ZORAN T. POPOVIĆ: POTOP

Posle informativnog razgovora, saznao je da ima reumu. Svaka koscica ga je
bolela!

Imam puno posla. Nova direktorka me je uzjahala i ne da mi da disem!

Srbina niko ne moze da kupi, dok ne pokaze sto evra!

Ja sam najlepsi, najpametniji i najbolji. Da nije tako, ne bih imao cime da
se pohvalim!

Price o potopu ne piju vodu, sve dok ne upoznate mog vodoinstalatera!

Ja sam miljenik zena. Kad god im stigne ugalj, ili treba da im se okopa
basta uvek me zovu.

Ne znam od koga da se cuvam. Imam dosta prijatelja!

Imam povisen krvni pritisak. Od viska glava ne boli!

MILAN BEŠTIĆ: UKLESANO U KAMENU

Ne znam da li još uvek nad ulazom u stari Kotor stoji kamena pantljika na kojoj je uklesano TUĐE NEĆEMO SVOJE NEDAMO. Baš tako, NEDAMO. Mogao je Pripadnik Službe koji je nadzirao kamenoresca da pita nekoga ko zna kako se pravilno piše. Recimo, mene! Pa me onda pozove na ljetovanje u Kotor. Pa proširi mnome mrežu. Pa onda ja zaboravim kako se misli, govori i piše. Pa me prebace u Beograd. Pa juče moga unuka, ovi novi, od prekjuče, pošalju na Avalu da zaviri ispod mermerne tabule rase nad ulazom u Meštrovićevo sočinjenije. Pa da vidimo šta je ispod trake od jablaničkog mermera ugravirao Saletov kamenorezac. Džaba Kralju Aleksandru I Ujedinitelju što je slogan lapidaran, kad mene onaj nije ni pozvao da pita da li se piše zajedno ili odvojeno.

RADE JOVANOVIĆ: SPLAV

Garantovano Srbi nisu učestvovali u ratu. Ko bi se za ovo borio?

Imamo više očevidaca događaja. Međutim, potrebni su nam svedoci!

Žrtve su znatno popularnije u Srbiji. Ubicama se objavljuju samo inicijali!

Srbi su narod najstariji. Od nas su postajale gorile!

Uzalud je pred Skupštinom crveni tepih. Ne može baš sve ni pod tepih!

Toliki balvani na položaju... To nije kolektivni organ, to je splav!

Demokratski je da svakog saslušaš!- objasniše u vladi i usvojiše zakon o prisluškivanju.

MILAN TODOROV: SEZONA PUŽEVA

                 Kiša je skoro neprestano padala. Ponekad pred veče pojavilo bi se sunce i duga iznad reke, ali na kratko, da bi se noću zaorila grmljavina nagoveštavajući još jači pljusak pred zoru. U predgrađa su ulazili puževi golaći. Crni, ljigavi.

                 Kakav maj, govorila je majka. Očajan.

                 Vreme je teško i zdravima, rekao je doktor.

                 Juče je jedan mlad čovek jedostavno prso.

                 I onda nas je izbacio u čekaonicu. Sedite i čekajte dvadeset minuta. Pozvaću vas. 
Sedeli smo i čekali. Ništa se nije dešavalo.

                 Prošlo je dvadeset minuta. 
                 Stvar je u strpljenju, rekao sam majci. Ništa ne može da deluje odmah. Samo polako. Uostalom, ništa ni ne dolazi odmah. Ko zna koliko godina se to sve skuplja u nama.
                 Ceo život, rekla je majka. 
Nisam je razumeo. Neko se nakašljao.
                 Šta život?  
                 Ceo život ćekaš nešto i na kraju završiš u nekoj čekaonici.

                 Vi još čekate, pitao je lekar posle sat vremena. Zar nisam rekao da uđete?
                 Ušli smo.
Tako. Izmerićemo. Eto, već popušta. Sada je bolje, zar ne. 
             Možda je bilo bolje. Ma jeste, stvarno je bilo bolje. 
             To je sve zbog promene vremena.

             U povratku srećemo svuda nove ljude. To su ljudi koji se nikad prvi ne javljaju. Ali kada im se ti, kao domaći, prvi javiš (što zapravo predstavlja samo stvar vežbanja) odmah te pitaju za zdravlje. Ni pored najbolje volje čovek ne moža da shvati zašto to čine.

             Jedino pitanje koje mi još imamo zapravo je: kome naš život pripada?

             Jedva smo stigli do kuće. Kurac je bolje!

Presvlačim se, uzimam metlu i lopatu. Njima skupljam puževe na manje gomile. Zatim ih pakujem u izbušene najlonske džakove. Iz kojih ne mogu da pobegnu, ali mogu da dišu isti vazduh sa nama.
            Jer oni imaju samo dah, a nemaju krv.

             Puževi golaći cvile kao da su nezbrinuta deca.
 Neko je rekao da kada ih začujete noću, samo se treba izvući iz kreveta, prići im na vrhovima prstiju i iz sve snage se popišati po njima.

    

      

       

MILAN TODOROV: ŽIVOT U PORNO FILMU

Država to sam ja. A ja sam bankrotirao!

Imam nekih problema sa samim sobom, ali raščistićemo to nas dvojica jednog lepog dana.

Optuženi ne priznaje nijedan sud, osim suda partije za koju je krao.

Na književnoj večeri su učestvovali i lokalni pesnici. Zahvaljujući njima sala je bila puna!

Narod voli da gleda porno filmove, zato štu jedino u njima nije ona druga strana.

Bog sve vidi.  Zato neke stvari nisu nikad na dnevnom redu crkvenog Sabora.

Poštenje nema cenu, što je najbolji dokaz da se ne isplati.

Vojnički pasulj je najbolji. Osim kad se kuva za ceo narod.

RATKO DANGUBIĆ: BRANJE PEČURAKA

Otišao sam u šumu da naberem pečuraka. Tamo ima panjeva koji su tu pustili koren 1941.

U savremenim državama kriminalci mogu da robijaju i kod kuće. To je prilika da im neko pruži domaće vaspitanje.

Kada država gradi više crkava nego fabrika može samo Bog da joj pomogne.

Fabrike su gomila starog gvožđa i razorenih hala. Tu radnici mogu da nađu sve za zidanje kuća.

Kod nas je politika dobila smisao koji nikada nije imala. Postala je potpuno besmislena.

Citiraju i ono što nisam rekao. Moram da pazim šta mislim.

Njaviše spomenika izgradi se posle ratova. Tada bar ne fali materijala za livenje.

Prvo treba da pravimo autoputeve prema inostranstvu. Da odemo kao ljudi.

Vlast na našem mestu ne bi imala ni za hranu. Baš kao što ni mi nemamo.

RADE JOVANOVIĆ: DUŠANOV ZAKONIK

Mrtva usta ne govore. Nećete valjda verovati forenzičarima!

