MILAN TODOROV
BROMAZEPAM
Vremena su teška, ali ja se ne žalim. Oboje puno radimo. Deca dobro uče, ćerka još radi i u poslovnoj pratnji. Da je samo vidite kad se našminka. Niko joj ne bi dao četrnaest godina koliko stvarno ima. Ista ja. Ovaj moj me tuk`o.Dugo nije hteo da je prizna za svoju, ali se pomirio. Otkad radi kod ovog Nemca, novog gazde, to je drugi čovek, a nekad je bio gad nad gadovima. Sad, od kako je firma privatizovana, nije više glavni mesar, nego radi na pakeraju, što mu je još bolje, samo seče jajca od bikova i pakuje u male konzervice, navodno za Japan. Tuče me samo kad je trezan. Znači, retko. Uglavnom, kad je pijan samo se smeje i plače, istovremeno. Mali ide u crkvu. Uhvatili ga da krade pare ispod ikone Bogorodice. Deca k`o deca. Nikad dosta para za lepak. Ja još kuvam za onog bogatog bogalja s trećeg sprata, onog udovca. Bolje mi je nego kad sam radila u prosveti. Bar imam svoje dostojanstvo, a što ostane mi pojedemo. Grešila bih dušu da se žalim. Matori kašlje i celu noć pušta stare srpske pesme. Kad mu pred spavanje donesem redovni čaj i tablete, hoće da uhvati za dupe. Inače, fini čovek. Samo neće još dugo, stisak mu je sve slabiji. A onaj moj bi me ubio kad bi znao za to, mada mi ne prilazi kao čovek od kako smo ušli u demokratiju, samo se trza noću kao ranjena životinja i viče sledeći. Ja sve to moram da trpim zbog dece. Kad me tuče, deca kažu da zovem policiju. Nisam luda. Ima policija važnija posla. Još da mi nađu mišomor u biberu. Ovako je bolje za sve nas. Živimo nekako, a kako samo mi znamo i nadamo se da jednog dana mora biti još bolje jer gore ne može valjda biti. Hoćete jedan bromazepan? Nemam čime drugo da vas ponudim, a red je, prvi put su nam socijalni radnici u kući.
Нема коментара:
Постави коментар