Iskradem se u rano jutro i odem do reke.
Pritom uvek mislim srešću
uz put koji vodi između dva groblja nekog sa jednakom istorijom rasprsnutog spokoja,
ali to se nikad ne događa.
Ipak vredi truda.
Jutro i voda koja se pročistila.
Zbilja, kako se pere voda?
Možda potapanjem svega što plovi a nije plavet prvog sveta.
Izujem patike, hodam po vlažnim pesku
umijem se šakećki
i onda se vraćam do kola istim putem trudeći se da ostavljam
nove tragove u prethodne
stare dolazne tragove.
Nikad u tome ne uspevam
Ali to volim.
To je tajna stvari
koje su bile.
Kao i tajna žena
koje su bile.
One su dostojanstvene
i ne daju da se lako gaze.
Prošlosti,
volim te,
umrle ljubavi i prijateljstva
volim vas.
Pre ulaska u auto
otresem pesak sa đonova
patika,
istresem gumene tepihe
iz auta,
sve vraćam unatrag,
ali ne vredi.
Prošlo je.
Prošlo je čak i najuticajnijim umetnicima Dvadesetog veka.
Pikaso je imao mnogobrojne ljubavne veze.
Olga Kholkhova je bila balerina, a on je, kao i ti, voleo ženske noge.
-Pošalji mi sliku tvojih nogu u DM.
-Ne mogu.
-Zašto? Ne mora da se vidi lice.
-I noge imaju lice – otpisala ti je žena koja se nije zvala Olga, ali to nije važno.
To je rat između muških želja i ženske neutažive praznine.
Onda je nastala Gerniku.
Kritičari su mi rekli da ova slika nije direktno portret ljubavnice, jer je autor koristio, navodno, arhetipove žena koje simbolizuju bol i patnju što može baciti svetlo na sve pa i tuđe emotivne veze.
Rat je odista bio.
Vojna garaža kao zatvor.
-Skidaj se, Emina!
-Joj, kako ću?
-Lepo, skidaj se da te mi ne bi skinuli a to će da boli.
-Ubiće me babo.
- I treba.
Vrata garaže su se otvorila i zatvorila.
(nastaviće se)
Коментари
Постави коментар