-Brate, imam strašne planove za nas dvojicu!-pohvali se Kain Avelju.

Srbi veruju u Boga iako ga nisu videli. Ne veruju popovima, jer su ih videli!

Stičem utisak da je svaki rat besmislen. Nikad ne prođe bez preživelih!

Namnožio se broj funkcionera u vladi. Svaki vozač ima svog funkcionera!

EU ceni srpskio tržiste. U pitanju je više od sedam miliona vekni dnevno!

Dok je važio Dušanov zakonik, znalo se tačno šta je levica a šta desnica!

Uzalud pišete predsedniku telegrame podrške. Od pisanja se ne živi!

RATKO DANGUBIĆ: KAKO GOD BILO, BOJIM SE SVEGA

Negde na početku karijere sam krenuo kao novinar reporter da se muvam po selima i tražim priče. Ponekad se ne desi ni prvo ni drugo od onoga što očekujete. Negde u Hercegovini sreo sam starca u brdima (pretio je nekome nevidljivom da će ga ubiti). Sagovornik se pokazao, ako ću iskreno, kao neko ko dosta toga shvata. Pamtim da sam mu poturio diktafon, i on je recitovao: „Tako ja deveram, izgubio sam pojam o danima. Kakve ja tu koristi imam od života? Tu ja svaki dan mogu smrt da očekujem. Eto, ti si novinar, možeš da dođeš i odeš uvek: tebe ova moja beda i zanima i ne zanima. Ne znam kako se odvde, između planine i mora, skrivam od sebe i smrti. Od onoga od čega je bežim ne mogu da uteknem, ni da promenim ime. Zbilja, ako je sudbina ljuta na mene, dovoljno je da zakuca na vrata i da muke prestanu. Ne mislim ja ni da filozofiram, ne govorim o markama cigareta. Sve mi se sleglo u jedno, kao u dugi dan i dugu noć, nema kraja pretpostavkama. Ne znam kako se smenjuju svetlo i tama, valjda na prevaru. To je kao kad mene uhvati dremež, pa mi dođe san. Tako ume i dan da prevari noć, a noć da se vrati danu. Nemam korist od života, a  živim usrano. Kao da nisam sa ovoga sveta, a jesam. Ponekad pomislim da ovo nije zavičaj, da ga i nemam nigde, a ne mogu odavde, a i nemam kuda. Probali su da me smeste u starački dom, pa sam peti dan utekao. Vezivali su me za krevet, držali u gradu kada sam operisao slepo crevo. Eto, daju mi neku crkavicu dole, ali moram po nju da se spustim do grada. Postoji dole i hrana za stare i iznemogle, i narodne kuhinje, da ne mrdnem prstom, a ja ovde skončavam u domu bez krova. Neka iskolačena snaga me tera da živim ovde, a ja ne znam kakva je to snaga. Nije meni teško ni da sam sam, nemam ni struje ni vode. Neko bi pomislio kako ja imam svoj naum. Nikada ja nisam tuđe tanjire praznio, ni lizao. Ponekad mislim da sam ja ilegalac na ovoj planeti. Mislim da su mi duži ovi iskidani dani, nego mrkle noći. To je nalik na sneg koji se pod kakvom stenom topi, u hladu, ima da potraje do letnje jare. Meni je osamdeset i devet. Ovo je moja očevina, ovde nameravam da umrem. Sva moja volja je negde u toj nejasnoj želji. Nekada sam sa mirom gledao oko sebe, danas ne gledam nikako. Pao mi je krov pre sedam meseci. Zimus su bili veliki snegovi i vetrovi. Nemam nikoga, ni rođaka ni komšija, sam sam kao ćuk. Ostao je ovaj komad krova gde sam sklonio šporet i stvari, i ova mala soba. Na moja vrata odavno niko ne kuca: niko ništa ne traži, niti meni nudi. Imam neke knjige, ali ih je vlaga pojela, sve se raspadaju. Voda  probija iz svake rupe. Spavam na vojničkom metalnom krevetu, majka je govorila da je ostao od Italijana koji su ovuda razapinjali šatore 1941. Slamarica se sva umoljčala. Utrla se u njoj slama, valjda i seno. Nemam druge preobuke no ove na meni, u tome ima i da me ukopaju. Prolazi ovuda šumar, dovoljno je da javi u grad kada sam mrtav. Nekada je ovo sve bilo malterisano, sada zjape zidovi. Više spavama danju nego preko mraka, bojim se svega. Moji su ginuli za svakoga i svugde, za nas ovde niko i nigde. Naložim natruo panj, pa dokle izdrži. U varoš idem s magaretom, a moram radi tih para i ovih potreba iz radnje.“ Uz živu gestikulaciju, rekao je starac još nekoliko nerazumljivih rečenica. Verujem da nisam mnogo oduzimao, nisam ni dodavao, hteo sam da mu doprem do duše.

MILAN TODOROV: BIZNIS

Ako se po jutru dan poznaje, onda bi narod morao da ustane!

                                   

Sutra će biti bolje. Ukoliko vremenske prilike to dozvole!

Vaše novine su ugašene. Toliko za vašu informaciju.

Za prvi milion se nikad ne pita. Zato što se nikad ne odgovara!

Za demokratiju imamo samo reči hvale. Tačnije, hvala i razumem!

Crkva i država ne bi trebalo da se jedna drugoj mešaju u poslove. Biznis je biznis!

MILAN TODOROV: STAKATO

          Boban je bio tetkin sin. U stvari, prvo nije bio, ali je kasnije bio. To sad izgleda čudno. Međutim,  koja je to stvar u životu koja je jednostavna i laka za razumevanje? Nijedna. Tako i to.

         Elem, tetka je stanovala na našoj adresi. Ili smo mi stanovali na njenoj? Ne znam kada je komšijska nesloga uopšte počela. Svakako još dok su moji roditelji bili živi. Duge su to priče o zlom komšiluku koje se ovde pričaju tradicionalno, uz kućno ognjište raspaljeno posle drugog TV Dnevnika. Međutim, posle su mi roditelji umrli (mrzim izraz „pomrli“), zatim sam se oženio, pa su došla deca... A onda se odnekud, iz mišolovke prošlosti, pojavila i Tetka. U početku je sve bilo u hinjenom redu, ali docnije, što bi rekli Hemingvejci: mnogo docnije, nastaje pakao. Tek kada smo i žena i ja prestali da govorimo sa njom, najpre ja a tek kasnije, mnogo kasnije Maša ( a razlozi behu, kao i uvek, krajnje banalni: zaključavanje ili otključavanje kapije, pas koji juri mačke, podela štrika za veš, mračna sijalica u zajedničkom hodniku, blato na stepeništu, pa nestala-pronađena poštanska pošiljka, pa slomljene grane sadnice uz stazu „da se jadna za zelen bor uhvatim...“, preglasna muzika,  dečji rođendanski doboši u bašti...) shvatili smo da smo sa komšinicom dobili još nešto zajedničko: samomučenje.

