. Vojska ne pita. A devojka u sedmom mesecu. Da to sve odložimo, ne ide. Otadžbina zove. A znam, i baba bi se radovala, samo da se nije prestavila. Pa tako i uradimo. Babu zaključamo u drugu sobu, uključimo joj radio da nije sama a i na radiju lepa muzika celu noć. I udarimo po piću i iću. Muzika da se polomi. Valjda nikad nisu tako svirali. Došlo im iz srca. Svi veseli. Ne ide se u rat da se gine, nego u civilno služenje vojske i građanski brak. Vidiš, kažem ja sinu jedincu, tako se postaje čovek! Da se ponosiš zauvek kad se samo setiš.
Trajalo to, bogami, jedno tri dana, kao što je i red. Koliko se pojelo, koliko popilo, nisam računao, ali ostalo je još brdo svega, a i muzika pristane da svira samo za bakšiš i sutra.
Kako da kvarim veselje? Pogotovo što je baš sutra ćerkin rođendan. Zaboravio sam da kažem da imam i ćerku, isto jedinicu, mislim od ženske dece. Volela je baba kao oko. Kako njoj da ne slavim rođendan a sinu onoliko slavlje? Ne ide to. Makar što je žensko, mora i ona da bude bar malo ravnopravna. Jedino žensko, lepotica, miljenica, a toliko hrane da se baci na ovu skupoću i plus muzika već tu, e to stvarno ne može.
Okupila se na rođendanu cela mladost ovog sveta, mislim. A kad se mladi opuste, to treba videti. To nije za mlađe od osamnaest godina! Te igre, te suknjice, to podvriskivanje. Mislio sam, proći će jedna noć, pa gotovo, ali oni nastavili i sutra. Što da ne? Jedna je mladost. Ne živi se sto godina.I baba je mogla još, samo da je htela.Sve se može, kad se hoće. A vidim deca srećna, sve uspelo, svi mi čestitaju, a stvarno bilo i kolača u boji i kuvane rakije i sarme ko oko, a poznato je da je sarma najbolja posle četiri-pet dana kad se podgreje, a i muzika se tek uštimala pa se nikome ne ide kući.
Tako došla i druga sreda, a sutradan, nekako baš u drugi četvrtak, što ja kažem Veliki četvrtak, meni i ženi pada srebrna svadba. Kako da ne obeležimo i kumovima da se ne odužimo?

A kumova deset pari,što starih, što novih, plus familije, plus obični rođaci što mi kažemo za po kući. Babu obučemo u najlepše odelo, ono koje je sama za tu priliku šila i nastavimo gde smo stali, jer mi drugog izbora stvarno nismo imali, kad je već sve bilo spremno za veselje, jer gosti bi se veselili i bez nas. Kakav je to džumbus bio ne mogu vam opisati. Kum skidao crepove, penjao muziku uz odžak. Jelo se, pilo i povraćalo bar tri dana. Nije mala stvar dvadeset pet godina čovečanskog braka! Nikad reč oštrija, ponekad samo šamar da se zna ko koga sluša, ko kome pred spavanje pere noge.
Tri dana, kažem, a četvrtog vatrogasna zabava u mestu. Ja vatrogasac još otkad nam štala izgorela zajedno sa dedom i konjima.Da ne idem, nema smisla. Znam i baba bi volela.Uvek je volela kad obučem ono liht plavo odelo sa zlatnim gajtanima i vatrogasnim medaljama od pola kile.
Ali, prošlo i to. Muzika, ona ista, dopratila me u zoru do kuće i hoće kao da idu, ali ja neću ni da čujem. Ne dam...dok ne odsviraju posmrtni marš.
Red je, jedna je majka.

(Iz knjige "Bezbroj naših života", BAK, Beograd 2011.
Knjigu je moguće naručiti pouzećem)

SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PESMA (29)

MILAN TODOROV
OD MIŠA DO LAVA


Da smo slepi miševi
Videli bismo sigurno više!
I sa čulom za orijentaciju
Spretniji bili u našem mraku.

A da smo crkveni miševi
Mi bismo od sebe današnjih,
Bog zna koliko bili bogatiji
Čak i iza oltara, u budžaku.

Al` i kad bi nas Gospod pretvorio,
Ne u bednog miša, već slavnog lava:
Slutim da bi se za komadić mesa
Prodala i ta naša, sa grivom glava.

