Pamtim ga sa kaubojskim šeširom, ali tada je bio
gologlav. Povremeno bi se trgao, a onda trepnuo. Sav je bio sasušen, omalen,
nalik na Hemfri Bogarta. Voleo je da nosi prsluk od odela i ispod njega
kariranu košulju. Bilo je u njemu taloga otmenosti i zavodljivosti. Pa kada i
ponavlja: „Ništa od svega ja ovde ne razumem.“
Neke rečenice je izgovarao gotovo šapatom, sa zagonetnim osmehom na
licu. Otkinuo bi peteljku sa trešnje, bacio je u travu, a trešnju progutao sa
košticom. Mislio sam kako mu je ta navika ostala iz detinjstva kada se ovde,
davno, pentrao po drveću. Oči su mu, od starosti, utekle u glavu, ali umeju da
zasvetlucaju. Odaje, i pored šarma, utisak isceđenog, potrošenog čoveka.
Jednoga dana doneo sam mu izbledelu fotografiju iz drugog razreda, kada je imao
osam godina. „To je bilo koju godinu pre nego sam s majkom, pred Hitlerov
dolazak na vlast, napustio Novi Sad“,
rekao je. Moj pokojni deda Obren ostavio mi je u amanet da mu fotografiju
vratim. On i deda su bili ispisnici i viđali su se u deset ili petnaest godina,
ali su se i posvađali kada je Staljin pritisnuo Jugoslaviju. Deda Obren je umro
jesenas, u dubokoj starosti. Kao deca su bili malo i drugovi, a njihovi očevi
kumovali su jedan drugome, pričao je deda Obren. Ne jednom mi je deda pokazao
ovu njegovu kuću, koju je poslednijih godina izdao izbeglicama iz Hrvatske, bez
kirije, samo da je održavaju. Sedeli smo onda na tremu, ispred sobe koju je
uvek čekala njega, i razgovarali kako je deda umro i kako mu je srce stalo u
snu. Bilo mu je žao što dedi nije ispričao svoj život. Navodno, uvek je deda
odlagao razgovor, valjda i zbog te glupe prepirke oko Staljina. Onda je
drhtavim rukama uzeo kajsiju iz porcelanskog tanira i rascepio je: izvadio je
košticu i bacio i nju u travu, a kasiju
pojeo. „Eh, znam ja tu priču da kasnije razgovaramo o tome ili ovome“,
rekao je. „Sve nešto biće, biće, pa nikad ne bude“. On je povratnik iz Amerike.
Ima devedeset i četiri godine.
Sedam-osam puta dolazio je ovamo na po pola godine, kako on kaže i nadao se da
će ovde umreti, da svojima smanji troškove. Nije krio da je prvo bio rudar, a
kasnije profesionalni kockar. I sada ne misli da se vraća, rekao je, čekaće da
umre pod krovom kuće u kojoj se rodio. Ima lepe i ružne uspomene. „ Je li ti
baš hoćeš da slušaš sve ovo?“ Onda je ponovo uzeo trešnju i uradio isto kao sa
onim ranije. Uspomene mu malko liče na prosutu ogrlicu, sve je tu, ali
razbacano, bez reda, rasulo se po podu. Umeo je i da slika, pa je naslikao grad
Rino u pustinji u Nevadi, tamo prema Kaliforniji, rekao je, gde je proveo
zadnjih trideset i devet godina i ta slika stoji na zidu. Ne umem da crtam ni
blizu kako je crtala moja Indijankaiz Las Vegasa, rekao je. Svugde je ubacivao
uzrečicu: „Neto nije ni blizu koliko je bruto.“ Imao je neobično ime, govorio
je neobično i ne voli obične stvari, smejao se. Hteo je da napiše u dalekoj
Nevadi memoare kockara, ali mu se nije dalo. Sedeo je povazdaan, od kada se
povukao od kockarskih stolova, u restoranima svake vrste i lokao jeftino pivo.
Na salvetama je zapisavao datume i događaje i sve je ovo ostalo u kutiji za
Indijankin šešir u Nevadi. I te uspomene su zapisane potpuno kao njegove,
navlaš, kakvim ih pamti, rekao je. Istovremeno je bio mističan i dostupan, kao
i drugi isceđeni starci. Govorio je i ovo: „To su davna sećanja i davni ja.“ Od
pre desetak godina on sumnja i da su to njegova sećanja. On ni biološki nije
onaj koji je bio, rekao je oporim glasom. Više nije imao ni potrebe da sebi
povlađuje. San mu je ostao da uradi kakav mural na zidu. I verovao je da će
uraditi jednu sliku na svome tremu. Svoju umrlicu napisao je sam, imao je para
da se plati čitava strana. Njegovu umrlicu odneo sam ja u „Politiku“, kako je
on sročio. Pre uplate, kada je pročitala tekst, lepa mlada žena mi je rekla:
„Ne ljutite se, ovde ima dosta jezičkih grešaka. Mora da se ispravi.“ Tako sam
saznao da postoji i lektor za umrlice.
Нема коментара:
Постави коментар