          Hteli smo zbog toga da menjamo stan. Ali, svi koji su bili zainteresovani odustajali bi već posle prve posete, kada bi razdrndana Tetka tik iza njih bacila svoje čini zamešane u kofi prljave vode ili ispustila bujicu psovki i uvreda na račun pridošlica koje je prvi put videla u životu. Tako od menjanja stana ne ispade ništa.

          Deca su pošla u školu koja je bila blizu. Zatim je umro ujak koji je stanovao na Novom naselju i, pošto nije imao dece, prvi naslednik njegove zapuštene garsonjere bio sam ja. Iako smo u prvom trenutku mislili da će nam novac od  njene prodaje pomoći da se odselimo iz paklene kuće, to nam nije uspelo. Ja sam, naime, baš tada ostao bez posla. Žena je platu primala neredovno. Živeli smo, praktično, od iznajmljivanja garsonjere i dečjeg dodatka.

Došlo je još jedno dete. Milica.

„Halo, da li je to picerija Pavlović?“ – zvali su prijatelji i, tobože duhovito, čestitali  mi rođenje još jedne devojčice.

Bilo nas je sada petoro u tom skučenom i mračnom prostoru. Žena, tri ćerke i ja.

Onda sam se ponovo zaposlio. Doduše, na određeno vreme kod jednog privatnika. Ali, gazda je bio pravičan i isplaćivao nam je plate redovno. Za doprinose za penzijsko i zdravstveno osiguranje niko nije više ni pitao. Što se posla tiče, bilo je daš što daš. Ljudi su, sa svršenim fakultetom, radili kao noćni portiri,prodavci uličnog sladoleda, grobari ili kao kuriri i dostavljači poput Tetkinog Bobana. Ja sam, sa svojom srednjom pomorskom, još dobro prošao.

          Ponekad, u kratkim međukomšijskim primirjima, pokušavao sam kao gavran sa kockicom ementalera u kljunu da neuništivu Tetku  nagovorim da mi, u zamenu za manju garsonjeru koja bi njoj i njenim sve skromnijim potrebama sasvim odgovarala, utrapi svoj stan. Veštica nije htela ni da čuje.

         Vremenom sam se pomirio sa postojećim stanjem. U stvari, nisam se nikada sasvim pomirio.Samo sam potcenio opasnost od takvog života i gavran je, naravno, spustio kljun u katran. Ali, šarene lopte su magično uletale u rundele sa cvećem. Dečji doboši si najavljivali rat. Sa milicijom smo postali najbliža svojta. A Milica, Sunčica i Vedrana?...Decu smo stalno stišavali, kao što smo činili i sa radio aparatom.

        

         O mukama kroz koje prolazimo, ne vredi trošiti reči. Zbog pakla sustanarskog života postajao sam sve nesigurniji. Ta žena, mislio sam na Tetku, će nas sve potpuno  izludeti. Učiteljica nam je rekla da joj se čini kako Sunčica, srednja ćerka, ima neki mali tik oko oka. Možda će proći.

         Sve u svemu, kada je Tetka zapala u takvo stanje da nije znala koje je doba dana, jutro ili veče (uzgred bila je ponoć kada nam je luda ptica lupala o prozore), bilo je logično da se obratim njenom jedinom rođaku.

         Imali smo u rezervi i onaj ujakov stančić na Detelinari. Bila je to siva rupa, u jednoj od onih besprizornih zgrada na početku gradskog atara. Sitan stan, jedan od onih vojno penzionerskih, na poslednjem četvrtom spratu, blizu rajskog neba, ali ispod ravno-dušne betonske ploče. Leti bi se ploča užarila do neizdržljivosti a s jeseni bi plafon pomalo prokišnjavao i nervirao kao biblijska džangriziva žena. Izdavali smo ga brucošima koji bi zalutali u taj deo grada i koji bi se u njemu zadržavali samo koliko da potroše svoje prvo sledovanje kondoma u životu i da zatim tu ruinu od hodničića, tuš kupatila i dnevno-spavaće sobe bezglavo napuste ostavljajući nam za uspomenu i dugo sećanje polugodišnje neplaćene račune.

         Međutim, stančić se nalazi samo nekoliko zgrada dalje od Bobanovog stana, tako da bi njemu, pretpostavljao sam, sasvim odgovaralo da tetku smesti u neposrednu blizinu umesto da dolazi u Varadin da je svakog drugog dana poji hranom i beskorisnim tabletama za sve veći broj njenih od nauke nepriznatih boljki.

        Nazvao sam ga telefonom i predložio da se nađemo i razgovaramo. Dogovorili smo se da to bude u taverni „Plava ostriga“ na Bulevaru Vojvode Stepe.      

         Krenuo sam svojom starom „Škodom“ ekološke boje znatno ranije do dogovorenog mesta za sastanak. Premda sam bio  Starosađanin nisam pozavao tu novu mrežu pokrajnih gradskih bulevara, te somborske i subotičke pruge asfalta koje kao tamne zmije puze  u beskrajno grotlo ravnice.

          Kafić sa morskim imenom sam lako našao. Bio je jedini u panonskoj nigdini. Seo sam za okrugli plastični sto. Sunce je još nemislosrdno pržilo, iako je bilo već oko sedam sati uveče. Sve vreme sam se u sebi pitao: zašto "Plava ostriga"?.  Bilo mi je bezveze da to pitam mladu blajhovanu konobaricu. Možda je ona plava ostriga?  Iovako me je pogledala  nezadovoljno kada sam, naručio samo običnu crnu kafu, bez šećera. Da li hoćeš, možda, med sa propolisom? Posle tri minuta bili smo, dakle, već na ti. Na njenu žalost nisam hteo med sa propolisom, nego sam naručio i čašu vode. Kisele ili obične? Kisele, rekao sam. Što kiselije. Uostalom, donesite i med.

          Čekao sam već dvadeset minuta. Boban nije dolazio.Pomišljao sam da ga pozovem mobilnim telefonom i podsetim na dogovor ali sam u poslednjem trenutku odustajao. Znao sam da u poslednje vreme ima i nekih neuroloških tegoba, nešto sa motornim funkcijama, ali nisam znao ništa više o tome. Kao što uopšte nisam o njemu znao mnogo.Tetka mu je, normalno, bila mamina sestra. Međutim, stvar se tu komplikovala, pošto niko nikada nije čuo za njegovu mamu. U svakom slučaju njihov odnos je bio čudan.

     

          Ako ne dođe za deset minuta, obećao sam sebi, ustajem i odlazim. Pozvao sam devojku i platio račun. Sada sam već bio sasvim siguran da Boban neće doći. Upravo kada sam to pomislio, ugledao sam nekakav beli kamionet kako se lagano uparkirava na trotoar zauzimajući i deo zebre.

