MILAN TODOROV: KROZ PUSTINJU I PRAŠINU

Kad voziš automobil

putem koji je debelo 

zasut prašinom

najvažnije je da voziš

što brže možeš.

Tako postižeš dve stvari:

tvoj automobil ostaje čist

jer se prašina diže iza njega.

Nevolja je samo u tome

što prašinom zasipaš sve druge

ali šta se tu može

neko uvek divljački trubi na putu

s razlogom ili bez.

Vozio sam danas jednim takvim

iznenada na okuci

spazih čoveka u sveže

iskopanoj rupi.

Bio je Crnac

radio je na novom putu

uz reku.

Stojao je go u rupi do pojasa

rupi koju je iskopao

ašovom  po užasnoj vrućini

na tvrdo nabijenom šutu

a pored sebe je imao

plastični balon od pet litara

pun vode.

Kad me je ugledao

oči su mu naglo postale veće.

Bio je potpuno mokar od znoja

i umoran kao pseto.

Imao je previše lepo lice

za patnju

ipak gledao me je kao živi stećak

dok sam prolazio.

Na trenutak

samo na trenutak

bilo mi ga je žao

a onda sam požurio

jer je tip iza mene pokušao 

da me pretekne 

i zaspe prašinom.

Nisam više video crnog momka

i ne znam zašto sam mislio

na njega i njegove lepe

crne oči

i njegove začuđene krupne beonjače.

U povratku video sam samo

duboku svežu rupu.

Nalazila se sada sa desne strane 

suvog puta.

Uz nju je na ivici

stajao balon mutne

nenačete vode.