(Iz knjige "Pretakani Srbi", Alma, Beograd 2009.
Knjiga se može naručiti pouzećem)

SAVREMENA SRPSKA PRIČA (52)

RATKO DANGUBIĆ
PESNIK I PRAZAN PAPIR

Neko mu je jednom rekao kako je hleb pesnika sa sedam kora. Kada bi se samo jednom sve ovo završilo. Ali prolazilo je vreme, u memljivu i zadimljenu salu su ulazili ljudi, izlazili da zapale cigaru. Nije on bio od onih čije fotografije i pisma izlaze svaki dan po novinama. Koliko će se za života nagledati ljudi koji javno pokazuju da ih interesuje ovo što je napisao, ovo što čita, a kada mu okrenu leđa prevrću očima: a toliki je put prevalio da im se dopadne. I kako sutra da kaže kući svojima: Bilo je divno sinoć u onoj sali, nigde do sada nije bilo takve publike. Posle usnule druge pesme, pročitao je treću, zatim poslednju. U stvari, recitovao je skoro sat. Oni što su sedeli i stajali u sali su i zevali. Deklamovao je o starom Ciganinu koji nakaradnim jezikom govori o nepravdama koje mu se nanose; pokušavao je da bude i duhovit. Usne su mu bile suve, ispucale: voda u prljavoj čaši bila je mlaka. U publici je primetio i neke umivene i očešljane ljude. Usput je pomislio, da ne vidi nikoga koga poznaje: za jednu staricu u prvom redu bio je siguran da ima dug jezik. Dok je okretao stranicu, svečano se u sebi zareče da će se, čim se mučenje pred slušaocima završi, čim utekne od toliko urokljivih očiju, napiti kao čep. Pred očima su mu igrale bele tufnice na crvenoj podlozi, a zatim crvene na beloj. I onda se ponovo zanosio i nastavljao da čita, da čita. Treptao je, a oči su mu bile kao da su od stakla. Njegov deda je, pisalo je u njegovoj biografiji, da ne bi služio vojsku, odsekao sebi dva prsta na desnoj ruci. I njemu se učinilo da se čitanje oteglo. Njegovo recitovanje nije dodirivalo publiku, nekako se osećao kao da ga saslušavaju. Trebalo je da svo ovo sranje privede kraju. On je među slušaocima sada video i islednike: neprijatelje. Onda naglo uze prazan papir, gurnu ga prema ivici stola za kojim je sedeo i kaza: Sada, da se svi potpišete. I kao da je on uživao jedino u ovome što je na kraju uradio, ovom gestu. Od čitanja mu se mutilo u glavi, izgovorene reči nije osećao kao svoje.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (79)

RADE JOVANOVIĆ
VIMBLDON I KOSOVO







Klin se klinom izbija. Šteta je što je Srbija ostala bez klinaca.

Ja celu penziju trošim na hranu. Ubiće me luksuz.

Ministar inostranih poslova ove godine će braniti Vimbldon, Njujork, Rolan garos ...i Kosovo.

Naplatićemo mi sve ove muke oko ulaska u EU. Molićete vi nas da izađete!

Prioritet vlade je metro... Tako lako se odriče podzemlja?!

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (78)

MILAN TODOROV
DA LI STE IZABRALI SVOG POLICAJCA



Meštani ne mogu da veruju da su dobili novu ambulantu. Jedva čekaju da se razbole.

Kadije te tuži, kadija ti sudi. Tako se postižu značajne uštede u pravosuđu.

Ima mnogo nepismenih, a ne mogu svi ti ljudi očekivati da se zaposle kao novinari ili pisci.

Pre su naše fabrike radile sa trideset odsto kapaciteta, a sad smo već na onih sedamdeset odsto.

Za sada građani moraju samo da izaberu svog lekara, ali uskoro će i svog policajca.

Najjeftiinije grejanje u Srbiji je pomoću termoakumulacione peći.
Pod uslovom da j.... ne odvrne na peticu.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (77)

ZORAN T. POPOVIĆ
ZLI DUSI



Država je zadala težak udarac mafiji, od koga ona neće moći do sutra da se oporavi.

U nama živi duh dedova. To su naši zli dusi.

Narod sve teže podnosi novonastalu kriznu sutuaciju, koja traje već decenijama.

Oni koji me kritikuju moraju da znaju da je svaki napad na mene atak i na demokratiju, a to neće proći.

Naši ministri nemaju vremena za rešavanje problema nezaposlenosti, jer su zauzeti otvaranjem novih radnih mesta.

Mi nismo poštovali primirje, jer se zalažemo za konačno rešenje sukoba.