           Samo što je seo - rekao mi je: „Izvini, imam nekih problemčića sa ženom. U stvari, razvodim se.“ Bilo mi je odmah jasno da je trenutak za pregovore o udomljavanju Tetke sasvim neprimeren situaciji u kojoj se on sada nalazi. Kakva sad Tetka, pomislih! Od toga nema ništa!

          Bio sam kivan na sebe što sam ga uopšte čekao. Ipak, nisam mu ništa rekao. Samo sam objasnio da se nisam slučajno zatekao u tom kraju jer sam obilazio onaj ujakov stančić pošto je poslednju podstanar još pre dva meseca ispario ostavljajući mi polomljen ležaj, ubrljan dušek, slomljenu telefonsku slušalicu. Trebalo je to sve dovesti u red. Čak sam dogovorio sa nekim pijanim molerom iz komšiluka da donese merdevine i sve lepo prekreči. Kao da ništa nije bilo! Zatim sam nameravao da ga ponovo izdam. Ovaj put studentkinji. Mada se tek sa njima, sa tim provincijskim džudama nikad ne zna koliko im je vremena potrebno da se umreže na globalnu perverziju i na šta će to na kraju da izađe.

          Sve sam mu to, ne znam zašto, ispričao u jednom dahu. Boban je rekao, da srećom, njegova nova devojčica ima stan, i to veliki na dunavskom keju. Otac joj je bio policajac višeg ranga, od onih čija porodica nije smela da zna da li tata ubija ili samo prebija i hapsi u svoje  radno vreme. Onda su oni dobijali te najveće i najbolje stanove u gradu. Drugim rečima, ništa.

         Konobarica je, ne pitajući nas, domilila do našeg stola i donela jednu oveću porciju vrelih girica i polulitarsko pivo. Očigledno je Boban ovde bio čest gost. Polako je ispijao pivo i povremeno uzimao pokoju giricu sa tanjira, nudeći i mene.  Prethodno bi ribicama otkinuo glave i slagao ih, kao u nekakvoj kartaroškoj igri, po obodu tanjira. Posmatrao sam te glave ne znajući šta da mislim, dok nije rekao:
           “To počinje u glavi. Čitao sam nešto o tome. Mislim, sve velike bolesti počinju u glavi. Dokazano: sifilis, Alchajmer, pa i ovaj moj Parkins. Posle krene ono drhtanje, pa kočenje ruke, pa usporavanje pokreta, pa zaboraviš da si uopšte učinio taj napor pokreta. I tako, ode život.“

Bio je mlađi od mene desetak godina. Iznenadilo me je takvo negovo reagovanje. Ali, valjda, bolest izoštri čula. Ne znam. Osetio sam malu nelagodu, hteo da kažem da se on baš dobro drži uprkos svemu, ali ipak nisam.          

 „Znaš šta je možda jedino utešno u tome? Osećanje da vreme prestaje da curi. Pružio si ruku, vratio je uz telo, a ona je za tebe i dalje pružena ruka.

Ćutao sam.

„  To je, valjda, ta nekakva čovekova potreba da ima svoje vreme, ne bezlično, opšte, ponedeljak veče,  kao što je, recimo sada. I mi moramo da ga trošimo na priče o zajedničkom štriku za veš... Nego neko posebno, samo tvoje vreme koje je u stvari ono jedino sa čime raspolažemo. Verujem da razumeš....“

           U tom trenutku mi je zazvonio mobilni telefon. Rekao sam, polušapatom, Maši ( jer to beše upravo zabrinuti cvrkut moje ženice) da je sve u redu i da se ništa ne brine. Čim sam sklopio telefon bilo mi je krivo što sam joj to rekao, jer je u stvarnosti sve bilo suprotno.

           Međutim, mi već toliko živimo zajedno i toliko se dobro poznajemo da je  njoj, na osnovu mog oskudnog i brzorepog odgovora, moralo biti sasvim jasno da sam se sa tim stanom nepovratno upetljao i da iz toga sada već ne može izaći ništa dobro.

            Pričali smo još malo, ne pominjući Tetku. Na okolnim stolovima stolice su bile već u noćnom položaju, sa nogama uvis. Bilo je vreme da krenemo.

            Seo sam u „Škodu“, s mukom otvorio prozor i pozvao ženu da je obavestim  da upravo krećem  i da ću joj sve podrobno ispričati kad stignem kući, iako nisam znao šta bih zaista mogao da joj ispričam od ovoga.

             Ali, pošto sam joj kad me je nazvala onako glupo rekao da je sve u redu, osećao sam malu grižu savesti.        

             Maša je jedno preosetljivo stvorenje i sada sigurno pati.

A i naše devojčice pate, jer im majka pati, što je opasno jer će to tek posle u njihovim životima da se pojavi  kao mala pukotina u bračnom raspoloženju ili već kao nerazumljivi, od strane njihovih sirotih mladića neisprovociran hir devojački.          

            Mislim da ću joj baš o tome pričati kad se vratim. Uostalom, to je i moje porodično iskustvo na koje nisam nimalo ponosan. I još ću joj reći da bi zato svako trebalo da ima svoje vreme. Mi, svoje. Deca, svoje. Tetka...ona neka ima sve vreme ovog sveta, samo ne naše! I da bi od sada, zapravo, trebalo da živimo u paralelnim a ne spojenim vremenima.  Ovaj put joj bar, obećao sam sebi, neću romoriti kako nismo imali seks već osam nedelja.

          Kada sam došao do mesta na kome sam parkirao auto, primetio sam da mi je prednja leva guma izduvana. Stara felna. Trebalo je sada se po lošem svetlu gnjaviti sa svim onim šrafovima, pod uslovom da imam dizalicu. Nekako sam izvukao rezervni točak. Nije bio u sjajnom volumenu, ali izdržaće do varadinskog mosta a posle može i na bandašima...

          Posle dobrih pola sata sam najzad krenuo, ali polako. Ne zbog nesigurnog rezervnog pneumatika. Vukao sam se sa Novog naselja bezvoljno, vozeći sve vreme zelenu „Škodaciju“ drugom brzinom, dopuštajući svima da me obiđu i pritom legnu na sirenu. Nisam reagovao ni na umiljate kliktaje telefona. Tu crno-sivu plastiku sam, gle slučajnosti, zaboravio u prtljažniku kada sam u njega pakovao onu skvrčenu gumu. Mada sam već tada znao da ću nehajnost već negde nekada platiti. Na mostu. Ili na ćupriji. Samo još nisam znao kojom banknotom.

        

           

ZORAN T. POPOVIĆ: PULS

Srbija je zemlja kontrasta. U njoj se zivi, izmedu jada i bede!

Jedina prepreka odumiranju drzave je narod, koji jos uvek pokazuje znake
zivota!

