Danas sam se toga setio prolazeći pored zgrade u u kojoj je stanovala moja profesorka srpskohrvatskog jezika (kako se u toj državi koja je nestala tada zvao maternji jezik) koja me je nekoć mnogo kinjila.
Ne znam ništa o njoj. Pretpostavljam, pošto sam i ja u godinama, kako se kaže, da je ona možda na nebu.
U toj zgradi bilo je nekoliko stanova a u njenom stražnjem delu nalazio se bioskop Reka.
Profesorka se zvala Ljubica Gvozdenović a mi, učenici, zvali smo je Gvožđe.
Bila je punačka crnka u ranim pedesetim. Živela je sa mužem koga smo povremeno viđali s njom na terasi. Bio je to jedan mrzovoljan ćelavi tip sa velikim trbuhom. Nisu imali dece.
Okupljali smo se ispod njihove terase.
Nismo imali pojma da im smetamo.
Sada je neko od naslednika ili kupaca njihovog stana zatvarao tu terasu pocinkovanim limom ostavljajući samo mali prozprski otvor.
Očigledno je nameravao da proširi stan i da profesorkinu terasu pretvori u kuhinju a kuhinju u sobu ili tako nešto što ljudi rade ne obazirući se na estetiku.
U vreme, pak, kada je profesorka Gvožđe motrila na nas terasa je, naravno, bila otvorena, duboka sa belim lepo održavanim rešetkama na ogradi; a u njenim uglovima leti su se šepurile visoke begonije ili tako neko crveno cveće koje cvetalo sve do prvog snega, čini mi se.
Bilo je to lepo vreme. Dani su bili stalno plavi i ja sam sve vreme prolećnog, letnjeg ili jesenjeg vremena jahao na svom muškom biciklu slovenačke marke Rog. Sasvim sam siguran da sam jedino tada bio srećan bez tereta budućnosti.
Profesorka me je, međutim, u školi, a beše gimnazija, stalno korila da od mene neće biti ništa jer ne učim. Zadavala bi nam neke domaće zadatke i ja sam, po pravilu, dobijao najviše dvojku ili dva plus.
Prve dve godine jedva sam se provlačio do sledeće zbog Gvožđa.
Ja zaista nisam učio kod kuće. Bio sam, iz neznanih razloga, uveren da učitelji, nastavnici i profesori u školama služe da nas uče a da se mi posle škole odmaramo, jedemo masti i leba, merkamo devojčice, vozimo tada popularne dvotočkaše i mislimo na sve drugo osim na pripremu za novi čas.
Gvožđe i njen muž su leti sedeli u udobnom kavezu svoje terase, pili sokove i kafu i gledali nas preplanule, tek došle sa plaže, pogledom u kome je bilo loše skrivene zavisti i začetak nečega što nisam mogao u to vreme da dešifrujem logičnim objašnjenjem.
S druge strane zgrade dopirali su zvuci nestvarnog dalekog sveta. Prvi filmovi sa Brižit Bardo, recimo. Ili „Majko slušaj moju pesmu“. I svi smo gledali Brigitine lepo izvajane noge i slušali žalosne španske ili meksičke pesme.
Onda bi neko namerno glasno podrignuo i čarolija je nestala a mi odjurili na drugo mesto.
Verujem da se tada, u tim večernjim trenucima, profesorka Gvožđe hladila kao usijani čelik.
I dalje je bila protiv nas mladih danguba ali njeno i muževljevo podsmevanje i kritika nekako su, bar u njoj, činilo se, od puste neosetljivosti maltene nevidljivo a sve više postajale svrab na sopstvenu smernost.
Tog leta, a bejah već u drugom razredu, na reci, ne na filmu, nego u zbilji upoznao sam čoveka petnaestak godina starijeg od mene.
Bio je došljak, ali se brzo uklapao u prigradsku sredinu.
Imao je mišićavo bakarno telo i uske gaćice. Jedina mana koju je posedovao je što nije znao da pliva.
Brđanin od brkova do peta.
Na plaži je pred svima radio sklekove. Stomak mu je bio kao hrapava kora nekog drveta.
