Te devojke koje su sedele za malim drvenim stolom sa kariranim stolnjakom u kafani na obali - samo su ćutale i pušile.
Bile su, u stvari, mlade sredovečne žene, njih tri i jedan muškarac neodređenih godina, u pantalonama zamazanim mašću i katranom.
U kafani na plovnom putu bilo je znatno manje gužve nego prethodnih dana.
Muškarac je imao sitne, tanke udove ali mišićave u kratkoj sivoj majici.
Viđao sam ga svakog leta uz zadnji deo kafane. Mesecima je popravljao svoj beli plastični čamac. Tek pred jesen isplovio bi sa njim da bi ga posle zime, od ranog proleća a pred narednu sezonu opet strugao, prao, farbao, polirao.
Sada su sedeli blizu mog stola, u prvom redu do niskog neurednog rastinja uz rečnu obalu a lahor koji je u svoj svojoj slavi donosio svež, rezak miris vode - sada je donosio oblake duvanskog dima.
Pomišljao sam da se udaljim, ali nisam hteo da im time pokažem da mi smetaju. Smatrao sam to jednako neuljudnim kao i njihov dim.
U nekom trenutku naišao je lik dobroćudnog izgleda i ja ga upitah da li će i ove godine da kampuje tu, blizu, ispod krošnji starih topola što on potvrdi i upita me da li može da sedne za moj sto.
Dim onih žena nije mu smetao.
One su palile cigaretu za cigaretom i on mi kad sam očima pokazao na tu neprijatnost reče da u nekim zapadnim zemljama razmišljaju da ukinu zdravstveno osiguranje za pušače.
-To je kao da proveravaš da li puška ima metak u cevi tako što je prislanjaš uz slepoočnicu – rekao je i dodao da je dugi niz godina živeo u Engleskoj i da zna kako stoje stvari.
- Ali za to – reče – jednostavno nema rešenja.
Upitah ga zašto se vratio.
-Zbog ovih ljudi ovde. Tamo ne poznajem nikoga a ovde skoro sve. To je kao melem.
-Ali – rekoh – zar nisu ljudi jednako loši.
-Ovde su možda još gori. Ponižavali su ih u prošlosti. Ako ne njih, ono njihove daleke sada zaboravljene pretke, a duh ponižavanja je opstao i doneo svoju vrstu mira.
I poče da mi priča istoriju grada uz evergrin muziku sa razglasa postavljenog na polici kuhinjskog prozora.
-Ljudi su ovde izmešani. Niko ne zna svoje dalje poreklo. Posle rata prilikom državnog popisa koji su radili oficiri partizanske, pobedničke vojske, ljudima je dekretom određivana nacionalnost i vera. Nisu se nizašta pitali a i nisu se mnogo ni bunili, pravo rečeno. Važno im je bilo da sačuvaju živu glavu na ramenima. Znam to pouzdano. Pričao mi je pokojni ujak, koji je tada bio potpukovnik JNA.
Žene su pušile bez nade da će ikada prestati. Pikavce su kradom bacale pod sto u travu.
Njihov muškarac je odlazio od stola i vraćao se. Uvek je imao neki razlog o kome ih je kratko i glasno obaveštavao. Imao je kratke noge koje se nisu videle u preširokim pantalonama i sve je to delovalo kao da nikud ne ide, nego uporno poskakuje u mestu.
Englez mi reče da ga ljudska priroda ne zanima mnogo. Bio je istoričar ali je davno emigrirao i radio do rane penzije kao vozač.
-Sada me – reče - zanima samo ova šuma i reka. Čak ni one. Nego to nešto veće od njih i nas samih. Prostranstvo ili tako nešto.
Posle male dramske skoro glumačke pauze, koja je učinila da mu donekle manje verujem, reče:
-Možda čudo praznog prostora.
Usledila je opet dramska pauza za vreme koje sam ga pažljivije osmotrio. Bio je temeljan čovek širokog lica, ali sa slabo otvorenim očima i delovao je, sad tek otkrih, poput nekog prodavca na sumnjivoj pijaci koji oprezno proverava da li mu mušterija veruje. Bio je pritom veoma blagogagoljiv.
- U Londonu sam shvatio da nema opšte, svetske sreće, nego samo pojedinačne i na trenutak. Sad sam kuopio mali čamac na naduvavanje i s njim plovim Dunavom celo leto. Jedem jednom dnevno, ovde u kafani. Spavam među granama kao ptica, na ivici šume. Samo ponekad, ponekad... jasno osetim kako mi srce usporava kao da će stati zauvek. Ali to me ne plaši. Desiće se, samo je pitanje brzine kada će se desiti. Suviše sam jurio kroz život. Sada me moje srce smiruje. Kaže mi stani, zakoči budalo šoferska, dosta je bilo svega. Voda…je mesto na kojem zaboravljam sve probleme, razvode sa Dankinjom, Engleskinjom i Hrvaticom, ćerku koju ne viđam osim na telefonu pod krošnjom iznad glave.
...
Popili smo piće, svako je platio svoje i krenuli ka izlazu.
One žene sa tankim belim cigarilosima gledale su pravo u nas iz svoje čamotinje; besramno radoznalo gledale su nas prozorljivim crnim očima sve vreme dok smo se udaljavali. Nakratko, samo nakratko razmišljao sam šta u nama vide, ali nisam mogao da se setim nijednog smislenog odgovora osim, možda, sopstvene patnje, utučenosti i slabo prikrivene melanholije.
Mogli smo da osetimo kako dišu za nama.
Нема коментара:
Постави коментар