Sedim na klupi za rezerve. Korisniji sam kad ne igram!

Moj prvi komsija ne treba da se plasi. On je vec odavno mrtav za mene!

Zenama ne mozes da ocenis godine. Vesto ih kriju u svojim borama!

Neka bije, neka bije, policija!!

Kad ga je islednik scepao za grkljan, odmah je propevao kao slavuj!

On nema ni jednu olaksavajucu okolnost. Samoubistvo je izvrsio s
predumisljajem!

Policajci su batinali demonstrante s razlogom. Bili su besni sto im kasni
plata!

Mi zivimo u nevidenom izobilju i blagostanju. O, boze, daj nam snage da sve
to izdrzimo!

Zivim kao u bajci. Svakog dana jedem carobni pasul

Odigrao sam teoretsku novost u partiji. Povukao sam nemoguc potez

Prati ga policija. To je mali znak paznje sa njihove strane!

Policijskim aparatom vlast opipava puls naroda!

Umro je od gladi sit svega!

Do juce smo mislili svi kao jedan, a danas vlada potpuno rasulo!

Toliko je bio pun sebe, da je dobio proliv!

Da bi sprecila svako bezakonje, vlast je uvela zakon dzungle!

Dijalog je bio konstruktivan. Svi su me bez pogovora slusali!

Belci su crnci koji nemaju dovoljno pigmenta!

MILAN TODOROV: ZNACI ŽIVOTA

Na izborima se uvek pokaže volja naroda, a posle izbora bezvolja.

Ja  nikada nikog nisam udario ispod pojasa – reče dželat.

Uprkos povoljnoj hidrometeorološkoj situaciji,  ovaj narod je sasvim presušio.

U Srbiji postoje još neki znaci života. Narod daje hiljade evra za nadgrobne spomenike!

Ova vlast je dobra kao hleb. Sa aditivom!

Predsednikova reč ima toliku težinu da uvek potopi istinu.

Nema smrti bez sudnjega dana. Naša država može  mirno da odumire hiljadu godina.

RATKO DANGUBIĆ: LEDENO DOBA

Bela kuća u SAD, žuta kuća u Albaniji. Dome, slatki dome.

Kod nas je bilo i uspešnih privatizacija. Na primer: pojeo je vuk magarca.

Sukob je zamrznut na nedoređeno vreme. Dok ne dođe novo ledeno doba.

Izgubili smo u miru sve što smo dobili u ratu. Nismo stigli da sve pretvorimo u pare.

ZORAN T. POPOVIĆ: DEVICA

Srbija je na nogama.Mislim, na kolenima.

Da nismo tražili đavola, ne bismo videli svog boga.

Nemate čega da se plašite. Policija motri na vas.

Devica je netaknuta priroda.

Ja uvek mislim pozitivno i svojoj ženi stalno odgovaram „Da, draga“!

Mene žena voli kao Boga. Na moju veliku nesreću, ateista je.

Ona je bukvalno shvatila da fakultet završava stražnjica a ne glava, pa stalno vrcka pred profesorima.

MILAN TODOROV: SPASITE NAŠE DUŠE

U svim prethodnim ratovima smo bili na strani pobednika, a onda smo i njih pobedili.

Najnovija arheološka istraživanja pokazuju da je neprijatelj  još poodavno ubacio kost među nas.

Kad bacite bumerang, ni on se ne vraća u Srbiju!

Od četiri  S u grbu, mogli bismo da napravimo čak dva SOS.

Kod nas ludi ne jebu zbunjene. Prešli su na normalne.

Otpadi otkupljuju biste narodnih heroja, jer ne mogu da gledaju kako odlaze u rđu.

Spustili smo se na zemlju. Nekad su ovde glave letele a sada se kotrljaju.

MILAN TODOROV: UGASILI SMO

Nikad ne trči za ženom. Puzi!

Predsedniku vlade je to prvo zaposlenje u životu. Do sada nije upropastio nijednu državu.

S obzirom da ničija nije gorela do zore, mi smo svoju ugasili već danas.

Novine žive jedan dan, reče sponzor i ugasi list.

Srbija je mesto gde se sudaraju istok i zapad. Tačnije, mesto udesa.

Mi nikada nećemo priznati državu Kosovo...a možda ni tad!

Niko nas ne može  toliko malo da plati, koliko mi možemo da primamo socijalnu pomoć.

Pacovi ne napuštaju brod. Naprotiv, toliko su se namnožili da mora da potone.

RADE JOVANOVIĆ: NAJSREĆNIJE GODINE

Država je planirala da odumre. Ali se preko reda ubacio narod!

Ceo svet nam je okrenuo leđa. Sad znamo ko stoji iza njega!

Ovo su najsrećnije gladne godine srpskog naroda!

Zna narod kako se sve odigralo. Ali istoričari to lepše kažu!

Srbi su prvi došli na Balkan. U tome je naša prednost nad starosedeocima!

Platio sam TV pretplatu... Moraću da zapečatim frižider!

Koštalo nas je bratstvo i jedinstvo... Nismo štedeli municiju!

ANONIMUS: PLATA

Plata je kao menstruacija! Krvavo je zaradiš, dobiješ je jednom mesečno, prođe te za 4 - 5 dana,  a onda možeš da se jebeš!

ZORAN T. POPOVIĆ: BRODOLOMI

Svi pričaju samo o Titaniku. Nama su potonule sve lađe i nikom ništa.

Ide Mile lajkovačkom prugom. Zapucao u Evropu.

Našao je ženu preko lista „Oglasi“. Trajala mu je do sledećeg broja.

Nismo ih puno davili. Obesili smo ih po kratkom postupku.

On je odranije poznat policiji. Od njega su često primali mito.

Srbi se nepravilno hrane. Nemaju šta da jedu.

MILAN TODOROV: KREVET VIŠE

Ono što je pisalo na tarabi uoči izbora, to smo i dobili posle izbora!

Ja uopšte nisam ljubomorna. Da mi je samo znati koja ti je fufica to usadila u glavu.

Zaprosio je devojku pred celim stadionom, tako da je odlično odradio posao.

Obogatili su se na tuđoj nesreći, jer su hteli da pokažu da u svakom zlu ima i ponešto dobro.

Svi zatvorski kapaciteti su popunjeni, tako da će se ove sezone tražiti krevet više.

Dragi gledaoci, posle bloka reklama o najnovijim hapšenjima, sledi naš redovni EPP.

Pravda je spora, ali dosadna.

Borba protiv kriminala u jednom trenutku je zamrla. Tada se život vratio na ove prostore.

ZORAN T. POPOVIĆ: PRINCIPIJELNOST

Svi hoce da ulazu u Srbiju. Nuklearni otpad!

Gledam stranu sa cituljama, da vidim ima li nas jos zivih!

Tito je imao samo diplomu bravara, jer nije znao da postoji Univerzitet u
Kragujevcu.