SAVREMENA SRPSKA PRIČA (51)

MILAN TODOROV
ČIKAGO


- Ej, Mali! Sutra idemo za Čikago, ako ne bude padala kiša – rekao mi je u dvorištu, naslonjen na zajedničku krušku naš stanar Toma Sunzer.
Kad sam imao trinaest godina Toma Sunzer mi je poverio da su u životu najvažnije tri stvari: bicikl, muzika i žene.
Toma je stalno kupovao nove bicikle i velike crne gramofonske ploče na 33 obrtaja. U tom trenutku je u tesnom zajedničkom hodniku držao i tri rasparena bicikla od kojih je sklapao novi, sa pet brzina. Na svakom blatobranu imao je zalepljenu sliku gole žene. Te obnažene lepotice su bile raznovrsne. Već kako bi koju u Sunzerovu svest dnevni život, pun iskušenja ali siromašan stvarnim iskustvima, doneo. Sećam se i danas jedne vitke, crne, sa ušilljenim sikama. Na koga je ličila? Ali, bilo je tu i sočnih plavih manekenki sa oblinama koje su kiptele iz kupaćih kostima u bojama američke zastave. Njegova ljubomorna, debela Suzana tako nikada nije imala konkretnu osobu zbog koje će da izliva žuč. Sunzer je bio sasvim nestalan tip. Jedino stalno je bio njegov nasleđeni stan, koji je zapravo predstavljao deo naše stare porodične kuće, koji je odlukom narodnih vlasti još posle Drugog svetskog rata dodeljen Sunzerovom ćaletu na trajno korišćene. Moj otac se, naime, još tada protivio da uđe u partiju. Sada, kada mogu da ga posmatram u sfumatu sećanja, mislim da je on bio jedan nežni bolesnik sopstvenog vremena. Kao kod svake bolesti, nešto se ne uklapa u prihvaćene norme. Samo se kod njega čitav život nije uklopio u norme i patio je nečujno, u sebi, zbog toga. Ploveći uvek uz neki vetar, zapravo je cela naša porodica, a ne samo on, stajala u mestu, pa čak i nazadovala. Majka je bila ljuta na njega ceo život. Posednjih deset godina uopšte nisu govorili. Sporazumevali su se mržnjom, koja je bila čas jača čas slabija, ali ih je uvek obuzimala pri pomisli na promašenosti soptvenih života.
Toma Sunzer je bio nešto sasvim treće. Imao je lice i oči deteta od četrdeset godina. Radio je u gradskoj štampariji koja se zvala Nova budućnost. Bio je ponosan što je grafički radnik, govoreći naglas da su grafički radnici uvek bili revolucionari, a ne kao neki... Moj otac je to stalno spominjao kao dokaz nepostojnja karaktera kod našeg stanara, koga trpi već četrdeset godina iako ne bi morao po zakonu.
- Pun je života! - rekla je majka.
- Ali, čijeg? - pitao je otac. – Dok ga ja jednom ne dohvatim pošteno!

Nije voleo posao koji je radio. Primetio sam da ne voli ni da čita, ali voleo je muziku i pomalo sviruckao trubu.
- Pljucka u tu žutu pikslu – rekao bi moj otac.
Uopšte, bio je nestalan. Stalno je želeo da otputuje u Čikago. Čikago je za njega bio pojam svega. Bio bi prvi Srbin koji je biciklom stigao do Amerike. I tamo bi svirao trubu sa Crncima, govorio je.
Ceo dan sam gledao u tmurno preteće nebo, dok je Sunzer istiskivao neku fugu iz vašarske medene trube. Ispod kreveta je držao, da žena ne zna, petostruki menjač marke Porše koji je tada mogao da se ugradi na slovenački muški bicikl "Rog". Ili ipak nije mogao, jer kad smo sutradan ispod zajedničke kruške,po lepom suncu skinuli zadnji točak i raširili nosače da bismo uz osovinu pričvrstili taj polovni francuski trkački menjač, nosači su jednostavno pukli baš u visini leve bradavice neke plavuše koja je, po frizuri, kako je govorio Sunzer, ličila na njegovu Suzi.
Kad god smo nešto petljarili, radili smo to ispod zajedničke kruške. Njena uloga u životu stanara kuće se nije zapažala sve dok meki sočni plodovi „kaluđerke“ ne bi počeli sami da otpadaju. Bio je to znak da je vreme da otac otrese stablo i u velike probušene stare vangle odmeri polovinu krušaka za nas a polovinu za Sunzera i njegovu debelu ženu. Taj običaj je trajao sve dok Sunzer jednog ranog proleća nije, uz prethodno dobijenu saglasnost mojih roditelja, tako stručno orezao ovu plemenitu voćku da ona više nije olistala.
Tako smo na mestu kruške „kaluđerke“ dobili veći prostor, ali bez hlada. Trupac stare kruške je bio idealno mesto za čišćenje sunčanika.
Toma Sunzer me je vodio na pecanje sunčanika u Šinter hagl , kad je voda bila u visini najmlađe drezge.
- To je najbolje vreme za karaše sunčanike – šaputao mi je Toma Sunzer u uvo dok me je vozio svojim najnovijim biciklom marke „Rog“ na baru pored nekada moćne fabrike traktora Pobeda.
– Sunčanici polude kad drezga počne da zri na Suncu, halapljivo je jedu i, onda se pojavimo mi i samo ih pokupimo udicama-muvarama.
Tamo smo se zarazili šugom.
Onda je Sunzer napustio Štampariju i počeo da svira trubu na groblju. Hiljadarka za sahranu. Posao kao i svaki drugi, govorio je. Usne su mu bile otečene od duvanja, kao da je stalno jeo trnjine. Zvuk trube i huk svađe u zajedničkom dvorištu, to imam od predvečerja u detinjstvu.
Nedeljom popodne, moja starija sestra je odlazila sa drugaricama u grad na igranke ili šetnju a otac i majka kod strica na Grbavicu da na stričevom televizoru, u ono vreme retkom čudu, gledaju Benzinsku stanicu. Ja bih ostajao sam u stanu i osluškivao duhove kuće u Jurišićevoj.