A onda se na našoj plaži, nekako stidljivo, jednog dana pojavila profesorka Gvožđe.
Bio je kraj školske godine. Sećam se da nam je pri kraju zadala pismeni zadatak na slobodnu temu. Ali, preporučila je da ti bude nešto kao „Ja sam isti kao i drugi, ali i kao niko drugi“.
Znam samo da je bilo prilično komplikovano za
razumevanje.
Nisam napisao ništa u svoju svesku.
Moj stariji drug sa plaže je odmah bacio oko na profesoricu Gvožđe.
Bila je sama. U preuskom kupaćem kostimu, velikog stomaka na tankim nogama delovala je groteskno.
Brdski je, naprotiv, bio oduševljen.
-Počeću da njištim kao nilski konj koliko je dobra.
-Ona – upitah zaprepašćeno.
Ne, nisam je mrzeo, jer to u dečačkoj dobi ne postoji. Samo sam joj se podsmevao, u sebi.
-Pogledaj samo taj pubis.
Nisam imao pojma šta je pubis.
Ipak klimnuo sam glavom i sjurio pogled u mlitavu belinu profesorkinog tela. Njen autoritet se u mojim očima definitivno raspadao.
Za
razliku od nas, profesorka uopšte nije ulazila u vodu.
Dolazila
je svaki dan na plažu, sedela ne nekoj svojoj šarenoj prostirci,
mazala se kremama protiv opekotina od sunca i čitala kojekakve
knjige.
-Jebeš knjige – rekao je Brdski, kako sam ga zvao sve vreme a on prihvatio. – Njoj treba epizoda.
-Šta joj treba?
-Ljubavna pustolovina da bi se ponovo osetila ženom.
I sutradan je doneo veliku crveno belu loptu.
Ne znam kako je to uspeo, ali jednog dana videh svoju strogu prifesorku kako klikće , stenje i pada u vreli pesak igrajući odbojku sa Brdskim.
Pogledala me je kao krivac, osmehnula se i rekla
-Pobogu dete, opet dangubiš.
Ton njenog glasa bio je potcrtan rutinom, ali više nije ličio na glas nekog poznatog a nevidljivog iza ograde belog balkona.
Tog leta imao sam odlične ocene iz svih predmeta, ali sam morao da idem na popravni jer sam iz srpskohrvatskog jezika imao keca.
To je bila jasna poruka profesorice zvane Gvožđe.
Plašio sam se da ću morati da ponovim godinu. Ipak posmatrao sam njenu letnju avanturu sa svojim drugom kao neko ko je verovao da je bezrazožno kažnjen sa prilično likovanja dok mi je Brdski pričao neshvatljive stvari u vezi sa profesorkinim trbuščićem koga se, hvalio se, ipak dočepao jedne večeri.
Polovinu od onoga što mi je pričao bacao sam u vodu.
Brdskom niko nije sasvim verovao, iako je bio omiljen među nama starosedelačkim momcima.
Međutim, profesorka Gvožđe se, kako se pričalo, razvodila od svog dugogodišnjeg supruga.
Ja sam izašao na popravni ispit za koji sam se ovaj put dobro spremio.
I bio nekako prazan i izduvan kad sam ga položio.
Nisam se osećao ni ponosno ni olakšano.
Ipak, imao sam upisanu četvorku u đačkoj knjižici što mi je u zbiru ocena bilo dovoljno da upišem prava naredne jeseni.
Setio sam se toga ugledavši, kao što rekoh, slepi balkon na nekadašnjem stanu profesorice Gvozdenović.
Ne mogu da znam gde se razlozi za neke stvari završavaju, ali sada je više nisam osuđivao i nisam joj se podsmevao kao dok je bila živa, u njenoj kratkoj letnjoj avanturi sa grubijanom Brdskim - jer evo me na raskrsnici između uverenja da se sudbinski događaji ne mogu izbeći i primisli da neuspehe, čak i kad ne vidimo razlog za to, a naročito tada, vredi slaviti.
Нема коментара:
Постави коментар