Njegova jedina veza s matematikom je ta, sto je budala na kvadrat!

Obezbediti parce hleba za porodicu, postao je za mene prevelik zalogaj!

Jos uvek nije za staro gvozde. Ne da se rda!

On svakom izlazi u susret. Nikad ne odbija ponudeno pice!

Nasi politicari nikad ne govore istinu, i narod ume da ceni njihovu
principijelnost!

MILAN TODOROV: SLADOLED ZA BAKU

 Moram da vam postavim jedno pomalo neprijatno pitanje, rekao je stari Ilir, vlasnik  poslastičarnice „Proleće“, kada sam došla na razgovor za sezonsku prodaju sladoleda. 
– Da li čačkate nos?

Skoro sam se srušila.

Gazda je, međutim, bio uporan da mu kažem iskreno, da ili ne? Uostalom, ja ću to vrlo brzo otkriti. Jer, sve se može sakriti, osim čačkanja nosa, rekao je kao da na svetu nema strašnije stvari od toga.

Zašto je to važno?

Još pitate, gospođice! Osoba koja se predaje jednoj takvoj ružnoj strasti, postaće žrtva i svake druge. Jedna loša strast zove druge loše strasti da joj dođu u svadbu.

Naravno da ne čačkam nos, rekla sam uvređeno.

Ni ponekad, pitao je, sada već omekšano. Kad ste sami?

Never!

Primio me je.

I evo već tri meseca prodajem sladolede na uglu bulevara Oslobođenja i onog drugog, koji se isto tako samo malo drugačije zove. Iza je velika gradska pijaca, preko puta bolnica.

Na jednoj strani život: voće, povrće, pilići, snaše, banane iz Tunisa, lubenice iz Grčke, med i orasi obični i oni indijski  a na drugoj neumitne posledice  konzumacije života. Slast i čemer. Radost rađanja i muka umiranja.

Posmatram sve to u prvim jutarnjim satima. Dok ne krene histerija lizanja sladoleda. Sladoled se hladi u svojim vitrinama. Frižideri ravnodušno zuje. Automobili se zaustavljaju na semaforu.

Često vidim i vozače kako, dok čekaju da pešaci pređu zebru, čačkaju nos.Uglavnom to ne skrivaju. Možda misle da ih niko ne gleda dok to rade. Ipak, sigurna sam da se sve oseti. Čak i kad ne vidite da vas neko gleda, vi znate da vas gleda. I tačno znate kako vas gleda. Da li kao ženski plen ili onako. Ne dižući glavu, nagnuta nad hladnom staklenom vitrinom koju je gazda namerno napravio da bude preduboka da bismo saginjući se, po šumsko voće koje se nalazilo na njenom kraju, morali da mušteriji otkrijemo svu dubinu svojih dekoltea, svakog dana osećam na sebi poneki takav pogled.

Premda, kod mene nema mnogo toga da se vidi. Uvek sam bila debeljuškasta, ali ravna kao daska. Sve moje drugarice su jele čips i vriskale: Jao sve će mi to otići u sise. I stvarno im je odlazilo. I ja sam jela čips. I pila fantu i koka kolu i jela sendviče sa previše majoneza, grickala slane i slatke grickalice, štapiće, šećerne kugle, zimske sladolede, torte sa margarinom, palačinke sa veštaćkim pekmezom...Međutim, meni se to ništa nije lepilo za sise. Pre bi se reklo da je odlazilo u guzicu. Tako da je sa mog stanovišta gazdin dizajnerski trik sa dubinom sladoledžijske vitrine potpuno promašen. Da bih ja pospešila prodaju svojom nekom zamamnošću, na koju muškarci uvek padaju, trebalo bi da mi je vitrina iza leđa, pa da se naginjem polako se savijajući u struku, i da se okrenem tek onda kada bi pogled razbalavljene mušterije pao na obilne šarene kugle čokolade, lešnika, maline ili borovnice. Ali, kažem vam, meni se svet događa kao da je uvek iza mene, kao nešto što samo prolazi bez mog učešća, baš kao ta kolona automobila koja se sa jednog bulevara, stenjući, brekćući i isijavajuću vrelinu preliva u drugi isti takav bulevar.

Ne razumem se mnogo u saobraćajne zavrzlame, ne vozim iako sam još u osamnaestoj položila vozački sa desetkom na testu i devetkom na praktičnoj vožnji. Nisam umela da iz prve uparkiram auto na poligonu ispred prazne, napuštene fabrike u kojoj su nekada proizvodili...koga je briga šta. Ocenjivač, instruktor nije me ( a i tada sam već imala tu žensku intuiciju)  posmatrao kao svoj mogući plen. Nije, dakle, bio ni najmanje dvosmislen kada je gledajući iznad, u retrovizor rekao da ćemo se morati videti još jednom. Ozbiljan muškarac koji ne dozvoljava da ga  mlada žena sa kojom se nađe u kolima uzdrma. Takvog bih volela da imam jednog dana za muža, ako takvih uopšte još ima na svetu.

Nije me, kažem, mnogo zanimalo da li i takvi muškarci možda čačkaju nos na nekom semaforu u nekom gradu. Uostalom, mislila sam, možda svi muškarci čačkaju nos.Možda im je to nekakva erogena zona. Samodovoljni klitoris. Klitoris čula mirisa kojim njuše žensko meso pre nego što ga raskomadaju.

Nema drugog opravdanja za tu odsutnost, skoro fanatičnu, za to izbivanje iz  života i kolonizovanje u nosnu ljušturu. Čista javna masturbacija. Ali, primetila sam da oni rade još nešto. Nije sad da ja samo posmatram muškarce u raznim tipovima automobila. Što se toga tiče, mogu da kažem da nisam uopšte materijalista. Mada ne mogu reći da je moj ideal skromnost. Nego sredina, zlatna sredina koju bih mogla da, nemajući  bolju ideju, nazovem normalnom. A to izostaje. Ide se iz krajnosti u krajnost. Ako ne čačkaju nos dok čekaju zeleno na semaforu, muškarci se zadižu iznad zgužvanih, uroljanih, toplih sedišta i nameštaju međunožje. Ne obaziru se ni na koga. Često to rade iako znaju da ih iz susednih kola posmatraju druge osobe. Ne, to je njihovo pravo. Dlakavom ručerdom šakoljiti se, lagano a uporno među nogama, usred uzbibanog, imploziji sklonog grada. Kao da im ništa drugo nije potrebno između. Između čačkanja i češanja. Muški rod je mrtav. U apotekama nema leka za tu vrstu bolesti. Ona ne samo da je zarazna i zato verovatno neiskorenljiva nego je i nasledna, genetski određena. I deca čiji očevi čačkaju nos, po svoj prilici, će to raditi već od najranijeg detinjstva.

I nikad se ne bih udala za nekog takvog.

A onda je naišao on.