Čitao sam tada stalno jednu te istu, čudnu knjigu. Tu knjigu mi je svojevremeno doneo Sunzer iz Nove budućnosti. Donosio mi je sve knjige koje ništa nisu valjale, kako je on govorio. Radilo se zapravo o knjigama sa greškom, načinjenom prilikom štampe ili koričenja i koje bi u Budućnosti ionako bacali.
Da ne govorim da priče koje su se nalazile u knjizi i koje sam tek docnije delimično razumeo, kao tragično romantičarske, nisu odgovarale mom dečačkom uzrastu i zbunjenoj pubertetskoj mašti.
Danas znam, naravno, da je sve to samo pojačavalo moj urođeni strah od samoće. Kako je veče padalo na Molinarijev park čiji su glogovi bacali sumorne zimske senke u prozor na kome sam iščekivao ukućane, ja sam bio sve nespokojniji. Povlačio bih se u najzaklonjeniji ugao dnevne ulične sobe, ne usuđujući se da upalim svetlo i tako šćućuren čitao bih te morbidne priče sa severnih mora, naprežući oči i uši. Povremeno bi me na stvarnost podsetili zvuci u susednoj prostoriji koja je starim trokrilnim ormarom i dvostrukim belim nekada salonskim vratima delila naš stan od stana našeg stanara Tome Sunzera.
- Nemoj, čuće nas Mali...Nemoj...
A onda bi se sve za tren utišalo i usledilo bi ritmičko podskakivanje drvenog kreveta po podu. Nedugo posle toga bi Toma Sunzer u gaćama i majici izašao na dvorište i brisao šarenim krpama ionako sjajne niklovane točkove svog novog sportskog bicikla a onda bi ih snažno zavrteo kao da, najzad, zaista vozi za Čikago: šrrrccc!

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (76)

RADE JOVANOVIĆ
POREĐENJA RADI





Srbija je s razlogom u stalnom mraku. Vlada krade Bogu dane.

Na konkursima sam prolazio kao žutI, dok se nisam učlanio u DS.

Nema koristi ni od budućih izbora. Video sam biračke spiskove.

Ako uđemo u EU živećemo mnogo bolje. Za razliku od ostalih članova.

Srbija danas ne liči ni na šta. Toliko, poređenja radi.

SAVREMENA SRPSKA PRIČA (50)

RATKO DANGUBIĆ
CRNA KNJIGA


Ne, Petar Jakovljević nije spadao u koristoljubive ljude. Stajao je pored knjgovezačke tezge, dobujući kratkim, debelim prstima po njoj.Nije mu prijala tišina u suton : bio je nervozan, sa skupljenim obrvama i stisnutim usnama. Uzdisao je i posmatrao svoju diplomu knjigovesca na zidu: već nekoliko godina posla gotovo da nema. Pravio je, iz nužde, kutije za pakovanje torti, kolača i drugih đakonija. Treba prema sebi i svetu, zaključio je, sve činiti pravedno. Odlučio je, pre nego što ode u penziju i zatvori radnju, da poveže jednu crnu knjigu: crne korice, crni listovi, crni povez-nigde slova, nigde reči. Kroz ulicu je prošao fijaker Jovanova, s konjima u blagom kasu. Koričenjem knjiga bavi se još od detinjstva, od kada ga je deda uveo u radnju koja je nekada bila jedno od najznamenitijih mesta u Palanci. Koliko je kroz njegove ruke prošlo kvadratnih metara najfinije kože: gde su sada one knjige o istoriji njegovog naroda na čije je korice utiskivao zlatna slova. Sloboda je pojam za one koji ne znaju šta to znači, ubeđivao ga je advokat Gajdobranski, za one koji znaju, slobode nema. Nije voleo ljude koji govore sa čvrstom i dubokom verom u svoje reči. Još te večeri mislio je da ode do gradske biblioteke, da vidi uparavnika Kralja: on ga je jedini razumeo šta govori. Padala je topla, majska kiša. Malo je ljudi čije je reči slušao sagnute glave: preko radija je govorio umorni predsednik zemlje. Predsednikove reči bile su uvek iste, ali njemu nisu bile dosadile. Ponovo oseti neki teret u gudima. To je bio teret na čoveku koji zna da se nešto ne može dobro da svrši. Lajanje psa u dvorištu na trenutak odvrati njegovu pažnju od reči koje su dopirale iz žute, kako je govorio, limene kante. Ustade, otvori prozor : zamirisalo je na nakvašenu zemlju i još nešto što u prvom trenutku nije mogao da prepozna. Predsednik je završio govor. U njemu je najava smaka sveta od kojekakvih proroka i gatara prosto izazivala mučninu. Setio se, sa ledenim osmehom: nakvašena zemlja je mirisala kao ilovača koja se iskopa za novu raku. I čudni žmarci počeše da prolaze njegovim telom.

SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PESMA (28)

MILAN TODOROV
DA SE VIDI



Kao fariseji, aktivisti političke stranke
Nepokretnu babu vuku uz basamke.

Baba se nevoljko smeši, slaba da se otima,
Ali je uz stepenice gura partijska životinja.

Babi se, vidi se, ne mili više ni da živi,
Ali, zar partijci da za to budu krivi?

Pred reporterima dok sijaju kamere,
Zar da im baba omete humane namere?

I krv su juče dali za svoju viziju:
Ne za ugrožene, nego za televiziju!

I sad dok guraju babu uz stepenice,
Mole kamermana da im snimi lice.

Jer, izbori možda već sutra opet idu,
Pa da narod zapamti stranačku gnjidu.

A što se babe tiče, ne pomažu otimanja,
Dole će morati sama, posle slikanja...

(Iz zbirke „Pretakani Srbi“, Alma, Beograd, 2009.
Knjiga se može naručiti pouzećem.)

MITOLOGIJA (4)

DUŠAN PUAČA
FANTAST


Fantastični Fantast. Pobedio je na svim trkama na hipodromu u Beogradu tokom 1932, godine. Ne pamti se takav uspeh nekog konja. Ponosni vlasnik, grof Bogdan Dunđerski, je imao rašta da se veseli.
Imao je grof tri ljubavi: žene, konji i vino. Zaista dobar izbor. Imati uslova za to znači imati puno novaca. Imao ih je. I veliko imanje. Kada se zaljubio u Maru, ženu kovača sa imanja, kovača je isplatio sa 21 - nim jutrom najbolje banatske zemlje. Mara se kupala u mleku i bila sve što je u tom trenutku grof želeo. Njegovom prijatelju, slikaru, Urošu Prediću je tražio da prilikom oslikavanja zadužbine na imanju, Bogorodici podari Marin lik. Kakva ljubav.
Kada je sagrađen dvorac kod Bečeja, nazvao ga je po drugoj svojoj ljubavi, konjima, po najboljem od svih, Fantastu. Dvorac Fantast i danas je omiljeno boravište za zaljubljene parove. A Fantast je sahranjen na imanju i obeležen mu je grob.
Ta grofova ljubav je bila nešto posebno. Imao je ergelu od 1400 konja! Koliko ljubavi prema konjima! Sreća da je grof umro sredinom Drugog svetskog rata i nije dočekao da se konji posle rata rasprodaju Italijanima po klaničkoj ceni. Naravno, tako nešto je mogao da uradi samo bolesni um, ma koliko puta pobedio u ratu i revoluciji. Bolesnik ispranog mozga i pun zavisti i mržnje prema nečemu što je trajna vrednost društva i države, bez obzira na oblik vladanja i ideologiju. Sram ih bilo!
Ergela je obnovljena tek nedavno i ima stotinjak konja. Iz te štale je ponikao Kazanova, velika zvezda Engleskog konjotrka.
Treća ljubav grofova je predmet pesnika i anakreonskih pesama, kojima su skloniji pesnici nego satiričari.
Banatska ravnica je željna konjskog trka i topota razigranih, ustreptalih od želje i strasti ždrebaca. I njiske dobrih bedevija.
Poželimo mi dobra stara vremena, barem kada su konji u pitanju.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (75)

ZORAN T. POPOVIĆ
DOBAR LIK







Nije se odazvao pozivu na mobilizaciju. U vojnom odseku mu to vode kao propušteni poziv.

On svoje godine ne krije. Ima petnaest godina Zabele.

Dobar je lik. Na svim je poternicama.

Počeo sam da trgujem ljudima. Menjam ženu od pedeset godina za dve mlade.

Ostao sam sam. Od silnih mojih prijatelja, ostao mi je samo moj ego.

Volim da se slikam pored Teslinog spomenika. Vidim da mu prija moje društvo.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (74)

RADE JOVANOVIĆ
SAMO OPUŠTENO







Premijer ne želi ništa da menja. Međutim, to će raditi postepeno.