Kakav imate sladoled, pitao me je onako obično kao što i toliki drugi pitaju.

Italijanski, rekla sam.

Ne kupujem za sebe, znate. Moja baka obožava sladoled!

Karpiđijani, bila sam određenija. Po njihovoj recepturi.

Nasmejao se.

Onda znam sve, rekao je kao da se već poznajemo. Naravno da nije znao ništa, kao što muškarci nikad ništa ne znaju.

Ali, ja sam sve znala. Istog sekunda!

I  obične reči mogu biti kao magneti, mada ne baš uvek, samo ponekad.

Mora da sam dugo držala otvorena usta. Sva sam obamrla kao skočanjena na plus trideset.

Tog dana imala sam peh. Prvi, ozbiljniji od kako radim u Proleću. Stavila sam tek umešeni sladoled u vitrinu na kojoj je, istina, sjaktilo zeleno svetlašce ali koja, znala sam to, nije postizala dovoljno nisku temperaturu. Friz je radio, hladio je, ali traljavo.

Sutradan je ponovo došao i tražio da mu napravim jednu veliku mešanu porciju sladoleda za baku. On ne sme, ima, rekao je, zapaljenje srednjeg uva.  Da je rekao: upala levog grla, delovalo bi uverljivije. Zapaljenje srednjeg uva! Ma nemoj! U prevodu: boli me uvo za sve!

Nastavio je da dolazi.

Ponekad u ponoć, posle vrućeg bureka. Zamišljala sam kako ga u prozoru čeka okruglo bakino lice sa srebrnom punđom kao u filmovima o Baltazaru.

Trudila sam se da upijem njegove navike i rute.

Želela sam da vidim kakav je u snu. Ali on mi u san nije dolazio. Zato sam ja, posle jedne smene, otišla kod  njega. U stvari, on me je pokupio i povezao. Probudila sam se u njegovom krevetu. Imala sam njegovu belu košulju na kopčanje na sebi. I njegovu plavu trenerku sa belom prugom srozanu na bokovima.

Bila sam užasno uznemirena. Sve je došlo prebrzo. Negova kuća je bila velika. Tu negde, mislila sam, iza nekih vrata štapom po hrastovom parketu trupka njegova baka Eliza. Veliki crni pas bi povremeno skočio na prozor, bez lajanja, kao veseli četvoronožni pajac iz kutije.

Dok tražim izlaz iz sobe koji vodi ka kupatilu, nailazim na delove naše garderobe. Isprepleten veš. Brzo ga skupljam u krilo i pokušavam da ga uredno složim, kao da ću time dovesti svoj život ponovo u red. Trgnem se i sve ispustim na pod kad odnekud iz spoljnjeg hodnika, najverovatnije, čujem neki ženski glas koji uporno poziva „Roćko, Roćko...Dođi Roćko“!

Šta ako me njegova staramajka zatekne ovakvu u svom kupatilu?  Zaključavam vrata iza sebe.

Tuširam se dugo i temeljno. Perem sve, čak i oči. Njih jedino bez sapuna. Ušmrkavam vodu u nos.Šumno i teško dišem. Na dršci tuša zalepljen nepromočivi, štampani slogan „good start“.

Kakav je ovo dobar početak, mislim dok umesto očekivane bakine veštačke vilice u staklenoj čaši u uglu na crno lakiranoj stolici zapažam gomilu porno časopisa. A ja se brinula šta ako naiđe baka! Isključim toplu i stanem da se tuširam samo hladnom vodom. Ako se već iznutra osećam  kao izmrvljeni led, hoću to da budem i spolja, cela.

Kad sam se vratila u sobu, on je izvrnut na leđima, sa cigarom u ustima, slušalicama u ušima ...čačkao nos! Izgledao je kao čovek pred kojim je večnost.

Na vratima... poljubio me je vrhom jezika... u udubljenje iza uha, pa zatim kliznuo do grla. Izvežbana stvar, odmah sam znala.

Ali, lepo je meni onomad rekao stari gazda Ilir: Jedna loša stvar vuče drugu!

Posle mesec dana sam se udala za njega.

RADE JOVANOVIĆ: NA NASLOVNOJ STRANI

Mi nikad nismo imali gubitke u ratu. Srećom, to nadoknadimo u pregovorima!

Za probleme sirotinje nije kriva vlada. Mada joj se ne mogu osporiti zasluge!

Neki Srbi se vode kao nestali u ratu. No, većinom su otpisani kao preživeli!

Mi imamo idealan ekonomski program. Ne moraš ništa da radiš da bi propao!

Uzalud godinama okrećemo drugi list. Krivci su još uvek na naslovnoj strani!

Ćirilica i latinica su dva ravnopravna pisma. Za svakog petog Srbina!

Objektivno informisanje nema šanse. Narod niko ne može prevariti!

RATKO DANGUBIĆ: REZAČ VINOGRADA

Stajao je naslonjen na stub od svetiljke, okrenut prema izlogu prodavnice rublja. Pripalio je cigaretu i izdahnuo dugi dim. Ima malo i rituala u njegovom udisanju i izdisanju. Dobro je da ne pada kiša (ili da ne duva vetar). Tada se oseća potpuno bekorisnim. Ponovo je onaj (stari) koji se raduje narednom danu, mislio je. Njegovo rasuđivanje o mestu i trenutku na kome se nalazi je jasno. Shvata da je „primoran“ da se raduje i ovom trenutku koji je pred njim. Ponekad se oseća kao negativac iz filma. Jedan je od onih koji je ležao u zatvoru zbog politike, po raznim paragrafima. Onda je (onda?) bio spreman da ide do kraja svakog zadatka. Njega tada nije bolela ni sopstvena rana.Tek je od pre koji mesec, od kada su „ovi“ uzjhali vlast, prestao i da se krije (robija je ostavila trag i na njemu). Uz pokupljeno u zatvoru, sada ima i drugo zanimanje. (U buvari je naučio taj zanat rezača vinograda.) On je uveren da mu robijanje nije oslabilo volju. U samici je ponavljao sebi (kao mantru) spisak radnji koje ima na umu svaki rezač vinograda (koji su lastari na lozi rodni, koji nerodni-koja su okca na rodnim lastarima rodna-od čega zavisi rodnost lastara-koliko se koji čokot može opteretiti rodom-kada treba rezati vinograd-koje se radnje vrše na čokotu prilikom rezidbe-kako se i čime najbolje vrši rez). Stoji iza zatvorenog kioska za novine. Zaklonjen je od pogleda i kamera. Ti koji (sada) urlaju po ulicama za njega su nalik njemu pre deste godina (tek je bio upisao studije filozofije). Tu ideju čime da se bavi po izlasku iz bajbokane (pored njegovog izbora rezidbe vinograda) dao mu je zatvorenik terorista. Taj mu je među (visokim) zidovima zatvorske avlije (dok je on ponavljao mantru rezača vinograda) govorio o snovima, o isledniku zlotovru čije ime svi znaju, o mesecima izolcije koji su od njega napravili krpu. Taj razgovor u njemu budi (i sada) nostalgiju, pomalo je i potresan. Bez njega ne bi pokrenuo ovu stvar s kojom se (pored rezidbe vinograda) bavi. Njemu je plaćeni posao da ide na ovakve mitinge. On dobija pare (verovatno od policije) za tu riskantnu zabavu. Ime mu je, ma nije bitno koje mu je ime, on je rezač vinograda. On je (i danas) učesnik protesta, prikuplja i podatke o određenim licima za onoga ko mu daje pare na ruke. Sve mu deluje otužno, a stvarno. Pomalo je (misli) i patetitično. Ima u rukama laki ram od bambusove trske (poklon onoga s kim sarađuje), na kome po potrebi (kao na držačima novina kod brica i u kafeima) menja tekst (za određeni miting i dan). Sada (pored rezidbe vinograda) u odlasku na mitinge i proteste vidi smisao bitisanja. U taj ram (koji se preklapa na četvoro i ima teleskopsku dršku) staje parola na ravno jedan m2 hartije. Odmakao se od kioska, i sa (monitiranom) parolom krenuo (lagano) među ljude.