Naši građani treba samo da izaberu vladu. Posle s njom neće imati ništa.

Vlast nije ispunila nijedno obećanje. Nije znala šta bi pre.

Ni Evropa ne osporava uspehe ove vlasti. Niko ne želi da preuzme odgovornost.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (73)

MILAN TODOROV
KO BI TOLIKO PREGOVARAO




U vlasti više nema nikoga za koga biste mogli reći da je poluidiot. Sve su to kompletne ličnosti.

Redakcija ne objavljuje komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sve to već imate u osnovnom tekstu.

To što smo i danas na dnu Evrope samo pokazuje da smo temelj evropske civilizacije.

Bolje je deset godina pregovarati nego jednu ratovati. Ali, ko bi pedeset godina pregovarao?

Ako se svugde osećate kao kod kuće, možda ne bi trebalo da se izuvate u gostima.

Nije on tikva bez korena. I otac mu je bio tikvan.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (72)

ZORAN T. POPOVIĆ
PROGNOZA VREMENA




Živimo bedno zato što smo izuzetno skroman narod.

Natalitet nam je u padu, jer više niko nije lud da se rodi u Srbiji.

Prostitutkama svaka čast. Bez njih bi najstariji zanat na svetu odavno izumro.

Političari čine nepravdu narodu, zato što su u pravdu izgubili svako poverenje.

Meteorolozi su za sutra najavili kišu. Vreme će pokazati da li su bili u pravu.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (71)

RADE JOVANOVIĆ
ŠVEDSKI STO




Sve su žene iste. Zato ih menjamo.

Zabrinjavaju me bolesnici u političkim partijama. Odlično ih služi zdravlje.

I ministri su ljudi od krvi i mesa. Nemaju kičmu.

Nije nam bio potreban švedski standard. Nismo znali da se Šveđani ovako zlopate.

SAVREMENA SRPSKA PRIČA (48)

RATKO DANGUBIĆ
CRNA MAČKA

Dva puta mesečno dolazi u Palanku iz Paraga kockar Jovan Kulpinac. Po njemu može da se navije sat, ako voz iz Gajdobre ne kasni. On je mršav čovek, tih, nasmejan, sa zelenim očima. I već toga dana, silazeći na peron železničke stanice u Palanci, Kulpinac je snažno uzdahnuo i, opijen mirisom procvetalog bagrema, zatresao glavom, a onda promrmljao: Trebalo bi usporiti hod. Dakle, vratio se da još jednom okuša sreću s kartama. Šarenom ulicom nosio je džak od jute, pun finog perja. Izgledao je kao kakav apotekar, kulturan čovek. Njega je, reklo bi se, sudbina dobro pritisnula uza zid. U džaku, punom perja, koprcala se živa crna mačka: ponekad se ponašao i kao dete, bio je, s jedne strane, sklon raskalašnostima, ali i spreman da prolije suze. Zamišljao je, idući nogu pred nogu, kako je crna mačka progrizla njegov džak i iskočila, kako on iza sebe ostavlja trag od perja. Pred oči mu je izašla slika kako se ljudi u Šarenoj ulici osvrću za njim, kako se krtse i smeju. Računao je da bi, dok stigne do kuće uz nasip kraj Dunava, gde je zakazana partija pokera, vreća mogla da bude skoro prazna. Drhtala mu je ruka kojom je držao džak. Pri sebi Jovan Kulpinac nije imao para, i trebalo je prodajom perja, kod nekog Alekse Nedina, kod koga bi posle kockanja i prenoćio, do kakvih para da dođe. Povremeno je, kada uspori koračanje, grickao tanke brkove. I, neako, od same železničke stanice, činilo mu se, da neko nevidljiv ide za njim, krijući se uz fasade raznobojnih kuća, okupanih popodnevnom svetlošću. Kulpinac put do perjaru Nedina prelazio je uzbuđen, da bi, kad se crna mačka oglasi, zastao i čučnuo: kao da se plašio od ove pojave. Sinula mu je misao da ga prati sreća: i oseti se nekako nesigurnim, kao čovek koga talasi u plitkoj vodi udaraju u noge. U Paragama Jovan je radio jednoličan posao, a naročito zimi: bio je dobar majstor u saračkoj radnji Krstić i majka, i pravio je amove za poznate trgovine u Pešti i Vieni. Nepravda je ovo, uzdisao je, nositi crnu mačku u džaku. Ima on nedomica, a nema kome da ih poveri.

SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PRIČA (47)

MILAN TODOROV
IZMEĐU SLASTI I PROPASTI


Obično ne ustajem rano. Međutim, u praznično jutro, to je najpametnije što mogu da uradim.
U takvim danima imam potrebu da, od kolektivne radosti, pobegnem u samoću. Tako sam i ove godine učinio. Dok sam čekao da provri voda za kafu, prelistavao sam Saramagovu knjigu o kolebanju života, prevedenu kao „Smrt i njeni hirovi“. Bila je napisana napornim, hermetičkim jezikom parabole i nisam je usvajao sa preteranim entuzijazmom.
Upravo tada je neko pozvonio na vratima. Ugledao sam na pragu komšiju Svrkotu, koga sam poznavao samo iz viđenja. Uopšte nisam mogao da pretpostavim šta traži u ovo doba od mene. Skanjivao se i snebivao na vratima, kao da se izvinjava.
Ali, čim je ušao i seo, reče, ni manje ni više, da je došao da mi ponudi da se kandidujem za odbornika u našem malom mestu. Otprilike tako sam ga razumeo. To je njegova ideja, koliko sam shvatio a podržaće svi njegovi u partiji. Tako je govorio. I da će brzo izbori. Jer, ovo je mutna zemlja.I da se ne zna ko će koga.
Bio sam zatečen predlogom, jer nije bilo tako davno kada sam jedva izbegao linč zbog bavljenja politikom. Zahvalan sam gospodu Bogu što sam postao vinogradar. Politika mi se zbilja zgadila za ceo život.
Ipak, nisam ništa rekao. Ne zato što nisam hteo, nego zato što sam u rano jutro potpuno neupotrebljiv. Potrebno je da proteknu bar dva dobra sata da dođem sebi.
Tako sam propustio najpogodniji trenutak da ga glatko i bez uvrede odbijem, te tako sačuvam njegovo osećanje plemenite darežljivosti i svoju građansku samostalnost.
I dalje sam bio u nekakvom mekanom i zaštitničkom polusnu, osećanju koje me je kao rukavica čuvalo od dodira neugodne stvarnosti.
A onda se on setio kese koju je premeštao iz ruke u ruku i poklona u njoj. Bile su to prve mušmule ove zime sa njegove okućnice, kako je rekao. Ćutke sam primio tu korpu mušmula koju mi je doneo na poklon. Zapamtih:
- Ne smete ih stiskati, komšija, jer su pred pucanjem, a samo takve su dobre za jelo.
Posle ispijanja kafe i još nekoliko opštih rečenica o tužnim političkim prilikama u kojima živimo, Svrkota ode rekavši da se nada mom pozitivnom odgovoru na njegovu iskrenu predizbornu ponudu.

Sa korpicom čudnog voća okretao sam se po kuhinji, ne znajući šta da radim sa njom u tom neobičnom zimskom jutru.
U nelagodi uzeh jednu. Bila je trpka i pekmezasta. Posle isisavanja njenog tmastog sadržaja ostade mi na jeziku samo nekoliko malenih pločastih koštica.
Zatim sam odlučio da pogledam šta znaju o mušmulama na Internetu.
Saznao sam da su mušmule najlepše kad počinju da gnjile! Ko pogodi taj odlučujući trenutak u životu jedne mušmule, to kolebanje između slasti i propasti, samo taj mudrac može računati da će osladiti svoje grlo.

Isključio sam kompjuter. Skuvao sam još jednu jaku crnu kafu i dok se ona hladila, sladio se mušmulama ne razmišljajući više o njima.
Stvari su i ovako već dovoljno komplikovane.

SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PRIČA (46)

MILAN TODOROV
BROMAZEPAM



Vremena su teška, ali ja se ne žalim. Oboje puno radimo. Deca dobro uče, ćerka još radi i u poslovnoj pratnji. Da je samo vidite kad se našminka. Niko joj ne bi dao četrnaest godina koliko stvarno ima. Ista ja. Ovaj moj me tuk`o.Dugo nije hteo da je prizna za svoju, ali se pomirio. Otkad radi kod ovog Nemca, novog gazde, to je drugi čovek, a nekad je bio gad nad gadovima. Sad, od kako je firma privatizovana, nije više glavni mesar, nego radi na pakeraju, što mu je još bolje, samo seče jajca od bikova i pakuje u male konzervice, navodno za Japan. Tuče me samo kad je trezan. Znači, retko. Uglavnom, kad je pijan samo se smeje i plače, istovremeno. Mali ide u crkvu. Uhvatili ga da krade pare ispod ikone Bogorodice. Deca k`o deca. Nikad dosta para za lepak. Ja još kuvam za onog bogatog bogalja s trećeg sprata, onog udovca. Bolje mi je nego kad sam radila u prosveti. Bar imam svoje dostojanstvo, a što ostane mi pojedemo. Grešila bih dušu da se žalim. Matori kašlje i celu noć pušta stare srpske pesme. Kad mu pred spavanje donesem redovni čaj i tablete, hoće da uhvati za dupe. Inače, fini čovek. Samo neće još dugo, stisak mu je sve slabiji. A onaj moj bi me ubio kad bi znao za to, mada mi ne prilazi kao čovek od kako smo ušli u demokratiju, samo se trza noću kao ranjena životinja i viče sledeći. Ja sve to moram da trpim zbog dece. Kad me tuče, deca kažu da zovem policiju. Nisam luda. Ima policija važnija posla. Još da mi nađu mišomor u biberu. Ovako je bolje za sve nas. Živimo nekako, a kako samo mi znamo i nadamo se da jednog dana mora biti još bolje jer gore ne može valjda biti. Hoćete jedan bromazepan? Nemam čime drugo da vas ponudim, a red je, prvi put su nam socijalni radnici u kući.

SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PESMA (26)

MILAN TODOROV
REDOVNA PLATA



Za svetsku potrebu smrti i gladi
Počela i naša industrija da radi.

Eto, tamo gde još traje klanje –
Mi već izvozimo svoje naoružanje.

Ministar vojni, na rečima lak,
Baš se pohvali: izvozimo u Irak!

A sutra ćemo izvoziti i u Iran,
Jer, što da narod tamo bude miran?

Ali, dodaje, to je tek početak:
Svako ko poželi, dobiće od nas metak!

Svakom ćemo prodati tenk i haubicu,
Možda će s njima neko da ubije ubicu.

Nas raduje što se u svetu povećava
Ta potreba da se nesreća stalno uvećava.

I ako izvoz oružja nastavi ovako da ide
Zbrinućemo ratnu siročad i vojne invalide!

I za Srbina koji je u ratu izgubio brata,
Biće opet posla, plus – redovna plata!

(iz zbirke „Pretakani Srbi“, Alma, Beograd, 2009.
Knjigu je moguće naručiti pouzećem.)

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (70)

ZORAN T. POPOVIĆ
BITI POPULARAN



Uz pomoć vlade koja u svojim redovima ima ortopeda, amputiranje Kosova od Srbije biće samo rutinska radnja.

Vlada ima samo dve opcije. Ili će da padne ili da leti.

Mi stvaramo idealno društvo, u kome će svi građani živeti od socijalne pomoći.

Muž uvek poslednji sazna da njegova žena uopšte ne zna da kuva.

Voajeri su dragi gledaoci u seksualnoj revoluciji.

Moj komšija je postao izuzetno popularan. Otkako su ga uhvatili da piša u liftu, svi znaju za njega.

Ima nepodmitljivih ljudi. To su oni koji ne umeju da cene sebe.

SAVREMENA SRPSKA PRIČA (45)

RATKO DANGUBIĆ
OBLIK U OBLIKU





To je on, Martin. Martin Čarobnjak. Bio je, kažu, i nije bio čarobnjak. Niko potpuno ne bi razumeo kako se on oseća i kako sebe vidi. Nije, ni sam, priznavao čuda. Njemu sreća nikada nije bila naklonjena: ležeći satima, prebirao je u glavi poniženja kojima je bio izložen, promašaje koje je u životu napravio. Popio je čašu mineralne vode koja je stajala na stočiću kraj kreveta, a onda lagano ustao i prošetao po sebi. Neko je udarao zvekirom o vrata: bilo je deset sati pre podne. Koračao je gledajući u vrhove izanđalih papuča. Na tremu, otvorio je vrata, nije bilo nikoga. Vratio se, opet, u kuću i uzeo da prelistava enciklopediju životinja. Čitao je složene podatke o noju. Neko je, iznova, još jače udarao zvekirom o vrata: došlo mu je da vikne. Plašio se da neko ne vidi stanje u kome se nalazi: trljao je sede vlasi na slepim očima. Glava mu je bila teška kao tuč. Hvatala ga je blaga nesvestica. Izađe još jednom na vazduh: i, ponovo, na tremu nije bilo nikoga. Po zapuštenoj biblioteci, u kojoj je bilo svega i svačega, gmizao je piton. U stvari, dok ga gleda, smeši se i usne mu podrhtavaju: on mu je jedini prijatelj. Misli da ga piton žali i razume. Dao je, vreme je doručka, bez snebivanja, pitonu enciklopediju životinja, namazanu puterom, da je pojede. Misli: suviše se zaneo neuspesima, mora da dođe k sebi. A život je tekao, jurio dalje: kao da ga neko ukrašenim mamuzama goni. Na pitonovom telu, beše ovo zanimljivo, pojavi se oblik u obliku knjige: koža u koži. Piton, uverio se u ovo, svašta svari: hrani ga mesecima knjigama iz nasleđene biblioteke. Spremio se, uzeo je štap sa srbrnom glavom, i izašao da se prošeta po Palanci. Odavno sebe nigde nije sreo, čak ni u ogledalu.