MILAN TODOROV: DUH

Što ti Gospod Bog uzme na jednoj strani,  da ti na drugoj. Na žalost, mi smo neutralni!

Danas i nejtežem bolesniku kažu otvoreno: U redu je, vodi državu!

Srbi veruju da Bog čuva Srbe a Amerikanci da Bog čuva Ameriku. Dakle, Bog čuva američke Srbe!

Kriminalac je osuđen na društveno koristan rad. To je radio i do sada.

Jutros sam se isprsio i kupio pogačicu sa čvarcima. Jednom mesečno hoću preko hleba pogaču!

Duh je pušten iz boce. Živeli!

ZORAN T. POPOVIĆ: KLUB MOJIH FANOVA

Prepisao je zeni i deci, kucu i stan. I sad mirno spava na klupi u parku!

Nekad si bio frajer kad imas zgodnu zensku, a danas si frajer kad imas
decka!

Osnovan je klub mojih fanova, koji za sada ima samo jednog clana. Mene!!

Vreme je za njega stalo. Okazala mu je cuka!

Mi uvek idemo glavom kroz zid, pa kud puklo da puklo!

Jedem sve ono sto su mi doktori zabranili. Najslade je zabranjeno voce!

Nekad smo se moja zena i ja voleli, a i danas se trpimo

Nikad ona ne bi imala silikonske grudi, da se on nije isprsio!

MILAN TODOROV: IZMEĐU REDOVA

Imamo demokratiju, slobodne medije i pravo da znamo sve...Sve sam vam rekao!

Al Kapone je s razlogom imao bebi facu. Bio je beba za ove naše!

Nije problem što je vođa slep, nego što je narod slep.

Onaj odozgo sve gleda, ali već dve hiljade godina ne menja dioptriju.

Ima srpsko i nemačko državljanstvo. Zlu ne trebalo, ako Nemačka propadne.

Mi smo pravna država, samo što je naš slučaj pravno zastario.

Komšija ima tri ćerke, ali ne pravi razliku među njima. Svakoj tepa: sine!

MILAN TODOROV: ODREĐENI RAZLOZI

Nije problem u tome što Srbija leži na buretu baruta, nego što Srbi imaju kratak fitilj.

On je među našim najboljim političarima. Redosled je sledeći: on, deset telohranitelja, pa ostali.

Ima i nas Srba raznih. Nismo svi iste nacionalnosti!

Imamo mi strategiju za borbu protiv kriminala, samo je ona tajna za sve nas.

Svakome neka Bog sudi, rekoše ateisti.

Izvinjavamo se svim svojim žrtvama. I onima koje nas čuju i onima koje, iz određenih razloga, ne mogu da nas čuju.

MILAN TODOROV: PRIGOVOR

Svaki naš posao stoleća  je takav da je zajebao vek.

Naš trkač je na rezultat trke  uložio prigovor u rekordnom roku!

Ulica nije mesto za rešavanje problema. Ali, objasnite vi to žrtvama sačekuše.

Da li postoji život posle smrti? Da, ali ne u Srbiji.

Predsednik veruje da je Kosovo Srbija, čime je samo potvrdio da se kod nas politika meša u religiju.

Krsti se sa tri prsta, ostali su mu lepljivi.

Na kraju knjige o autoru je sastavljena službena beleška.

RADE JOVANOVIĆ: SREĆNA OKOLNOST

Srbi su demokratiju dobili bukvalno na tanjiru. Sad bi hteli i hranu!

Naši TV gledaoci imaju savršen alibi. Godinama nisu ništa videli!

Kad su specijalci skinuli maske, demonstranti se nisu mogli prepoznati!

Što dobiju u ratu, Srbi izgube u miru. Trenutno smo izgubili glavu!

Srbe ne napuštaju saveznici ni kada ratuju sami sa sobom!

Često mi je u životu bilo teško. Srećom, tada sam uvek živeo u Srbiji!

MILAN TODOROV: PSIHOLOŠKA PREDNOST

Ako nam se povampirila prošlost, onda ona svojevremeno nije bila vampir.

Taj mafijaš je toliko poznat, da ga nije potrebno posebno predstavljati na državnim prijemima.

Korupcija postaje naš sve veći problem, jer je kod građana sve manje deviza.

U pedesetoj godini je ušao ponovo u pubertet. Jednostavno ne želi da ga starost pita gde mu je bila mladost.

Moj psihijatar ima psihološku prednost u odnosu na mene. Luđi je.

Nijedan klijent koji je kod nas ostvario pravo na osiguranje u slučaju smrti, još se nije požalio.

ZORAN T. POPOVIĆ: SAVETI

Sudeći po troškovima reprezentacije, naše pare su pojedene.

Podržavam štrajk policajaca, jer za to vreme treba da obavim neke posliće.

Moj otac mi je uvek davao dobar savet govoreći: Radi kako ti misliš da treba!

Pokušavam da zamislim da je moja žena Šeron Stoun, ali  mi ne ide. Toliko baš nisam maštovit!

Nismo se prodali budzašto. Doplatili smo da nas kupe.

ZORAN T.POPOVIĆ: KOLAPS

Ja se uzdam use i u svoje kljuse. Nema meni, bez mene!

Zene idu kod plasticnog hirurga na zatezanje, da bi bile pozeljnije za
natezanje!

Nista nemam, a za ostalo cu da se snadem!

Pravda uvek na kraju pobeduje, samo u starim dobrim vesternima!

Preti nam kolaps, ali mi se ni vecih i jacih nikad nismo bojali!

Posle hladnog rata nastupilo je otopljavanje. I bi potop!